Зечевизија – Прешернова клет(ва)

Како све брзо заборављамо… И како нам се све још горим враћа…

Док читам у прошлом „Печату“ о догађајима од пре тачно тридесет година у Словенији, где је почела да се болно растаче и распада друга Југославија, гледам овде, на филмској смотри на Палићу како трче за Словенцима и како се исти шепуре у фокусу овдашњег Еуропског филмског фестивала, иако им се кинематографија (као и пре три деценије!) састоји од два-три имена и неких хипотетичних младих који долазе. Али довољно је и то за фокус. И за посету бројне делегације, одушевљене, распирлитане, која чаврља на симпатичном српском и пуна је добре воље. Вечна Милена Зупанчич добитник је Лифкине награде итд. Неки чубурски Словенци их одушевљено тетоше. И све је опет добро. Ко може имати ишта против? Размишљам да ли да кварим ову идилу. Ипак се одлучујем да кажем барем две битне ствари.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Објашњење је добро: због “европског пута”!
    Шта ли ће Србија још глупо да (у)чини, или не учини – од онога што би морала – због најглупље бесмислене жудње за ЕУ? Толико уцена смо имали само на темељу жеље да се владајућа гарнитура политичара упише у историју као она која је Србији донела жељено чланство. Толико понижења, уступака, сагињања главе… а да, заузврат, баш ништа није добила, сем труле шаргарепе на предугачком штапу… Све и да је ишта добила, морала би да једном све стопира – ако се и даље сматра сувереном земљом, ако јој је до поноса , а да буде примљена – неће НИКАД; пре ће се ЕУ распасти; то су показале све ове године, почев од наивног очекивања да ће потећи само мед и млеко већ сутрадан после “револуционарног” преврата (сетимо се идиотског лупања у шерпе и лонце, пиштаљки, багера, рушења…). И – ништа! Па нису нас, ваљда, узалуд осиромашили, да би нас натоварили себи на врат, икад. Ако и учине неки корак у том правцу, то ће бити само у сврху нашег одвајања од Русије, не зато што су се они променили, или зато што смо ми заслужичи.
    А ја нећу престати да питам: Они који кукају за Европом – где се сад налазе? На Марсу? Ја сам, од рођења, у Европи! И питам се: а шта бисмо чланством па добили? Посустала Унија је у стању да решава само крајње неважне ствари. Да ли је ишта решила – на КиМ, у Хрватској, Словенији…? А за право и срећу да гајимо, нпр. само четвртасте лубенице или црвене краставце – не морамо, уопште да распродајемо национална блага, чак и оно бр. 1 – воду; да плаћамо страним “инвеститореима” како би се смиловали да дођу у Србију; да допуштамо уништитељима типа Пио Тинто и онима што сеју отрове са неба да нас трују – па још за сићу… У овом трнутку, како ја видим, нама не треба ЕУ, ми требамо – њој: за све мрачне планове који се не остварују жељеним темпом, оним, који би био у складу са вековним навикама “усрећитеља” других цивилизација – геноцидним отимачима свега што се може где отети.
    Ми смо имали романтичне представе о Словенцима -“помогли смо им”… Да ли је икад онај коме је неко помогао волео оног који му је, у тешком тренутку, пружио руку – према коме треба да осећа захвалност? Људи не воле да буду захвални. Да ли је преобраћеник у другу веру, икад, осећао према својим коренима ишта сем мржње? – паје тако муслиман постао већи Турчин од Турчина.
    Да ли су искусили казну за геноциде почињене широм планете они који нам сад измишљају законе о Сребреници? И на разне начине соле памет… Они чији се просперитет и богатства темеље на вековној суровој екплоатацији колонија?
    Да ли се Србија икад сетила да одговори реципроцитетом? Ћутати, због гласа за ЕУ која нам треба таман толико колико и некоме конопац око врата!
    Кад бисмо само били јединствени, сложни у смислу четири С на нашем грбу, нико нам не би могао ништа!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *