ЗАШТО ЈЕ УБИЈАНА ЈУГОСЛАВИЈА?

БРУТАЛНА ИСТОРИЈА РЕКОЛОНИЗАЦИЈЕ

У року од неколико месеци Америка је, под председником Билом Клинтоном, масовно бомбардовала четири земље: Судан, Авганистан, Ирак и Југославију. САД су, 1999. године, биле умешане у посредничке ратове у Анголи, Мексику (Чиапас), Колумбији, Источном Тимору и на разним другим местима. Заправо, америчке војне снаге биле су распоређене по свим континентима и океанима, са око 300 прекоморских база за подршку, као што су и данас – „све у име мира, демократије, националне безбедности и хуманитаризма“

Америчка држава националне безбедности – која је широм света била укључена у субверзије, саботаже, тероризам, мучење, трговину дрогом и ескадроне смрти – покренула је даноноћне ваздушне нападе на Југославију током 78 дана, бацајући 20.000 тона бомби и убијајући на хиљаде жена, деце и мушкараца“, тврди амерички политиколог и политички писац Мајкл Паренти, у тексту Рационално уништавање Југославије. „Све ово је урађено из хуманитарне бриге за Албанце на Косову. Или су барем тако желели да верујемо.“
Зашто не бисмо поверовали у нешто што је покретао тако племенит порив – порив који се разуме сам по себи, као што је несебична заштита албанске мањине на Косову? Можда зато што то вређа чак и просечну људску интелигенцију. Можда и зато што амерички лидери, „иако су се показали спремни и вољни да бомбардују Југославију у име тобоже угњетаване мањине на Косову“, у то доба „нису повукли сличне потезе против Чешке, због њеног малтретирања Рома, или Британије, због угњетавања католичке мањине у Северној Ирској“? Или зато што нису показали никакво занимање за масовно убијање пола милиона Тутсија у Руанди – „да не помињемо Французе, који су били саучесници у том маскару“.
Такође, амерички лидери, ни у једном тренутку, нису размишљали о покретању „хуманитарне интервенције“ против Турске, још једног њиховог важног савезника, због оног што су њихове вође учиниле Курдима. Не обеснажују ли ове чињенице све наводне мотиве „хуманитарног империјализма“? Нису показали слично занимање ни за Индонезију, чији су генерали, отприлике у исто време, побили преко 200.000 становника Источног Тимора, настављајући такво клање све до лета 1999, као што нису показали интересовање ни за злочине војске Гватемале, одговорне за систематско убијање десетина хиљада Маја.
Можда и зато што су амерички лидери не само толерисали већ су и сами били активни саучесници у тим злочинима? А можда и зато што никаквог злочина, етнички мотивисаног „чишћења“ које је починила Војска Југославије на Косову, није ни било? Где су „масовне гробнице Албанаца“, којима се, нарочито после 2000. године, покушавала оправдати америчка интервенција против Југославије? Југославија је, слично Србији, била узор релативно складног суживота различитих нација и националности; овде сигурно није постојао никакав „великосрпски фашизам“, предвођен локалном варијантом Хитлера. Тако је, уосталом, у свим мултиетничким срединама у којима мирно коегзистирају различите нације, барем док економија не западне у потешкоће. Ти односи су упорно нарушавани споља – од стране Запада: санкцијама Уједињених нација, ембаргом и блокадом, као и условима ММФ-а, који је, пре и после рата, пропагирао штедњу и укидање предузећа којима су управљали радници.
„Иронично, иако су Срби у више наврата оптуживани за етничко чишћење“, примећује Паренти, „сама Србија је и сада једино мултиетничко друштво које је преостало у бившој Југославији, са својих двадесет и шест националних група, укључујући хиљаде Албанаца који живе у Београду и околини.“ Једино Србија није покренула ни довршила процесе етничког чишћења, „за разлику од етнички већ очишћених Хрватске, Босне и Косова“.

[restrict]

Земља коју је требало уништити

Све недоумице о будућности Југославије америчка администрација разбила је још у новембру 1990, када је председник Буш извршио притисак на Конгрес да донесе Закон о одобравању страних операција. „Закон је предвиђао да ће било који део Југославије који у року од шест месеци не прогласи независност изгубити америчку финансијску подршку.“ Овај закон је пао на плодно тле: рат је избио за мање од шест месеци.
Америчке вође свесно су покушавале да раскомадају Југославију, и то није „ствар нагађања“, још мање „теорија завере“, већ јавно доступних података. Поменути закон захтевао је одвојене изборе у свакој од шест југословенских република; такође је наложио америчко одобрење за прописане изборне процедуре и за њихове резултате, као што је прописивао и услове за будућу помоћ. Та „помоћ била је предвиђена само за одвојене републике, не и за југословенску владу, и искључиво за оне снаге које је Вашингтон дефинисао као ’демократске’, што је значило десничарске и сепаратистичке странке, које су се залагале за ’слободно тржиште’“. То је био јасан сигнал да ће Вашингтон у будућности отворено подржавати искључиво сепаратисте.
Зашто су се САД, уз помоћ својих европских сателита, одлучиле да убију Југославију?
Југославија је била изграђена на идеји, подвлачи Паренти, да Јужни Словени неће остати слаби и подељени народи, који су, међусобно завађени, постајали лак плен империјалних интереса. „Заједно су могли да формирају значајну територију способну за економски развој.“ То је, у великој мери, и остварено под Титом. „Заправо, после Другог светског рата, социјалистичка Југославија постала је одржива и економски успешна нација.“ Између 1960-их и 1980-их остварила је завидну стопу привредног раста. Југославија је, подсећа Паренти, имала „пристојан животни стандард, бесплатну медицинску негу и образовање, загарантовано право на посао, једномесечни плаћени одмор, стопу писмености од преко 90 процената и животни век од 72 године“. И обезбеђивала је свом (мултинационалном) становништву „приступачан јавни превоз, становање и комуналне услуге, са економијом претежно у јавном власништву“.
То, подвлачи Паренти, није била земља коју би глобални капитализам толерисао, барем не у нормалним околностима. „Ипак, социјалистичкој Југославији било је дозвољено да постоји 45 година, јер се на њу гледало као на несврстану тампон-зону према државама Варшавског пакта.“

„Трећесветизација Југославије“

Све се то променило најкасније 1989: „Комадање и сакаћење Југославије било је део усаглашене политике коју су 1989. године покренуле Сједињене Државе и друге западне силе.“ Југославија је тада почела да представља идеалну жртву, предвиђену за одстрел: „Југославија је била једина држава у Источној Европи која није добровољно срушила оно што је остало од њеног социјалистичког система и која није успоставила економски поредак заснован на ’слободном тржишту’.“
Циљ Запада је, заправо, био „трећесветизација Југославије“: њено претварање у земљу Трећег света. Циљ великог глобалног капитала је, уосталом, увек исти: крајњи циљ је „приватизација“ и „трећесветизација Југославије“, као што је циљ и „трећесветизација Сједињених Држава и било које друге нације“. Да ли је лакше држати у покорности гладног или ситог човека? У неким аспектима, бес којим је рушена Југославија „одаје признање успеху те нације као алтернативног облика развоја и привлачности коју је имала на суседе и с Истока и са Запада“.
Бил Клинтон је југословенског председника Слободана Милошевића назвао „новим Хитлером“ (у томе, наравно, није био нимало усамљен). Милошевић је представљао „опасност по безбедност САД“, што је сама по себи смешна идеја, као да је Милошевић заиста имао намеру да нападне Сједињене Државе. Паренти нас подсећа да није увек било тако: „У почетку, западна штампа, гледајући на бившег банкара као на буржујског српског националисту који је могао убрзати распад федерације, поздравила га је као ’харизматичну личност’.“

Демон који је започео четири рата

Тако је било у почетку југословенске кризе. Када су у њему препознали препреку, уместо оруђа, почели су да га приказују као „демона који је започео четири рата“. Срби постају омиљена тема западних медија: „Срби су постали мета америчких империјалиста, јер су били највећа етничка група која се супротстављала сецесији, са радничком класом која је била више социјалистичка него у било којој другој југословенској републици.“ После ће се ова теза варирати на различите начине, све до става да „српски комунисти нису препознали тренутак распада биполарног света“ и да су „гледали у Москву“.
Насупрот томе, југословенски сепаратисти, од Словеније, Хрватске и Босне, све до Косова, уживају подршку и нескривене америчке симпатије. Они постају или „реформатори“, или „добри (помало затуцани) стари националисти“: „У Хрватској је ’западњак’ био Фрањо Туђман, који је у својој књизи из 1989. тврдио да се ’успостављање новог Хитлеровог европског поретка може оправдати потребом да се отарасе Јевреја’ и да их је у Холокаусту убијено само 900.000, а не шест милиона. Туђманова влада усвојила је фашистичку усташку шаховницу и химну.“ Ипак, амерички амбасадор Питер Галбрајт подржао је хрватску „Олују“, сликајући се на хрватском тенку… Неће им то сметати ни нешто касније, у Украјини, да подрже наследнике фашисте Бандере, ни на Балтику, где и данас парадирају ветерани – припадници СС-а, као и на многим другим тачкама земаљске кугле. Американци се веома добро разумеју с екстремном фашистичком десницом. У Латинској Америци, поред Источне Европе, на пример. Данас Туђманови наследници уживају у „непристојном богатству“, док „народ Хрватске трпи невоље раја ’слободног тржишта’“.
Важна је, исто тако, била потпуна идеолошка и медијска контрола. „Део југословенске телевизије остао је у рукама људи који су одбили да гледају свет кроз наочаре америчког Стејт департмента…“ Када је, током лета 1999, Мајкл Паренти посетио Београд, већ су била „уништена два владина ТВ канала и десетине локалних радио и телевизијских станица“, тако да је Београд могао да гледа само „приватне канале, заједно са Си-Ен-Еном, немачком телевизијом и разним америчким програмима“. Да ли је тако у „скраћеној Југославији“ рушен медијски монопол који је одржавао „диктатора“ на власти? Неће бити да је тако. „Југословенски грех“, подвуцимо Парентијев став, „није био у томе што је телевизија имала медијски монопол већ у томе што је део њених медија у јавном власништву одступио од западног медијског монопола који покрива већи део света, укључујући и саму Југославију.“

Шта је са „српским зверствима“?

Како примећује Џоан Филипс, посебно малигна обмана у мору сличних јесте то што су „они који су углавном одговорни за крвопролиће у Југославији“ – „а то нису Срби, Хрвати или Муслимани, већ пре свега западне силе“ – приказују као „спасиоци“, који се супротстављају балканизацији и „надирућем примитивизму“. То је веома стара теза, да „Балкан не сме припасти Балканцима“. Постоји ли гора и циничнија морална травестија: западњаци су нас спасавали од нас самих, за наше добро? Њихово мешање постаје неопходно како би наводно „имплементирали мир и демократију“. Ту поново проговара „добри стари расизам“, површно маскиран отрцаном реториком демократије. То је, заправо, значило: „Балкан ће још једном бити балканизован.“ Западни емисари у Југославији, било да су пристизали из САД, било из Европске економске заједнице (данас из ЕУ), наступали су с невиђеном ароганцијом и „администрирали кризом“ коју су сами изазвали. „У бившој Југославији силе НАТО-а оставиле су по страни неоимперијализам и одлучиле се за колонијалну окупацију“, примећује Паренти.
Рат је требало најпре распламсати, да би западни изасланици били „позвани у помоћ“. Бошњачки политичари и данас траже „високог представника“ за Босну, који је исто што и симбол колонијалне власти. Шта је, међутим, са зверствима за која су оптуживани Срби? Они си потребни Западу како би оправдао своје мешање: „Све стране починиле су злочине, али извештавање о њима било је доследно једнострано. Грозни инциденти хрватских и муслиманских злочина над Србима ретко су заслуживали пажњу америчке штампе, а када је о томе и било речи, они су само узгред помињани.“
Пре него што прогутамо наратив о српским злочинима, који су износили америчке вође и корпоративни медији, упозорава Паренти, могли бисмо се присетити приче о пет стотина беба које су ирачки војници киднаповали из породилишта у Кувајту. Ова прича се понављала годинама, све док није разоткривена као потпуна измишљотина. Током рата у Босни Срби су на пример оптуживани за систематска силовања. „Идите и силујте“, то је, наводно, наређење једног команданта српских трупа у Босни. Које је име овог „ратног команданта“? Ко је то забележио и где је то изговорио? О томе се, наравно, не извештава; ниједног јединог слова о томе у западним медијима. Али „снаге босанских Срба наводно су силовале од 25.000 до 100.000 муслиманских жена“. Српска војска у Босни имала је највише 30.000 људи под оружјем. Већ тај податак чини откриће „систематских силовања“ крајње невероватним. Представник Хелсинки воча приметио је да су приче о масовним српским силовањима потекле од владе босанских Муслимана и из Хрватске, и да немају веродостојне доказе. Чак је и Њујорк тајмс, додуше са закашњењем и опрезно, изнео своју резерву: да „систематска политика силовања почињена од стране Срба тек треба да се докаже“. Уколико је једну измишљотину уопште могуће доказати.

Шта је убило новинарство на Западу?

Оваквих примера има безброј, њихово набрајање захтевало би читаве томове. То је, у најмању руку, тенденциозно коришћење полуистина. Свака од тих полуистина на крају се претвара у ужасну лаж која је, испоставља се, увек и непогрешиво у служби америчких интереса. То је, на концу, убило Си-Ен-Ен. Сећамо се његовог „блиставог“ почетка: било је то у доба Првог заливског рата, првог рата који је вођен против Ирака. Али то што је убијен Си-Ен-Ен није проблем. Проблем је у томе што је готово читаво западно новинарство (с ретким изузецима медија који не припадају великим корпорацијама) коначно постало такво: они заиста не желе да чују другу страну, ништа што излази из оквира њихових унапред утврђених „истина“. Њима је та „истина“ била унапред позната. Новинарство је претворено у средство најбесрамније пропаганде. Западни репортери су потом „истину“ тражили „на терену“ – и проналазили су је. Све оно што се у њу не уклапа биће задављено. Неће му бити допуштено да продре до њихових конзумената. Навешћемо још само један пример.
Бомбардовање НАТО-а, његов рат против Југославије, покренуо је талас избеглица с Косова. „Десетине хиљада су побегле или пред нападима бомбама, или зато што је покрајина била место трајних копнених борби између југословенских снага и ОВК, или зато што су напросто били уплашени и гладни.“ Једна новинарска екипа је тада нестрпљиво питала Албанку која је прелазила у Македонију да ли ју је протерала српска полиција. „Она је одговорила: ’Није било Срба. Уплашили смо се бомби (НАТО-а).’“ Исто је било и са Србима: бомбардовање је покренуло егзодус цивилног становништва. Процењује се да је између 70.000 и 100.000 похрлило претежно на север, као и на хиљаде Рома и других етничких група. „Да ли су ови људи били жртве етничког чишћења? Или су само бежали од бомбардовања и копненог рата?“
Њујорк тајмс је тада известио да је „главна сврха НАТО-ових напора заустављање српских злочина који су више од милион Албанаца отерали из својих домова“. То је игра бројева, коју је тешко или немогуће оповргнути или доказати. Требало је само потврдити „истину“: да је „плима избеглица проузрокована врло неодређеним зверствима“ (наравно, српских снага). „Напади бомбама, који су били главни узрок проблема, сада су се доживљавали као решење.“ Проблем с избеглицама, који је створен као проблем масовним нападима из ваздуха, сада се доживљавао као оправдање за такве нападе, начин вршења притиска на Милошевића да омогући ’сигуран повратак албанских избеглица’“. (За све остале, стварне проблеме, западни медији су током читавог рата у рушевинама Југославије остали глуви и слепи.)

Једина тачка отпора Западу на Балкану

Складан суживот различитих (или мање различитих) нација лако је нарушити, поготову уколико наступе економске тешкоће. Економске тешкоће у Југославији изазиване су углавном споља, захваљујући санкцијама и систематској дестабилизацији коју је спроводио ММФ. Да би убрзале ове процесе, закључује Паренти, „западне силе пружиле су најретрограднијим сепаратистичким елементима сваку подршку у новцу, организацији, пропаганди, наоружању, унајмљеним силеџијама, у пуној снази америчке државе националне безбедности…“
С дугом Југославије ММФ-у (који ни изблиза није тако велик као дугови њених наследница) дошао је и „неизбежни захтев за ’реструктурирањем’, оштрим програмом штедње који је довео до замрзавања плата, смањења јавне потрошње, повећане незапослености и укидања низа предузећа…“. Ипак, већи део економије остао је у јавном сектору, укључујући рударски комплекс Трепча на Косову, описан у Њујорк тајмсу као „’блистава награда рата’… највреднији комад некретнина на Балкану… у вредности од најмање пет милијарди долара са ’богатим налазиштима угља, олова, цинка, кадмијума, злата и сребра’“.
Америчка улога у рату – заправо, у изазивању и распламсавању рата у својим најбестијалнијим формама – није уопште спорна. Њу не види само онај ко то не жели да види. САД су учиниле све што је било у њиховој моћи да изазову рат и доведу га до врхунца, како би могле да наметну своја „решења“. Та „решења“ су, и тада као и данас, остала иста. Циљеви су данас већином остварени: како наводи Паренти, ти циљеви су били „трансформисање југословенске нације у регион Трећег света, у скуп слабих десничарских кнежевина“, које ће упорно хранити своје националне митологије, поготову оне које немају никакво упориште у стварности. Док је Југославија никла на темељу антиколонијалистичке борбе, нове власти су се побринуле да сваки антиколонијалистички и антиимперијалистички дискурс буде угушен.
Тако су створене „кнежевине“ или парадржаве, неспособне да „зацртају самостални курс развоја“, у којима ће бити разбијена економија, а „природни ресурси у потпуности и без ограничења доступни мултинационалној корпоративној експлоатацији (укључујући огромно рудно богатство на Косову)“. Створена су друштва која ће располагати осиромашеним али квалификованим становништвом, присиљеним да ради за бедне дневнице, „чинећи јефтин фонд радне снаге који ће помоћи у смањењу зарада у западној Европи и другде“, или напросто попуњавати дефиците ЕУ за квалификованом радном снагом; „кнежевине“ у којима ће коначно бити „демонтирана нафтна индустрија, инжењерство, рударство, индустрија ђубрива, аутомобилска и разне лаке индустрије, способне да се ефикасно такмиче са западним“.
Томе су послужили и ваздушни напади НАТО-а, који нису били нимало „глупи“, већ пре „дубоко неморални“: они су „уништили већи део онога што је остало од Југославије, претварајући је у приватизовану, деиндустријализовану, реколонизовану, сиромашну земљу…“ (као уосталом и посвуда у Источној Европи). У слабу и немоћну државу, „без одбране од продора капитала, тако разбијену да никада више неће устати, толико сломљену да се више никада неће ујединити, чак ни као одржива грађанска држава“.
Србија, чак и овако осиромашена, и данас наставља да одбија „међународни либерални поредак“. Тако барем сматра Едвард Џозеф, професор с Универзитета „Џон Хопкинс“ и угледни спољнополитички аналитичар НАТО-а. Она то чини преко питања Косова, над којим „још држи полугу“, и уз помоћ Републике Српске, која одбија улазак у НАТО. Да ли то чини свесно или несвесно, са свешћу о отпору или зато што једноставно за њу не постоји други излаз? Није то ни толико важно. Иако је боље да то чини свесно, ниједна опција не мења основну чињеницу: Србија је и данас, као и у не тако давној прошлости, једина тачка отпора „међународном либералном поретку“ на Балкану.

[/restrict]

2 коментара

  1. Душан Буковић

    “ОД ЗАГРЕБА ПА ДО ЧАЧКА, ГЛАСАЋЕМО СВИ ЗА МАЧКА, БОЉЕ МАЧАК
    НА ДА НАС ГРЕБЕ, НЕГ СТОЈАДИН ДА НАС Ј..Е”

    Тако је певала Удружена опозиција у Србији уочи Другог св. рата.

    Ради историјске истине ваља рећи да су западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти инсталирали и учврстили колонијалнy управу у Београду уочи Другог св. рата преко извесних домаћих и туђинских окултних и идолатриских структура, које су усмеравали и контролисали на челу са енглеским лакејом кнезом Павлом Карађорђевићем, који „није био ни војник ни Србин“, како то лепо рече енглески публициста Ричард Бесет у књизи коју је објавио под насловом “Hitler’s spy chief”, где стоји: “Paul was neither a soldier nor a Serb…” (Види: Richard Bassett, Hitler’s spy chief – The Wilhelm Canaris mystery – “the most dangerous intelligence man in the world, London, 2005, стр. 210).

    Такође, између осталог, поменули бисмо проф. др Јована Ђорђевића (1908-1989), Павловог и Брозовог „експерта“ за „федералистичко уређење“, који је рођен Београду у чиновничкој породици, која води порекло по оцу из Шабца а по мајци из Панчева. Завршио Правни факултет у Београду и докторат наука у Паризу (1935) са тезом: Les rapports entre la notion d’etat et la notion des classes socials. Крајем 1935. године изабран је за доцента Правног факултета у Београду на катедри „Уставно и државно право“. У току 1938. године пријавио се на конкурс Рокфелерове научне фондације за годишњу стипендију у циљу научног усавршавања као “visiting professor”. На препоруку његових париских професора, Ситон Ватсона и г. Слободана Јовановића и на основу научних радова, изабран је као једини питомац из Југославије. Ђорђевић је у Енглеској провео 3 месеца 1938 године. У Сједињеним Америчким Државама провео је у току 1939. године 9
    месеци. У Енглеској, поглавито у Лондону, радио је на упознавању енглеске политичке науке, на усавршавању језика и упознавању људи и прилика. А, нарочито, на испитивању шта се све у Енглеској писало о предмету који је био главни проблем његовог научног изучавања: о федерализму.

    Од његовог активног рада било је ово: одржао је по једно предавање у чувеној „Лондонској школи за економске и друштвене науке“ и у Оксфордском Универзитету. Тема је била Уставни развој Југославије и стање друштвених наука у нашој земљи. Ђорђевић је био присталица југословенског федерализма на аустроугарски, фабијански, интермариумски и коминтерновски начин.

    Да би се добро упознао са Енглеском и енглеском науком, на препоруку Ситон Ватсона, професора Лондонског Универзитета и саме Управе Рокфелерове задужбине, разговарао је у Лондону са многим научницима, професорима, високим чиновницима и посланицима. Тако је имао прилику да подуже разговара и са Атлијем о политичким приликама у свету, у Енглеској и Југославији.

    Предмет његовог изучавања је обухватао: амерички федерализам. Дошао је у додир 1939/40 године и са извесним фабијанско-коминтерновским бечко-берлинским марксистима баљезгарима тзв. „великим кадровима“ и „великим изабраницима“ великохрватске, србофобичне, колонијалне и рајетинске Комунистичке Партије Југославије, која је осакатила српски народ и лишила супстанце стварајући нове нације.

    Такође, имајући на уму закулисни, подривачки и потпаљивачки рад фабијанског естаблишмента у Лондону, енглеског интелиџенс сервиса и Форињ офиса у којем су седели „најбољи експерти“ за федералистичко уређење у свету “ – “World federalist”, њихов утицај почео је да се осећа и на Балкану у извесним закулисним збивањима деветнаестог и двадесетог столећа. Посебно 1903. године када су Енглези створили Балкански комитет – “Balkan Committee”, чији је центар био у Лондону. По њиховом пројекту настала је „Млада Босна“, „Црна Рука“, „Бугарска Балканска Лига“ и „Млада Турска“ – “Young Turks” and as the “Young Ottomans”, која је основана у Паризу 1865/67 у склопу „Мацинијевог Европског Револуционарног Комитета“ – “Mazzinini’s European Revolutionary Committee”. Лидер „Младе Турске“ је био Emmanuel Carasso, који је био велики мајстор у македонској масонској ложи у Солуну „Македонија Ускрсла“ – “Macedonia Risorta”, која је била тесно повезана са „Великим Оријентом“ Италије и Француске, као и са „Сједињеном Великом Ложом“ у Лондону.

    У тзв. „Балканском комитету“ који је основан 1903. године седели су људи који нам нису били пријатељи: „Prime Minister William Gladstone, Sir Edward Grey, Aubrey Herbert, Noel Buxton, James David Bourcher, Arthur Evans, R. W. Seton-Watson, Henry Wickham Steed, William Miller, Aubrey Herbert, Mark Sykes, Esme Howard, Propaganda chief John Buchan (Lord Tweedsmuir), James D. Bourchier, Correspondent for the London Time, M. Poncare, Combes, Delcasse, Briand, Viviani, Millerande, Miss Durham, Edward Boyle…“ ( Види: E. N. How the British Started World War I, U.S.A., 1999).

    Додајмо овоме, да је проф. др Јован Ђорђевић, рокфелеровац био познат као левичар у структури колонијалног, предратног, монархистичког, београдског, рајетинског, интернационалистичког и масонско-комунистичког естаблишмента и као уставотворац у Брозовој послератној, трулој, робовласничкој, великохрватској, фабијанско-бундистичкој, интермариумској
    и коминтерновској београдизованој-јосипградизованој комунистичкој НАТО – Југославији и данашњој рајетинизованој и развратничкој Србији са извиканом фараонском могилом тзв. „кућом цвећа“ аустроугарског фелдвебела, буржоаског најамника, великохрватског фирера Јосипа Броза тзв. „Тита“, где му се извесни „српски“ полтрони-идолатристи, комунисти-интернационалисти и данас клањају на срамоту јуначке Србије.

    На крају да видимо шта о Брозовом великохрватском најамнику проф. Јовану Ђорђевићу каже Рад П. Рашанин и о срамном споразуму Цветковић-Мачек у значајној расправи која је објављена у „Американском Србобрану“ под насловом „Комунистичка Партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената“, где између осталог стоји:

    „Ради се о томе да видимо какво је мишљење имао о споразуму Цветковић-Мачек и у вези са њим са делимичним решењем Хрватског питања и успоставом из њега проистекле и формиране Бановине Хрватске, један од главних владиних експерата и саветника који су на њему радили. Иначе комунистички сарадник, шпијун, дугогодишњеи симпатизер и заштитник, за време окупације њихов партијски радник, чланкописац и саветник. као строги илегалац у окупираном Београду др. Јован Ђорђевић, бивши предратни доцент београдског правног факултета, данас редовни професор истог и високи државни и партијски функционер, као што ћемо даље видети. Ово је важно утолико, што се кроз његово мишљење може скоро стопроцентно назрети и партијско мишљење по овоме најважнијем делу Националног питања Југославије, које и поред вечитог и празног истицања комунистичког братства и јединства доживљава баш у нашим садашњим данима своју најакутнију форму ( Да потсетимо на тзв. „Хрватско Пролеће“, Усташки покушај устанка у централној Босни 1973, Карађорђево и даље у вези са тим). Ђорђевић је у чију се детаљну биографију ми овога пута нећемо ближе упуштати, ухапшен августа месеца 1944 од стране српске Специјалне полиције у Београду ( радило се је о великој провали у комунистички техничко-пропагандни форум и апарат у Београду) као строги илегалац који је живео и скривао се пд лажним именима др. Марко Петровић и др. Зоран Јовановић на која је наравно имао и све могуће најсавршеније фалсификоване исправе. Под истрагом и у притвору код српске полиције остао је све до 3 октобра 1944. Тада је од стране исте на њен захтев пре него што је Специјална полиција пред предсојећом Совјетском најездом напустила Београд одведен у Бели Поток под Авалом и тамо предат Михаиловићевој Команди Београда. Тамо се је како смо касније у емиграцији од извесних преживелих функционера те команде приватно сазнали, позвао на неко строго поверљиво наређење и тајну шифру за ту Команду надлежне владе Сл. Јовановића из Лондона. Према овом наређењу он је од владе и њеног претседника лично пок. Сл. Јовановића одређен и наређено му је да одржава везу и сарадњу са КПЈ ( Како би према Ђорђевићевој изјави на сасалушању код српске полиције Јовановићева влада имала при партији свога поузданог човека и како приликом коначног решавања статуса и будуће судбине државе Југославије не би пречани Србијанце надгласали и т. д. Ово су наводно били савети Сл, Јовановића његовом доценту, предратном ужем сараднику и пријатељу и некадашњем одличном ученику Ђорђевићу, када су се 1941 године последњи пут видели и још пре Јовановићевог напуштања земље опраштали). Било како било тек препредени, покварени и довитљиви Ђорђевић успео је да са овим убеди надлежне у команди Београда и да пре њиховог повлачења за Босну буде пуштен на слободу. Он се је одмах по совјетско-партизанском заузећу Београда, убрзо после 20 октобра 1944 године, пријавио надлежним факторима и одлично уновчио своју дугогодишњу а у првом реду ратну сарадњу са партијом. А партији су тада приликом формирања и преузимања нове власти били и те како потребни стручњаци Ђорђевићевих – способности, кова и карактера. Убрзо је постао помоћник министра за Конституанту, скупштински и правни саветник, законописац и заједно са својим шефом и пријатељем Мошом Пијаде доносилац свих њихових првих правилника и уредаба. Специјално оних из домена организовања нове власти и државне администрације и управе, коју су они заводили. Касније је постао и председник Врховног Законодавног Савета Југославије, задржавајући стално своју катедру редовног професора Правног факултета, постаје и редовни члан њихове назови академије наука, дипломатски и правни саветник при многим међународним комисијама и делегацијама. При томе најревноснији уживалац свих материјалних и политичких привилегија у вези да овим и носилац највећих комунистичких одликовања, поред предратног Св. Саве III степена са којим га је заобилазећи надлежног министра просвете, на своју руку и своју одговпрност Драгиша Цветковић одликовао…

    Конкректно у вези са питањем о споразуму Цветковић-Мачек, формирању Бановине хрватске и његовом личном мишљењу у вези са тим с обзиром да је он био поред пок. др. Михаила Илића и др. Ђорђа Тасића један о његових техничких и правних редактора изјавио је и својеручно написао следеће:

    ‘Познато је да је после т. зв. Споразума Цветковић Мачек парламент укинут и да је законодавна функција прешла на владу. Влада је постала законодавни орган. Крајем 1939 године и у првој половини 1940 године, док је ранија ситуација била стагнирала на западу, влада је намеравала да оствари обећање дато народу при доласку на власт кабинета Цветковић-Мачек и да изврши демократизацију земље. Отуда је она позвала као стручњаке државног права професоре: др. Михаила Илића, др. Ђорђа Тасића и мене и замолила нас да израдимо пројекте закона о
    демократизацији јавног живота. Ми смо израдили ове пројекте: Изборног Закона, Закона о штампи, Закона о удружењима и Закон о збору и договору.

