ЗЛОЧИН О КОЈЕМ СЕ МОРА ЋУТАТИ

ПОКОЉ СРБА У ПОДРИЊУ

Зашто је злочин над Бошњацима у Сребреници догма о којој се не сме расправљати и која се сваке године обележава у присуству највиших политичких достојанственика, док се о злочинима почињеним у истом региону над Србима не сме причати, јер се то онда аутоматски проглашава за „национализам“ и „релативизацију геноцида“?

У Хашком трибуналу су се, током суђења бившем председнику Србије и СР Југославије Слободану Милошевићу, у време док је ваш аутор извештавао оданде, могла чути разна сумњива сведочења. У њих спада и сведочење једног Бошњака што је преживео покољ у неком подрињском селу који су у лето 1992. године починиле српске снаге. По сећању, које је у ових скоро двадесет година доста избледело, сведок је испричао како је 45 минута лежао у потоку правећи се мртав с једном ноздрвом и једним уветом изнад воде (како би могао да дише и како би могао да чује шта се око њега збива). У том положају, рањен, он је чуо српског војника како ликвидира његовог комшију уз речи: „Нећеш ти мени преживети геноцид, па да сведочиш пред судом.“
Не желећи да сумњамо у то да је сведок заиста доживео и преживео ужасну трагедију, морамо приметити да је у његовом исказу постојала велика количина епске надоградње, толико својствена житељима наших простора, утолико пре што је те 1992. године једном обичном српском војнику, колико год он био „обузет демонским злом“ и „жељом да створи етнички чисту Велику Србију“, тешко могло да падне на памет да помиње некакав „геноцид“, а још мање потенцијално сведочење пред судом који је основан тек годину дана касније, Резолуцијом 827 од 25. маја 1993.
Сличну епику садржи и сведочење које у свом тексту о покољу Срба у Подрињу преноси перјаница аутошовинистичког новинарства Томислав Марковић: „Један дечак се спуштао до града и доносио овакве вести: ’Престрављен, слушао сам како је убијен извјесни Идриз, човјек кога сам познавао као возача мог школског аутобуса: српски војници су га прислонили уза зид и аутобусом ударали све док није издахнуо’.“ Можете ли да замислите ову сцену? И како је она уопште могућа? Како су, ако су се већ одлучили на овако егзотичан метод убијања, српски војници који су држали несрећног Идриза избегли да и њих аутобус не повреди приликом закуцавања у зид?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Kada bi Srbi imali promil muslimanskog i hrvatskog mentaliteta, plakali bi svakih 15 dana za mučene i ubijene Srbe na području bivše Jugoslavije. Počinioci su ti muslimani i hrvati, koji danas kukakaju i plaču za “svojima”, što stvarno ubijenim što izmišljenim. Za njih je važno da se Srbi satanizuju (po zahtevi nalogodavaca), a za objektivnost oni mnogo ne mare. Ne interesuje ih. Ne interesuju ih ni pobijena Srpska deca, a kamoli pobijene žene i muškarci. Pokušavam maksimalno da se suzdržim, pišući ovo, ali sam (potpuno opravdano) na ivici želje da se zlotvori nad Srpskim narodom osećaju isto onako kako se oseća i Srpski narod. Gluposti tipa „oprostiti moramo, zaboraviti nećemo“, trebalo bi za svagda zakopati duboko. Srpski narod bi morao uvek ponavljati „oprostiti nećemo, zaboraviti nećemo“ i celom svetu kroz filmove, knjige, TV emisije i sl. prikazivati stradanja Srpskog naroda. Nikako njima, dželatima, prepuštati inicijativu.

  2. Tоплица

    И сад се поставља питање; да није ”Печата” и неколико великих људи, окупљених око њега, да ли бисмо ми, онако колективно и овога пута прећутали све што нам се у том наметнутом рату догађало ? Да ли бисмо опет, здушно и сложно нашли нову ”љубичицу белу” и моментално заборавили све што нам се догађа. А ако би се међу нама појавио свесни појединац, да га сместа стаптамо у земљу да од њега мокро место не остане. Јер тако смо поступили и осамнаесте и четрдесетпете, а можда и још понекад јер ту се већ назире сумашедшая закономерност. Како је само Јован Рашковић био у праву ! Али није му било тешко, само да се присети како је млађани Карађорђевић, након истинског геноцида који је ономад уздрмао наш генофонд, ради веће круне на својих 49 кг, појурио да граби Љубљану уместо да тада, и једино тада среди прилике на исконски своме Косову. Па ево шта нам је уследило након тако дугог лудовања ! Благо нашим непријатељима са нама оваквима. Само још да се не превратимо сви у Чеде, Чанке, Бисерке. . . Ни моћ незахвалне Америке није вечна !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *