Завера и(ли) покајање

Прва дипломатска служба у Београду Вилијама Монтгомерија показала је да је он обавештајац. Док прича о прљавим америчким операцијама из прошлости, он зна да се сличне акције предузимају и данас

Док је био амбасадор САД у Хрватској, Вилијам Монтгомери је тако снажно „заволео“ ту земљу, нарочито њен југ, да је пожелео тамо да живи. Хрватски врх је разумео поруку и поклонили су му вилу у Цавтату. Прихватио је поклон, што значи да су и он и Хрвати знали како и зашто је заслужио тако скуп поклон. Тек недавно је споменуо да су га из Стејт департмента, за време службовања у Загребу, у два наврата консултовали у вези с могућим оптужницама пред Хашким трибуналом. Једном за Петра Стипетића и још двојицу генерала, а други пут су тражили процену какве би биле реакције на суђење Фрањи Туђману. Написао је да би последице биле тешке и непредвидиве, тако да оптужнице нису подигнуте. Могуће је да је то била та велика услуга Хрватској.
Изненада љубав према хрватским лепотама је прошла, и Монтгомери се онда „заљубио“ у Београд и Србију. Та љубав траје мало дуже, иако „зли језици“ кажу да је у питању сирови и добро разгранат бизнис.

[restrict]

ВРХУНСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ Одакле бизнис баш у Србији, којој је, како сам прича, нанео много зла, и коју амерички амбасадори, дипломате, обавештајци и шпијуни ломе и дробе већ деценијама?
Треба само мало загребати по Монтгомеријевој биографији, па видети да је он пре свега врхунски обавештајац, посебно специјализован за Србију, а тек онда дипломата и амбасадор.
Рођен је 1945. године, а колеџ је завршио 1967. Био је маринац у рату у Вијетнаму, а 1974. нашао се у Стејт департменту. Његова прва дипломатска служба била је у америчкој амбасади у Београду (1977), али дужности које је обављао, трећи и касније други секретар, биле су само маска за обавештајни рад. Као почетник жељан успеха и доказивања, врло брзо је привукао пажњу југословенске Службе државне безбедности. Њени припадници су га релативно брзо раскринкали и сакупили податке о његовим обавештајним покушајима. Није ту било неких сензационалних успеха, а карактеристично је било да се оријентисао претежно на љубавне везе с кћеркама важних официра ЈНА. То га је и демаскирало, јер такве везе биле су строго забрањене америчким дипломатама, сем ако су обавештајно корисне за интересе САД. Тада је утврђено да је Монтгомери обавештајац америчке Војнообавештајне службе (ДИА).
Имајући то у виду, јасно је да Монтгомери није случајно постављан за амбасадора у балканским државама у којима је долазило до насилне промене режима као последице подривачких активности западних, пре свега америчких обавештајних служби. Тако је постављен за амбасадора у Бугарској, након тога у Хрватској и на крају у Србији и Црној Гори после рушења Слободана Милошевића. Значи, постао је специјалиста за успостављање „западне демократије“ у новонасталим превратничким системима, који су били ровити у том првом периоду промена јер је народ након великих очекивања доживео велика разочарања и почео да схвата подле игре великих западних сила.

ЦЕНТАР У БУДИМПЕШТИ Његово искуство у прљавим акцијама било је заиста велико јер је за време распада Југославије био шеф „канцеларије за југословенска питања“ у Будимпешти – главном пункту за специјалне акције смештеном у америчкој амбасади. Одатле се управљало наоружавањем, паравојним организовањем и оружаном побуном у Хрватској ради разбијања Југославије, те зато и није чудо што је касније Монтгомери постављен за амбасадора баш у тој земљи. Тада није показивао нимало емоција према страдању и етничком чишћењу Срба у Хрватској, зато су веома чудни и неуверљиви искази његових емоција према Србима данас.
Из истог америчког подривачког пункта у Будимпешти спроводиле су се акције рушења Слободана Милошевића и насилне промене власти у СРЈ. Већ тада је пала одлука да се Мило Ђукановић искористи као допунска полуга у рушењу Милошевића, на путу осамостаљења Црне Горе.
Данас се углавном прича о томе како је Будимпешта била центар за расподелу новца којим се насилно рушила власт у Србији, што је само део свеукупних прљавих активности. Ко год мисли да су они само делили „вреће с новцем“, тај не познаје „западне вредности“ и чињеницу да они новац не деле тек тако. Ту је вршена обука и инструктажа за сваку конкретну акцију, где се сваки долар морао унапред оправдати конкретним плановима. Тиме је управљао Вилијам Монтгомери као шеф канцеларије.
Ни тадашњи опозиционари, а касније „државници“, не крију да је улога центра у Будимпешти (па тако и Монтгомеријева) била пресудна за њихов успех. Нема значајнијег опозиционара, припадника „Отпора“ или уредника опозиционих медија који није ишао по средства у Будимпешту, а значајан део новца завршавао је у њиховим џеповима.

НОВАЦ, ПОЛИТИКА И ШПИЈУНАЖА Данас многи који познају личност Монтгомерија сматрају да га је више новац него политика повезао с важним људима у петооктобарским властима. Да ли је то део колача од новца из Будимпеште, или некаква заслуга која се наплаћивала кроз пљачкашке приватизације, није сасвим јасно, али није спорно да је Монтгомери у значајном бизнису у Србији. Тако су постојали јаки разлози, службени и приватни, да буде постављен за амбасадора баш у Београду јер амерички прљави планови према Србији нису били завршени. Са Зораном Ђинђићем је био у одличним односима, а Војислава Коштуницу није волео. Међутим, то му није сметало да главне приватне бизнис комбинације направи управо преко њему блиских људи кроз фирме за обезбеђење и консалтинг где су он и његова супруга имали проценат власништва. Да ли је то само због тога што је обезбеђење лако организовати и убирати профит ако имате утицај, или је у питању шпијунажа важних државних институција, о чему се шушка, није скроз јасно, али статус „расног“ обавештајца који Монтгомери има намеће ту сумњу. Бизнис је разгранат, он је након пензионисања био саветник значајним личностима, а његова супруга била је деканка Академије за безбедност и дипломатију.
Треба запазити да је Монтгомери проговорио тек када је дошло до промене званичне политике Србије и када је уместо прозападног подаништва дефинисана политика суштинске независности и војне неутралности, тако да је нејасно да ли је у питању кајање и разочарање америчком политиком према Србији, или се Монтгомери плаши да му, као некоме ко је здушно радио против српских интереса, не буду угрожени успешни послови у Србији.

КОСОВСКО ПИТАЊЕ Истина, када он објашњава своју улогу према Србији, заиста је уверљив, као сваки дипломата-обавештајац. Без пажљиве анализе његових изјава тешко је приметити неискреност и подвалу, а то се најбоље види кроз неколико примера.
Монтгомери каже: „Највеће разочарање за мене је било када сам схватио да се без обзира на сву добру вољу усмерену ка Србији, америчка администрација фокусирала на Косово, одбијајући да прихвати било какве компромисе. На крају мог боравка у Србији било ми је јасно шта ће се догодити на Косову, без обзира на то што је моја администрација понављала хиперкритичку причу о стандардима пре статуса. На крају се испоставило да Запад никада није желео никакве мерљиве стандарде, те да је одлука о независности Косова већ донета.“
Да није потенцирао добру вољу америчке администрације према Србији, скоро да му поверујемо. Па управо у време те „добре воље“ и наше прозападне власти након преврата Србија је намерно и драстично ослабљена по свим виталним факторима – пљачкашком приватизацијом уништена је економија, а преформацијама су уништени војска и обавештајно-безбедносни систем земље. И то само у Србији, док су све остале на Балкану истовремено јачали донацијама. Сада се прави да не разуме циљеве америчке политике које је сам спроводио – да без слабе Србије, на коленима, нема независног Косова.
Монтгомери нам покајнички признаје да је учествовао у „најсрамнијој, најлицемернијој и најмалициознијој завери против Србије“. Тако је означио америчку стратегију за Косово „стандарди пре статуса“, у коју је успео да убеди тадашње српске званичнике.
Како рече: „То је била срамна и намерна политика која је требало да делује као правична, а у ствари је стварала стандарде који су били двосмислени. То је био кључни део стратегије да се што пре прогласи независно Косово.“
Овде Монтгомери поново показује да је обавештајац, а не дипломата. Јер да је завршио америчке дипломатске школе, знао би основну америчку дипломатску замку према државама које треба преварити. Они за такве преваре имају лепши назив – „двосмислена креативност у дипломатији“, што је константан и стандардан наступ у деградирању баш свих српских интереса. Друго, знамо да тадашње послушнике није требало убеђивати и да су они све што траже САД априори прихватали.

ДРЖАТИ СЕ ЂУКАНОВИЋА Монтгомери каже да му је један од првих задатака као амбасадора у Београду био да оде у Црну Гору и да процену различитих политичких странака у циљу евентуалног уклањања с власти Мила Ђукановића. По његовој оцени, друге политичке опције, сем Милове и српске, биле су исувише слабе да преузму власт, с тим што је за српску рекао да „нема никакву преданост западним вредностима“. Закључио је да за САД „нема другог избора него држати се Ђукановића“. Овде Монтгомери не изражава кајање због својих закључака који су направили огромну штету Србима у Црној Гори и практично одржали Мила Ђукановића тако дуго на власти. Он нам је кроз овај текст провукао и перфидну поруку – да су Срби у Црној Гори били с нама, одавно би били у власти и не би имали проблеме које данас имају.
За Мила Ђукановића Монтгомери каже: „Мило Ђукановић је најспособнији и најагилнији политичар у регији. Гледао је из ког смера дува ветар и прилагођавао се томе. Почео је као лојалан комуниста, потом био лојалан Милошевићу, а када је видео да Милошевић неће победити, окренуо је поглед на Запад и тражио подршку. У тој улози био је током кампање бомбардовања СРЈ, али када је Милошевић отишао, почели смо посвећивати много више времена и помоћи Србији, док је пре то више ишло у Црну Гору. Када се Ђукановић окренуо и одмакао од Милошевића, када је било тешко обезбедити финансирање за његову владу, почели смо допуштати масовним кријумчарима дувана да оперишу из Црне Горе. Ми као Запад окренули смо главу и одлучили да не видимо то кријумчарење. Међу осталима и Италија. Сви су знали шта се догађа, али су то допуштали јер је то доносило новац који је Ђукановићу био потребан против Милошевића.“
Монтгомери даље објашњава да се Ђукановић, када су Италијани одлучили да га ипак процесуирају, окренуо Русима, а када му се отворио нови простор, одрекао се Руса и придружио се НАТО-у.
Монтгомери је кроз учешћа у сличним прљавим операцијама изгубио осећање за добро и лоше, и потпуно се уклапа у америчку политику да је све дозвољено ако је у интересу САД. Одвратне криминалне послове, недоследност и непринципијелност он види као способност Мила Ђукановића.
Оно што неће да каже, а морао би да зна, јесте да је Ђукановића „обрадио“ још Роберт Гелбард, тадашњи изасланик САД за Европу, да је преко њега обрадио још неке генерале ЈНА а на крају и начелника Генералштаба ВЈ, генерала Момчила Перишића. Није Мило Ђукановић био способан него уцењен и лутка у њиховим рукама. Зато су га и чували, не само политички него и физички, и то нам је ових дана потврдио Монтгомери: „САД су у хрватском граду Цавтату имале брод са екипом ЦИА чији је једини посао био да спаси тадашњег (и садашњег) председника Црне Горе Мила Ђукановића ако тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић крене на њега.“
Монтгомери данас тугаљиво констатује да „Америка Србију не разуме“. Наравно да разуме. Али не ради се о томе, он нам само потврђује оно што смо и сами знали, да нема моралних принципа у остварењу америчке политике, постоје само стратешки интереси и гола сила, а то је оно што ми не разумемо и чему нећемо да се повинујемо. Тужно је што се таква политика ни данас не мења – подржаће „кусо и репато“, највећи олош, лопове и најгоре криминалце под условом да ће се као српски „државници“ борити за њихове, а не за српске интересе.
Како су радили тада, тако раде и данас, а њему хвала што нам повремено потврди оно што смо и сами закључили. Али Монтгомери, упркос исказаном кајању, не личи на покајника, и зато не треба одбацити тезу да он можда и јесте пензионисани дипломата, али да је још увек активни амерички обавештајац с изванредним позицијама и везама. То јесте важно јер, што се тиче Србије и српског корпуса, Запад није завршио посао. А, нажалост, није ни одустао.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *