Догодине у Призрену

Зашто је важно да извучемо поуке из америчког бега из Авганистана.
И какве то везе има с Мадлен Олбрајт и Антонелом Рихом

Било је то оне злосрећне 2003. године када је, трагичним стицајем прилика, Зоран Живковић постао премијер Србије, па је недуго затим отпутовао у Вашингтон и Американцима понудио наше војнике за Авганистан (или Ирак, то јест „где год би САД могле да их пожеле“, према интерпретацији америчког Радија Слободна Европа); Американци су прихватили понуду и избор је пао на авганистанску провинцију Кандахар.

[restrict]

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗЛИКА Па је шест година касније, 2009, такође приликом посете Вашингтону, тадашњи министар одбране Драган Шутановац, несрећан је и тај след околности који је њега избацио на функцију, у дану у коме је Црна Гора саопштила да шаље својих 40 војних полицајаца у Авганистан, коментарисао да „нажалост, та (Живковићева) понуда тад није адекватно реализована у Београду“, и при томе изразио „начелну спремност“ Србије да се придружи том подухвату чим се оконча процес професионализације Војске Србије.

И приде је открио још један детаљ. „Али мислим исто тако да би грађанима Србије било данас много лакше да је Војислав Коштуница, као премијер, испоштовао одлуку своје владе из 2006. године да се у мировну мисију у Авганистан пошаље наш медицински тим, у оквиру контингента Норвешке“, рекао је и набројао светле примере земаља које су се Американцима већ придружиле у окупацији Авганистана. „Реч је о земљама које разумеју време и простор, као и све изазове безбедности и ризике с којима живимо у 21. веку. И Србија мора да нађе своје место у том простору“, поручио је, и понудио глупо образложење да је „боље да шаљемо своје војнике у иностранство, него да гостимо туђе војнике у нашој земљи“.

Као да су то (биле) једине две опције које постоје. Тако да смо, изгледа, уз неопходну количину мудрости, историјске свести и слободарског инстинкта, имали и среће што се нисмо осрамотили саучешћем у окупацији туђе земље и што потом, сада, нисмо могли ни да се срамотимо безглавом бежанијом одатле. За разлику од наших суседа који ни овога пута нису пропустили прилику да се традиционално придруже сваком окупатору који им је наишао. Уосталом, управо у томе и лежи она кључна цивилизацијска разлика између нас и њих.

СЛИКЕ ИЗ АВГАНИСТАНА Имајући то пак у виду, окрећемо се призорима из Авганистана после пораза и бекства Американаца и читавог колективног Запада коме су се поклонили и сви наши суседи кад смо му ми били на мети.

Узроци и последице тог тешког пораза и бешчасног бекства из Авганистана, од геополитичких до моралних узрока и последица, анализираће се нашироко. Овде ћемо се ограничити на неколицину сличица које би требало да имају благотворан, дакле, поучан ефекат. Зато што не могу а да не изазову дубок презир према том Западу чији део не смемо да будемо. И да будемо поносни што нисмо.

Сви смо видели снимке Авганистанаца који у очајању трче за авионима а они узлећу без њих, и с некима од њих на крилима и точковима авиона да тако и погину. Други су погинули зато што су у њих пуцали амерички војници. Крвави апсурд: Американци су пуцали у Авганистанце који су код Американаца хтели да потраже спас од Авганистанаца. Има и једна АФП-ова фотографија америчког војника који држи уперену цев аутоматске пушке у главу неког Авганистанца који је поверовао да ће ту пронаћи уточиште. На чисто људском нивоу, осећање сажаљења није драстично умањено сазнањем да су то углавном били домаћи сарадници страног окупатора који су сад уплашени због ослобођења своје земље.
Амерички Ен-Би-Си јавља да су успешно евакуисани војни пси. Многи Авганистанци огорчени су због тога, пише на „твитеру“ главни дописник ове америчке мреже Ричард Енгел, јер су „многи људи остављени, укључујући многе који су помагали Сједињеним Државама“. Не знамо да ли тако пролазе сви сарадници окупатора, или само они који су помагали Американцима и њима сличнима. Дописница Си-Би-Еса Ена Руфини открила је у понедељак да „САД размишљају да повуку Американце с аеродрома у Кабулу и оставе Авганистанце за собом ако не буду могли да остваре контролу над аеродромом“.

Док је главни међу авганистанским квислинзима, дојучерашњи председник Ашраф Гани, успео да побегне из земље у четири аутомобила крцата новцем. Део новца морали су да оставе јер нису могли све да угурају. Одавно смо закључили да су издајници и иначе врло лоша људска бића, па зашто не би били и лопови. Гани није изузетак него правило.
Познати амерички политички консултант Френк Ланц дознаје да су службеници америчке амбасаде у Кабулу спалили све пасоше Авганистанаца који су покушавали да се избаве из земље уз помоћ америчке визе: „И тако, они сад немају ни документа, ни доказе идентитета, ни наду.“ При томе су то амерички пријатељи, а не непријатељи.
„Њујорк тајмс“ наводи да је један запослени у некој међународној организацији имао потврђено место на лету „Туркиш ерлајнза“, „али су га амерички војници избацили из авиона у корист америчких држављана“.

Холандски НРЦ, њихова „Политика“, открива да су Авганистанци запослени у холандској амбасади у Кабулу, њих 37, када су у недељу дошли на посао, остали запањени. Сви Холанђани, њихове колеге, већ су били отишли на сигурну локацију а да им ни реч нису рекли.
Званичник немачког Министарства иностраних послова цитиран је у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“: „Нисмо их ни терали да раде за нас.“ Први немачки авион за евакуацију из Кабула, наводи „Ројтерс“, однео је само седам особа…

Али је зато до последњег часа на америчкој амбасади висила ЛГБТ+ прајд застава. Можда није згорег знати да је, за протеклих 20 година авганистанског рата, вредност деоница пет водећих компанија из америчког војноиндустријског комплекса – „Боинг“, „Рајтеон“, „Локид Мартин“, „Нортроп Граман“ и „Џенерал дајнамикс“ – порасла десетоструко. За хиљаду одсто. И више од дупло више него што је просек за остале компаније регистроване на америчкој берзи. Авганистанцима је сигурно било мило што су убијани производима корпорација које поштују ЛГБТ+ права. Крв и профит огрнути дугиним бојама. Ове корпорације и њихови деоничари себе сигурно не сматрају пораженом страном у авганистанском рату.

Америка је саопштила да заплењује авганистанске девизне резерве. Исто су урадили и с Венецуелом. И с Либијом. Из Ирака су опљачкали и полуге злата. Пљачкаши то називају међународним поретком заснованим на правилима (rules based international order).
Све је то веома одвратан људски материјал.

РАШИД, ЗАХРА И ВУКАШИН Те нема сумње да ће и из свог авганистанског дебакла покушати да извуку извесну корист; у виду неке подлости, разуме се. Наиме, таква им је природа. Неспособна за ишта узвишеније од ниске подлости.

Мадлен Олбрајт, бивша америчка државна секретарка којој су Срби одвратни („Одвратни Срби“, Праг, 25. октобар 2012.) а ништа није имала ни против смрти пола милиона деце у Ираку (12. мај 1996, Си-Би-Ес, емисија „60 минута“), сад каже да фокус мора да буде на „спасавању живота у Авганистану. Док САД раде на евакуацији оних који су у посебном ризику од талибана, захвална сам Албанији, Канади, Косову и Северној Македонији што су понудили уточиште авганистанским савезницима, нарочито женама и лидерима цивилног друштва. Надам се и очекујем да и други то учине“.

И као по команди, а можда је наредбе и било, јавља се Антонела Риха на „твитеру“: „Не можемо да утичемо на оно што се догађа у Авганистану. Када ти несрећни људи крену ка Европи, стигну до Србије, добро би било да се сетимо ових данашњих слика и помогнемо им. Толико можемо.“ „А да ти примиш неког?“, уследило је питање. „А да ме не смараш?“, узвратила је. Тако да можда збиља и нису код ње превагнули човекољубни разлози када је дала онај предлог.
А утисак о координираном изливу гостољубивости преко туђих леђа појачава то што је, истовремено и на истоветну идеју, уз понешто локалног колорита услед специфичних околности, дошао и Љубомир Филиповић, „извршни координатор Грађанске иницијативе ’21. мај’“. Поручио је на енглеском, да се његов одзив на заповест Мадлен Олбрајт случајно не загуби у преводу: „Црногорски војници учествовали су у ИСАФ мисији у Авганистану. Мислим да треба и да поделимо део терета и да отворимо врата за неке од избеглица из Авганистана.“

Канцеларију Грађанске иницијативе „21. мај“ пре неки дан је посетила британска амбасадорка у Подгорици Карен Медокс. Тобијас Елвуд, председавајући Комитету за одбрану британског парламента, предвиђа да „ћемо видети масовне миграције, размера какве нису виђене од Другог светског рата“, те да „треба да отворимо наша врата“ Авганистанцима.
А уз помоћ Владе Србије и Европске уније НВО Група 484 на билбордима води кампању којом поручује: „Покушајмо то да видимо“. „Добре комшије и у Србији и у Авганистану. Рашид, Захра, Вукашин.“ Групу 484 финансирају Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша и Национална задужбина за демократију (НЕД) за коју новинар „Њујорк тајмса“ Стивен Кинзер каже да је „преузела многе послове од ЦИА… Основао ју је председник Реган почетком 1980-их из једног одређеног разлога. Сетићете се да је у то време ЦИА страдала због многих скандала, и није више могла да функционише онако како је уобичајила. И како ћемо утицати на изборе у иностранству? Па, ми смо установили Националну задужбину за демократију, коју сад финансирамо са преко 170 милиона долара годишње. И то је све што она ради. Меша се у политику других земаља.“ Најзад, тадашњи директор НЕД-а Ален Вајнштајн и отворено је рекао 1991: „Много тога што ми данас радимо отворено пре 25 година ЦИА је радила у тајности.“
И то је све што треба да знамо о отвореним вратима за авганистанске избеглице и о племенитим намерама Мадлен Олбрајт и Антонеле Рихе, уз саучествовање Владе Србије и Европске уније.

А такозвано Косово уистину је заслужило цитирану похвалу оне мрзитељке Срба и деце Ирака. Председница ове творевине Вљоса Османи, наиме, већ је стигла да се похвали како је дала сагласност за пријем Авганистанаца који беже „само зато што су стали на страну мира и демократије, на страну равноправности и правде“. И у ту сврху је понудила некадашње базе наше војске у Призрену, Ђаковици и Вучитрну.

ПРОРОЧАНСТВО ОСАМЕ БИН ЛАДЕНА Али тек ћемо видети шта ће од свега тога испасти. Ово стога што се испоставља да Осама бин Ладен није био само „антисовјетски ратник који је своју армију ставио на пут мира“ (лондонски „Индепендент“ 1993. године) и терориста већ је располагао и извесним пророчким способностима. Или је само врло добро знао с ким има посла.

Па је, у својој чувеној фатви из августа 1996, исправно указао да се Американци из сваког конфликта повуку. „Бог вам је одузео част кад се повучете, и јасно показао вашу слабост и немоћ“, поручио је тада.

Да би се (и) сада испоставило да је био у праву.

Иако је истом приликом с поносом истакао како се он и његови џихадисти боре против Срба у Босни и Херцеговини (и против Руса у Чеченији), можда није згорег размислити о његовим искуствима и прогнозама. Тим пре што смо у прилици да у преносу уживо видимо шта се све догађа у Авганистану. И како су само угасили светло и усред ноћи тихо отишли из своје највеће војне базе Баграм код Кабула. Па зашто на тај начин не би отишли и из Бондстила.
Тако да нема предаје. И да се неке догодине видимо у Призрену…

[/restrict]