Изгледају снажно, али изнутра труле

НАТО ПОСЛЕ СЛОМА У АВГАНИСТАНУ

Први пораз НАТО савеза и највећи дебакл Америке после вијетнамског рата поучан је и за Србију, јер потврђује колико је важно не одустати од борбе за очување властитог идентитета и слободе

Шокантан улазак талибана у Кабул и њихова муњевита победа у Авганистану означили су драматичан преокрет на геополитичкој карти света – то је тачка од које САД и НАТО после 20-годишњег, сада изгубљеног рата, чекају неизвесна судбина и нови порази. Сајгон – тако је у само једној речи гласило најчешће историјско поређење коме није одолео ни амерички „Њујорк тајмс“. Сцене које су на дан пада Кабула и у данима који су следили обишле свет, откриле су да је пораз САД и НАТО савеза у Авганистану заправо много гори, чак болнији од пораза Американаца у Вијетнаму. Хиљаде људи који се панично пењу преко жилет жице на огради аеродрома како би се дочепали точкова америчких војних авиона који већ рулају по писти, а онда језиви снимци како неки од тих несретника падају са њих кад је авион већ високо у ваздуху, очајне мајке које своју децу гурају у руке америчким војницима са молбом да их спасу – јесу страшнији призори од фотографија хеликоптера који су далеке 1975. евакуисали избеглице са крова америчке амбасаде у Сајгону.
„Ово није Сајгон!“ – отужно одзвања протест америчког министра спољних послова Ентонија Блинкена. Док је свет у чуду гледао како се најснажнија сила света урушава упркос најмодернијем наоружању, и бежи из Авганистана у страху пред хордама лошије опремљених, већином необразованих сељака обувених у папуче и чудне одоре, чланице НАТО савеза грозничаво су смишљале како да оправдају пораз наочиглед целог човечанства. Врхунац те травестије била је изјава генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга који се у име организације која иначе јако воли да прети, напрасно преобукао у рухо миротворца који тражи „мирно решење“ кризе у Авганистану. Апел за мирно решење авганистанске кризе није био само циничан и неискрен него и окаснео, јер су вође талибана у том тренутку већ састанчиле у освојеној председничкој палати из које је пре тога побегао авганистански председник Ашраф Гани.

[restrict]

ПРОМАШЕНИ ЕКСПЕРИМЕНТ „Мало америчких председника је доживело да њихове грешке буду разголићене на тако спектакуларан начин у реалном времену, попут Џоа Бајдена због Авганистана,“ пише „Ју-Ес-Еј тудеј“ и подсећа на компромитујућу Бајденову изјаву, стару једва месец дана: „Вероватноћа да ће талибани све прегазити и ставити под контролу целу државу – напросто је невероватна“. Из данашње перспективе, невероватно је да су америчке и све тајне службе западних земаља жестоко подбациле у проценама. Није се, међутим, само Бајден унередио у напору да разреши авганистански чвор; у циљу уверавања домаће јавности о неопходности слања припадника словеначке односно хрватске војске у интервенције далеко ван граница сопствене државе, председник Словеније Борут Пахор, као и (сада већ бивша) председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић својевремено су истицали да се Словенија односно Хрватска бране у – Авганистану! Насупрот томе, сада сви који су здушно промовисали ту подвалу, укључујући и интересима НАТО савеза увек податног словеначког премијера Јанеза Јаншу, признају не само да је НАТО доживео страшан пораз у Авганистану, тачније „највећи пораз НАТО у историји“, него и да је све то била – грешка. Грешка на којој, како је подвукао и Столтенберг лично, намеравају да уче, да је не би поновили. Сличног мишљења је и немачка канцеларка Ангела Меркел. Узвишено правдање оголило је и ни мало филантропски детаљ – Авганистан је био, заједно са милионима несрећника који тамо живе – само још један (промашени) експеримент тог војног савеза за чије последице сада сви перу руке.
Ту опскурност су међу првима проблематизовали амерички карикатуристи који су лансирали цртеже на којима се Американци, одлазећи из Кабула, теше да ће се после овог фијаска бар заборавити онај први, вијетнамски… У светлу свега тога „Ју-Ес-Еј тудеј“ закључује да „Бајденов спољно-политички поклич ’Америка се вратила’, којим је обрадовао свет после година Трампових будалаштина – сада лежи у рушевинама.“ С друге стране, аналитичар и новинар Дејв Китинг, експерт за спољну политику и безбедносна питања, базиран у Бриселу, у немачком часопису „Интернационале политик“ покреће још судбоносније питање: „Може ли НАТО да преживи авганистански дебакл?“ Китинг подсећа на чињеницу да се први пут догодило да је Трансатлантско савезништво изгубило рат. Стога не сумња да ће траума овог искуства – уз одгуривање европских савезника устрану – имати велике последице по будућност НАТО савеза. Инвазија на Авганистан била је, наиме, прва практична примена члана 5. Вашингтонског уговора НАТО савеза према коме напад на једну чланицу значи „напад на све“. Када се Вашингтон одлучио на одмазду због терористичких напада 11. септембра 2001. тако што ће „казнити“ талибане у Авганистану јер наводно нису желели да изруче Осаму бин Ладена, некадашњег савезника САД па чак и саветника Алије Изетбеговића током босанског рата, европски савезници су подржали Америку. Када је, међутим, две деценије касније требало донети одлуку о начину завршетка мисије у Авганистану, америчка администрација није више марила за мишљење савезника нити их око тога много питала.
Апели европских земаља налетели су на глуве уши у Пентагону и Белој кући. Њихове стрепње нису разматране, и тада се показало да су европске чланице НАТО попут папирнатог тигра – без снаге да ишта испослују и промене у сатници која је одређена прошлогодишњим споразумом, потписаним у Дохи под покровитељством тадашњег америчког председника Доналда Трампа, а којим је договорено да талибани неће нападати америчке трупе уколико се Американци повуку из Авганистана у договореном року. У неким мањим чланицама НАТО-а, попут Словеније, све то је изазвало стрку, трауму – како без сопствене војне авијације на време извући своје трупе из ратних зона, још посебно јер су и друге, савезничке војске, оне које располажу транспортним авионима попут Италије и Немачке, биле преокупиране организацијом евакуације својих трупа, технике, па и бачви пива и другог пића пут домовине. Тако су се европске државе без сопствене, европске армије, нашле препуштене на милост и немилост ћефу Америке. После слома авганистанске војске и полиције 15. августа, све фрустрације европских савезника избиле су на светлост дана. У јавност је процурило да је Америка прва вратила кући и то прво своју војску, дипломате, пратеће особље, и све то у таквој журби, да су иза себе оставили не само најсавременију војну опрему вредну око 90 милијарди долара, него и ковчеге пуне пара.
Према оценама европских стручњака, талибани више неће морати да иду у офанзиве на мопедима и у пртљажнику одслужених „тојота“ јер су им америчке и европске трупе оставиле више од 2.000 возила хамви и других оклопних возила, те око 40 летелица, укључујући и хеликоптере црни јастреб. Исламистима је буквално пао у крило, и то бесплатно, нови арсенал од 600.000 пушака М16 и другог оружја, 160.000 комада комуникацијске опреме, 16.000 кацига са опремом за ноћно осматрање… Све плаћено новцем пореских обвезника држава НАТО-а. Сада се испоставило да су милијарде евра и долара, што у техници што у новцу, као дар с неба допале шака муслиманских екстремиста, међу којима су многи донедавно таворили у Гвантанаму и другим казаматима организованим по свету после терористичких напада 11. септембра 2001.
Отуда није неразумљиво зашто снимци које талибани као со на рану НАТО-а, пре свега Американаца, шаљу у свет, а на којима се попут манекена шепуре у новим униформама (америчким: маскирним и тактичким), обувени у нове цокуле и наоружани новим пушкама, дроновима, возилима и другом опремом – изазивају гнев код оних који су кроз порезе све то платили, не само због повређеног поноса, него и због спознања колико је новца улудо потрошено, уместо да би се градиле болнице, школе, обновила девастирана инфраструктура… Примера ради, у једној од мањих НАТО чланица која кубури због хроничног недостатка болница и мањка савремене здравствене опреме и кадрова, новинари су са дозом сарказма израчунали да је Словенија током 17 година (колико је учествовала у мисији Западних сила у Авганистану) „за опрему талибана проћердала више од 80 милиона евра, колико би коштале две нове клинике за заразне болести!“.

ПЛАН НИЈЕ ПРОБЛЕМ, ПЛАНА НЕМА Да све буде горе, сада је процурио и детаљнији план како су Американци стварно замислили повлачење својих савезника из Авганистана. Једном речју – никако. Пошто су спасли главнину својих трупа и дипломата, на аеродрому у Кабулу су оставили само 650 војника да пазе на безбедност, рачунајући – захваљујући катастрофално промашеним проценама западних обавештајних служби, на челу са америчком агенцијом ЦИА – да ће талибанима бити потребно бар још три месеца (значи – до краја ове године) да се дочепају главног града и успоставе контролу над већим делом државе. Отуда је америчка страна предвидела, по систему ’муко моја пређи на другога’, да ће се у том периоду (наредна три месеца) сви преостали амерички цивили, као и Европљани, а пре свега око 17.000 Авганистанаца које чека сигурна смрт уколико не избегну из земље (јер у њима талибани виде издајнике због „сарадње са окупационим снагама“) купити карте за комерцијалне летове и слободно се запутити према жељеним дестинацијама. Али када су талибани без испаљеног метка ушли у Кабул, системом домина се урушио првобитни амерички план, пре свега јер су домаћа, као и стране авио-компаније укинуле све линије оставивши на хиљаде људи на милост и немилост екстремиста. Потом се испоставило да америчка војска није способна да их извуче на сигурно у зацртаном року, још посебно јер талибани не показују разумевање да би тај рок, већ померен с маја на 11. септембар а онда на крај августа – икако продужили.
Дејв Китинг се из Брисела помало горко осврнуо на политику ЕУ у тренутку када се у Авганистану све отргло контроли: „И, за коју акцију су се одлучили да би благовремено одговорили на озбиљне опасности које су претиле? Никакву! Напросто су чекали да им председник Бајден пошаље инструкције шта сви треба да раде. Можда нема горе и катастрофалније илустрације главног проблема Трансатлантског савезништва, јер су авганистанску мисију обележила два догађаја, вероватно пресудна за даљи опстанак организације: први пут се нека чланица позвала на члан 5. о међусобној војној помоћи, и први пут је НАТО изгубио рат.“ Подсећања ради, тадашњи амерички председник Џорџ Буш је три седмице после напада 11. септембра 2001. по основу члана 5. позвао остале чланице НАТО (тада њих 19, данас их је 30) да помогну Америци, и то упркос чињеници да је још тада било јасно да је повод за рат потпуно незаконит, јер САД није напала авганистанска влада. Нападе су извели муслимански екстремисти који су имали седишта и оперативце претежно у Пакистану и другим државама, док су забачене пределе Авганистана користили само за обуку герилаца.
„Ал Каида је имала седиште у Пакистану. Напад 11. септембра био је планиран у Пакистану. Осама бин Ладен, најодговорнији за нападе, живео је у Пакистану. Већи део новца за финансирање терориста стигао је из – Саудијске Арабије… Отмичари су били саудијски и држављани Египта. Да је био стварни циљ Америке освета због 11. септембра, онда би уместо напада на Авганистан морали да нападнемо Пакистан или Саудијску Арабију,“ наводи новинар Тед Рал.

ГЛОБАЛНА ПАНИКА Све то је покренуло и другу лавину – већ се чују забринути гласови и из трећих држава које нису део НАТО савеза, али рачунају на помоћ Америке и ЕУ у решавању својих унутрашњих међусобица. Кијев је већ изразио бојазан да би савезници са Запада и Украјину могли да оставе на ветрометини, као што су наврат-нанос напустили Авганистан. Тиме пораз западних савезника у Авганистану постаје још већа замка и терет за Европљане. Упркос нагомиланим изазовима, Дејв Китинг сумња да ће се НАТО одмах распасти, али подвлачи да су пред Алијансом озбиљни проблеми: „Ограниченост НАТО савеза, који је наизглед јак, иако је изнутра труо, сада је свима пукла пред очима. Уколико Европљани буду и даље гурали главу у песак када се ради о фундаменталним проблемима савезништва, онда ће у тренутку, када буду поново суочени са новим изазовима – бити доцкан. Они који цене НАТО требало би да пригрле идеје о његовој потпуној трансформацији, јер је то – можда – једини начин да НАТО преживи.“ На том месту се намеће дилема која кружи друштвеним мрежама у државама које одржавају НАТО у животу, иако на апаратима: „Како су чобани у шалварама и папучама слистили најјачу војску на кугли Земаљској?“
Можда најприближнији одговор на то питање нуди Картер Малкасиан, политички саветник генерала Џозефа Данфорда (команданта америчких снага у Авганистану), који је из првог реда пратио рат испод Хиндукуша: „Нема једноставног одговора на питање, зашто смо изгубили рат. Бројна објашњења преигравају различите аспекте те слагалице, док сам сматрам да је најважније оно што сам сазнао у разговорима са самим талибанима, на њиховом, паштунском језику. Талибани се боре за веру, за џенет (небеса) и гхази (убијање непријатеља)… А армија и полиција се боре за новац. То ми је објаснио верски вођа у Кандахару 2019. године. Талибани су, другим речима, вазда спремни на жртву, да гину у рату. Како да се армија владе и полиција такмиче с њима?“
Западни савезници тек сада схватају у чему је била предност талибана, у којима је народ препознао истинске борце против окупације, док је у снагама кабулске владе видео – савезнике окупатора. „Већ само присуство Американаца у Авганистану било је у супротности са националним осећањем Авганистанаца, јер је вређало њихов осећај идентитета чији су основни састојци национални понос, сећање на дугу историју ратова против странаца и верско уверење које позива на одбрану отаџбине,“ наглашава Картер Малкасијан. Све то је поука не само за чланице Трансатлантске алијансе, него и за земље које не припадају том пакту, посебно за Србију. Логика талибана није непозната народима на Балкану који је кроз историју био стална мета завојевача. Пораз НАТО снага у Авганистану доказује да се тај војно-политички савез налази на озбиљној прекретници, али и да моћ Америке јењава. Све то указује и на снагу устрајне одбране националних циљева и како их је могуће заштитити, па макар то тражило десет, двадесет или више година отпора; такође, да сећање на дугу историју боја против окупатора представља важан део националног идентитета. Не само Авганистанаца. Расплет испод Хиндукуша је можда весник и да Србија, суочена са сличним притисцима тог истог „запада“ – САД и НАТО-а, који споља изгледа непобедив, а заправо, како тврди Китинг, „гњи изнутра“ – нема разлога да, ако не жели да се одрекне свог идентитета, не устраје у заштити својих интереса и територијалног интегритета.

[/restrict]