Бекство из таме живота у мрак смрти

Епидемија самоубистава у америчкој војсци

Америка је, кажу, изгубила четири пута више војника код куће него на ратиштима. Током последњих двадесет година, од када су повели чувени Бушов глобални рат против терориста, изгубили су у борбама нешто преко седам хиљада војника. У истом периоду их се код куће убило више од тридесет хиљада! Али последице рата ни изблиза нису једини узрок за овај невероватни податак

Недавна, најсвежија од многих студија које се годинама баве стањем менталног здравља војника у активној служби америчке војске, као и њихових ветерана, објављена од стране Универзитета у Бостону, запањила је не само тамошњу домаћу већ и светску јавност. Изузетно политички шкакљива тема о порасту самоубистава у америчкој војсци, већ деценијама у непрестаној узлазној линији, добила је овом приликом забрињавајућу ноту.

[restrict]

И потврду стручних истраживача да у најмоћнијој војној армади света, баш као и у најразвијенијој земљи света, ни изблиза ствари не указују да је све тако моћно и идеално. Напротив. Делује да је језиво бити у америчкој армији. Смртоносно и то не на местима на којима је то по дужности тако. Не у ратовима на ратиштима већ у оним који њихови припадници воде у својим главама када се врате кућама и породицама, ако их имају. Податак да је америчка армија изгубила вишеструко више својих припадника у миру него у свим ратовима против терора које води последњих двадесет година је невероватна.

Амерички војник четири пута чешће гине од сопствене руке А баш је тако. Подаци поменуте студије показују да је током протекле две деценије, од како је после напада на Америку 11. септембра 2001. и исте године поведеног осветничког рата против тероризма који још увек траје, америчка армија званично у свим ратним дејствима изгубила 7.057 припадника. У истом периоду, међутим, активни припадници америчке војске, као и они који су изашли из ње и стекли статус војних ветерана наставили су да воде неке своје ратове у главама, и у тим биткама као једини излаз из страшних мука у самоубиству пронашло их је чак 30.177! Дакле, преко четири пута више губитака америчка армија је имала у мирнодопским околностима од последица ратовања њихових припадника него у самим ратним дејствима! Податак за неверицу. Званичан. Замислите ако има и незваничних. Тај број је вероватно већи. Преко тридесет хиљада америчких војника само током протеклих двадесет година је себи одузело живот. Чувени Бушов „Глобали рат против тероризма” је нанео најтеже губитке у људству управо у њиховом дворишту, код куће. Као да су их такозвани терористи све то време непрестано нападали или као да се рат водио на територији Сједињених Држава. У неку руку и јесте. И у том имагинарном рату који су у својим оштећеним умовима водили повратници из глобалног чишћења планете од неподобних Америка је поднела тако велике жртве које им сигурно не би нанео ниједан непријатељ.
Разлога, кажу, има много, те је овај проблем изузетно комплексан чак и за покушај правилног разумевања, а камоли за његово решавање. Те је људе после ратних страхота које су претрпели, видели и чинили по повратку кући и изласку из активне службе дочекало суочавање с тзв. миром у земљи која је пак далеко од идиличне средине у којој се води стабилан живот, јер су Сједињене Државе, говоримо сад о цивилном становништву, у врху листе земаља по броју самоубистава међу развијеним западним земљама. А они су баш у таквој средини морали да потраже своје место и изнова изграде свој живот. Већ на том првом кораку их је сачекао веома тежак задатак. Али војне самоубице су и после тог првог корака биле суочене с мноштвом својих војничких проблема. Највећи од свих је посттрауматски синдром, који је у тој мери заступљен у популацији војних ветерана да је постао опште место у дијагностицирању и број један у психичким поремећајима бивших ратника. Иако то ни изблиза није нови проблем јер постоји још од Другог светског рата и од тада се мање-више безуспешно лечи због чега незаустављиво производи породично насиље, разарање породица, пропале људе у сваком смислу, па и бројне самоубице. Међутим, овај је проблем најизраженији управо сада, односно у најновијем турнусу америчких ратова. Чак је далеко заступљенији него после вијетнамског ратовања. Уосталом, ратови против терориста у Ираку и Авганистану су ушли у трећу деценију, што је најдуже ратно ангажовање Сједињених Држава у њиховој историји.
Константно и стресно излагање ратним ризицима којима је професионални амерички војник изложен у текућим ратовима, и чињеница да је због дужине ратног присуства Америке у том делу света први пут мноштво тих војника проводило и по пет-шест или чак и више „тура” (година) на ратишту – свакако су узроци каснијих психичких тегоба, па и потпуног неуспеха реинтеграције у мирнодопски живот. Ланчана реакција је доводила до потпуне социјалне и менталне ерозије, до осећања одбачености од средине, несналажења у животу без рата и на крају самоубиства, као јединог излаза из неподношљивог ћорсокака. То је углавном опис суноврата просечног самоубице међу ратним ветеранима. Када се томе дода такозвана војна култура и тренинг који им је заувек формирао „војничку, ратничку личност”, као и доступност оружја, онда је изложеност осећању неприпадања било ком месту ван војске и ратовања толико снажна да је за хиљаде њих самоубиство постајало једино могуће решење по окончању активне војне службе.
Социјални утицај у формирању ове појаве је изузетно значајан. Просечни амерички војник, посебно повратник, после неколико година проведених на ратишту је заиста потпуно отуђена и социјално неупотребљива личност. С друге стране, незаинтересованост цивилног дела нације за ове ратове и негативни однос према ратовању, па и самим тим војницима, баш као и у време рата у Вијетнаму, учинили су да се ветерани после повратка кући осете као одбачене и бескорисне особе, па и као криминалци. Свакако не као хероји, како су представљени и прихватани у својим војним срединама. Једини који никада нису дигли руке од њих су аутори из забавне индустрије. У књигама, а посебно у телевизијским серијама и филмовима, чак и у прилично бројним документарним филмовима, готово су без изузетка војнике и официре представљали у позитивном светлу. Најчешће чак и као хероје. Само убијање Осаме бин Ладена, као и претходни вишегодишњи лов на њега био је тема неколико изузетно цењених, гледаних и награђиваних филмова и ТВ серија. Ипак, све то није ништа учинило да се повратници с ратишта дочекају као хероји и да им се омогући адекватна реинтеграција у мирнодопски живот. Отуда се за овако катастрофални пораст самоубица међу војним ветеранима највише криви америчка власт и надлежне њене институције које су потпуно омануле у санирању најпре менталних, а онда и материјалних проблема својих бивших војника. И не само да нису прихватили своје пропусте већ су из неких од тих институција стигле паушалне, па чак и циничне тврдње да је пораст самоубица међу војним ветеранима у складу с порастом самоубица у осталом делу популације. По њима, повећање војних самоубица је напросто део истог процеса који се дешава и у осталом делу друштва.

Заједница није заинтересована за проблеме војника Међутим, када се чује глас неког од ветерана, прича је сасвим другачија. „Никог није брига” – прво је што ће рећи већина повратника из ратова. Заједница једноставно није заинтересована за њихове проблеме, нема никакве друштвене подршке за оно што су радили „тамо преко” (ратнички жаргон), а ту су и медијски потпуно пригушени проблеми унутар војске који се огледају у константном међусобном физичком и сексуалном насиљу, бруталној обуци и свакако доступности оружја; дакле, све ово су врло битни и утицајни фактори у порасту самоубистава у војсци. Додуше, тачно је да драстични пораст особа које одузимају себи живот није само у војсци, нити само у америчкој војсци. Још пре две године забележен је негативни рекорд пошто је у свету те године на себе успешно дигло руку преко осамсто хиљада људи! Када смо већ код тога, и без ратова наша се земља по стопи самоубистава налази на 13. месту на свету! А то је, као и горепоменути од пре две године, да тако кажемо, препандемијски податак. Данас, због последица брижних мера против ковида, број самоубица свуда у свету још више је порастао. Тачно је, дакле, да је ова појава свеприсутна и да нема посебне везе с ратовима, те отуда захтева мултидисциплинарни приступ и велика улагања сваке средине понаособ. Иако је све то познато и иако су богата друштва уложила велика средства и основала разне центре за превенцију самоубистава, она се не смањују. По неким изворима, америчка држава је уложила у санирање психичких тегоба својих ветерана и превенцију самоубистава међу њима чак неколико хиљада милијарди долара. Успех је очигледно изостао. Новац је изгледа потрошен за подршку и одржавање огромног бирократско-медицинско-фармацеутског апаратуса чији је задатак у санирању овог проблема више козметички и самим тим политички него што је заиста требало да буде делотворан или, још прецизније, што је уопште могао да буде од праве помоћи. Били у рату или после њега, у миру и закључани од живота, ускраћени људи широм света, психички начети и често девастирани, своју уздрману и несигурну егзистенцију једноставно више не могу да поднесу и одлучују се да себи прекрате муке самоубиством. Јер у те муке им се претворио живот у свету који је постао прилично непријатно место за огроман број његових унесрећених, отуђених, осиромашених, престрављених, одбачених, усамљених и бесперспективних житеља. А ту, истинску, пандемију која односи по милион људи, можда и више, сваке године нико не спомиње, нити постоји иједан кризни штаб који ће донети брижне мере да се помогне људима чији је мрак постао тако велики да им бекство у вечну таму представља олакшање!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *