ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Империја у борделу

Бежало се и из Сајгона, али Кабул је већа мора и од најгорих слика из холивудских блокбастера. Јер живот не тече холивудским коритима. У Холивуду после најгорих искушења, на којима се нађе Силвестер Сталоне, увек дође хепи-енд. После талибана нема „срећног краја“

Плаћени оптимисти одмах су се активирали. Приштински Gazeta express хитно преноси тешитељску поруку Данијела Сервера да „постоји само површна веза између ове две ситуације“ – мисли на Авганистан из којег славна америчка војска бежи у горем непоретку него Наполеон из Москве, и Косовa и Метохијe – где Пентагон и НАТО раде исте ствари као у Авганистану пре двадесет година. Без темеља подижу државу.
„Америчке трупе су увек добродошле на Косову (и Метохији), коме је недостајала војска. Многи грађани Косова (и Метохије) желе да они остану на неодређено време. То није био случај у Авганистану, који је имао своју војску и врло мало толеранције према америчком присуству,“ хвата се за сламке Сервер, у овом часу кад све што Империја држи у претњи и насиљу трепти од жеље да се одмакне што је више могуће. То су десетине држава на свим континентима у којима амерички амбасадори вуку премијере и председнике за уво пре него што им гласно кажу шта да ураде, а да би то било дично „демократско чињење“.

[restrict]

ГЕНИЈАЛНОСТ ЗБИГЊЕВА БЖЕЖИНСКОГ КАО ПРОГРАМИРАНО САМОПОНИШТАВАЊЕ Тачно је да авганистански Талибан никад није падао на те нивое самопоништавања као косовски Албанци, али је скривање истине да америчка помоћ, свим средствима, у рату са Совјетима (1979-1989.) – није од муџахедина прихватана оберучке. Они су тада постали талибани, „ученици“.
Самољубиви и бескрајно уверени у своју супериорност наднарода који има мисију да светом сеје демократију и слободну капиталистичку привреду – за век векова, јер ово је „крај историје“ – Американци су учествовали и у организовању ал-каида, и талибана, и сваке врсте „радикалног ислама“. Кад верујете да сте људи вишег реда онда све оне доле видите као будале које се никад неће отрезнити. Историја никад није потврдила то самољубље империја, али јесте сваки пут показала да је то Ахилова пета коју потчињени увек некако нађу.
Пре пола века, по русомрзачкој идеји Збигњева Бжежинског, врбован је Осама бин Ладен да би се исцрпљивали Совјети. У међувремену се у Москви појавио и Михаил Горбачов који је успео да својој земљи приреди све што се није могло замислити ни у најгорим сновима. Исте године (1989.) кад су Совјети напустили Авганистан угушила их је прашина од Пада Берлинског зида. Истини за вољу, по одласку Совјета – то је било уређено војно повлачење – авганистанска комунистичка власт потрајала је још три године.
Тридесет и две године касније, Франкенштајн се пробудио.
Нису талибани први који су ударили у слабо место Империје, али ово јесте тренутак када се то тако трагично јасно види. Свако дете на овом свету, као у оној „једној од најлепших бајки“, сад је могло да каже: Цар је го! А мудри аналитичари су могли да стану пред питање: „Да ли је Велико повлачење из Авганистана крај Америчке ере?“ (Њујоркер) Или Економист: „Најл Фергусон о томе зашто крај америчког царства неће бити миран; Док напушта Авганистан у хаосу, амерички пад је слика Британије од пре једног века. То, такође, може изазвати шири сукоб, упозорава историчар“. Шпигл се дао на изучавање „Хронике немачких неуспеха у Авганистану“…

НЕМА ШВАРЦЕНЕГЕРА ДА СТАНЕ ПРЕД ТАЛИБАНЕ Бежало се и из Сајгона, али Кабул је већа мора и од најгорих слика из холивудских блокбастера. Јер живот не тече холивудским коритима. У Холивуду после најгорих искушења, на којима се нађе Силвестер Сталоне, увек дође хепи-енд. После талибана нема „срећног краја“.
И сами они крајње су оскудне појаве – неколико усуканих ликова са „калашњиковима“ и понеким „стрнгером“ на „тојотином“ камионету. А у свету суперспектакла! Шта да ради Арнолд Шварценегер с њима? Па, његово шминкање за једну сцену кошта више него хиљаду оваквих опрема, плус и њихових хиљаду безвредних живота. У свету навикнутом на блокбастере то не може више да се прода никоме. Сем историји.
Шансе талибана на успех до јуче су биле половичне, „међутим, шансе Сједињених Држава да изгубе су биле сто посто“. Јер, Империја већ деценијама живи, што кажу наша деца, у „клауд стварности“, тј. „у облацима“ како су говориле наше учитељице.
„Рушење Берлинског зида и касније разједињавање СССР-а, прослављено је као пад комунизма и колапс марксизма-лењинизма као идеолошке силе у модерном свету“, писао је угледни амерички леви мислилац Имануел Валерштајн почетком деведестих. „Несумњиво, с правом ти догађаји су такође прослављени као коначни тријумф либерализма као идеологије. Међутим, то је потпуно погрешно опажање стварности. Сасвим супротно од тога, ти исти догађаји чак више обележавају колапс либерализма.“
Остајући сами на светској сцени, либерали су огољени. Сасвим. Привлачност те идеологије била је што су либерали „свих боја“ успевали да одржавају илузију да је либерална држава једина „која је могла да гарантује слободу“. У стварности, то је важило за малу групу. „Нажалост, та група је увек остајала мањина на путу да постане већина.“ После деведесетих постало је јасно да та мала група велику идеју користи да би вечно остала мала. И била је све мања.

ИДЕОЛОГИЈА САМОУБИСТВА ЗАПАДА Тад је постајало јасно зашто је обазриви конзервативац Џејмс Бернхам у књизи Самоубиство Запада (1964.) тврдио да је „либерализам идеологија самоубиства Запада“. У младости импресиониран идејама Троцког о светској револуцији, освешћени Бернхам стрепео је над ризиком „самоубиства Америке“ и јасно разумевао да „западна цивилизација не може преживети… без Сједињених Држава. Мислим да је очигледно и не захтева дискусију следеће: ако би се десио колапс Сједињених Држава или пад до тачке да престану бити важне, ни колапс западних нација не би био далеко – а можда би се десио и пре тога“.
Кад се оваква разматрања суочавају са дневном политиком она изгледају неуверљиво. Сувишна. Какав колапс Америке, ено Си-Ен-Ен се најистрајније брине за женска права Авганистанки кад талибани уведу шеријатско право!? Овим се надилази Холивуд. Вести у том друштву удаљеније су од реалности од филмских сценарија.
Кад неко проведе двадесет година уводећи либералну демократију са свим пратећим системским решењима – подиже војску од тристо хиљада војника – а онда се све то уруши за четири дана, онда је јасно да је дневна политика – фалш! Од либерализма се не може добити ништа друго него самоубиство. Али корак по корак.
„Либерална идеологија је сада тако удаљена од контакта с чињеницама да је кроз њен објектив више немогуће видети стварност.“ Бернхам се труди да буде што директнији у оцени да је у питању „борба за опстанак“: „Нико није угрожавао опстанак Запада лета господњег 1100: крсташки ратови били су агресија, а не одбрана Запада. Нико није Западу претио опстанком између 1500. и 1700. као ни пре скорог времена на лествици цивилизације на почетку овог (XX) века. Али сада је претња присутна – јасна, непосредна и довољна опасност, с обе стране, и изнутра и споља. Пре нашег времена чињенице о Западу су биле консолидација, раст, адаптација, промене, реформе, унапређење; сада су то, пре свега застој, опстанак. Либерализам и идеје, осећања и вредности којима либерализам даје предност уопште нису тако добро склопљене да би подржавале опстанак.“

КУДА ОВО ИДЕ Ако узмете у обзир да је ово написано 1964, онда није чудо што је Империја сад тако расклиматана да су упорни талибани углавном пуцали да би шенлучили. Фронт са друге стране топио се брже него снег у пролеће. Тако да сад остаје да они, безуби и необријани, одлуче да пусте велесилу да се повлачи до планираног 11. септембра. Најциничније у читавој ствари ће бити да ће они (вероватно) поштовати беду великог противника.
Све ово ће империјално обележавање 20. годишњице 11. септембра претворити у игроказ кловна. Ако је талибански свет заиста одговоран за оно што се десило 2001, због чега је Империја као казнену меру „да се никад не понови“ покренула War on Terror – па нису ваљда досад сви побајденисали.
Шта се то обележава? Прво, пораз као рањавање самог срца Империје (2001.) и друго, пораз у операцији која је требало да залечи рану. Два пораза! Али није то славна битка у Аламу (1836.) да се може митологизирати. Овде нигде нема на видику Дејви Крокета! На екранима се мувају надобудни генерали који све знају а једино им не успева да добију ни једну битку у рату. И нису спремни ни на какву жртву. Голи и намрштени. Империја у борделу.
Не знам зашто, али ми се чини да би због овог безглавог тумарања Империје (западне) и ми, њихове жртве, требало да будемо, осим што смо узнемирени, и – помало тужни. Ипак су они – какве год битанге – „наши“. Знали смо на који начин су зли и брутални. Логику њиховог бандитизма. А сад смо пред нејасном реалношћу.
„Куда иде овај свет? Говорећи искрено, ја не знам и мислим да то превазилази умове свих нас,“ писао је Алексис Токвил бурне 1850. „Једино је познато да се стари свет завршава. Како ће изгледати нови? Чак ни највећи умови нашег времена нису у стању да то кажу, исто онако као што умови античких људи нису могли предвидети пропаст ропства, долазак хришћанског света, најезду варвара – све оне велике догађаје који су изменили лице земље.“
Наравно, последњи ко може да разуме тајну будућности је Империја која је своју улогу проиграла.

[/restrict]