    Пројекат Изборног закона је претрпео знатне измене у Министарском Савету и то у недемократском смислу, односно по жељи сваке партије да своје идеје спроведе. Овај пројекат је објављен, и као што се зна, никада није постао закон у правом смислу, управо није се применио. Остали пројекти су остали у пројектима. Као стручњак за федерализам давао сам своје мишљење у замршеним и тешким споровима по питању уређења Бановине Хрватске и њених односа као федералне јединице, са државом односно централном владом у Београду.

    Услед брзог и више политичког него уставно-правног формулисања основне уредбе о Бановини Хрватској као и услед недовољних познавања механизма и суштине федерације, а нарочито услед слабе и несигурне политичке базе споразума Цветковић-Мачек, сукоби и несугласице између Владе у Београду, управо њеног српског дела и Бановине у Загребу били су чести и сложени. Ми смо покушавали да у ову материју унесемо извесна правна правила и известан логични ред. Наравно оно што је политика кварила нису могли правници да поправе. У једном моменту услед недовршене структуре Федерације у Југославији и услед притиска српског јавног мњења, поверено нам је да израдимо и дефинитивно уобличавање државног преуређења. Ми смо израдили пројекат Словенске Јединице, и Српске Савезне Јединице. Српска Савезна Јединица, колико се сећам, имала се звати СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, и предвиђала је широке самоуправе за извесне области у оквиру оног дела Југославије који је остао издавајањем Хрватске и Словеначке у засебне бановине. Као што се зна тај пројекат је остао пројекат. Као што се види тенденција т. зв. политичког законодавства имала је бити демократска, обогаћена модерним тековинама законодавства овога времена у демократским земљама. Тежња Уредбе о дефинитивном преуређењу земље је била да се, према постављеним начелима у Уредби о Бановини Хрватској изведе коначно федерално уређење, задовољавајући при томе интересе српског народа и тежње за аутономијом. Све то у перспективи тадашњих могућности, установа, владајућих схватања и политичких оквира…” (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, “Американски Србобран”, 29. март 1976, Pittsburgh, Pennsylvania, U.S.A.).

    Имајући у виду, да је са срамним споразумом Цветковић- Мачек, који је направљен у аугусту 1939. године, преварен, осакаћен и угрожен део српског народа, који је препуштен новоформираној Бановини Хрватској и стављен под хрватску власт и доминацију, што најбоље одсликава овај цитат проф. др Мирка М. Косића, који је објављен у значајној расправи “Заблуде и замагљивања у нашој политици”, где између осталог, стоји:

    „Они који 1918 године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941 године „Независна Држава Хрватска“ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити „под Београдом“ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било моћи имати не само председника владе којег не би хтео Загреб ( а Др. Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба „верује једино – Гилету из Ниш…“) него да ли би владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – „Југословен“… А када се зна нпр. да је Др. Мачек и 1939 преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне
    Државе Хрватске (Види: Vidi: W. Hagen, Die geheime Front, 2, Aff. Nibelungen Verlag Linc und Wien, 1950, str. 231-33) онда је јасно колику важност он полаже на „југословенство владаоца…“ (Види: Проф. др Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, „Завичај“, год. I I, број 14,
    октобар 1953, San Fernando, California, U.S.A).

    Што се тиче Уредбе о Бановини Хрватској нарочито је интересантна расправа Јована Пејина, коју је објавио под насловом „Српски отпор Мачековом сепаратизму 1940”, где дословно стоји:

    „Уредба о Бановини Хрватској објављена је 29. августа 1939. у Службеним новинама Краљевине Југославије. Мачек је 29. августа дао изјаву у Хрватском сабору да питање територија није дато дефинитивно и да је остало отворено.

    Да би постигао што већи успех у комадању Југославије одмах после потписивања споразума и објављивања указа 26. августа о образовању Бановине Хрватске, организације ХСС приступиле су растурању Соколског друштва у новоствореној бановини због његовог општејугословенског карактера, а затим је извршен притисак на српске организације које су једна за другом распуштане.

    Растурање српских родољубивих организација био је први корак ка предстојећем прогон Срба. Чиновници, просветни радници и виђенији Срби били су изложени малтретирањима на радним местима, а почела су и малтретирања њихових породица.

    Овај прогон бановинских власти који је спроводила ХСС окренуо се и ка Хрватима југословенске оријентације, што је довело до исељавања из Хрватске у правцу Београда и Србије из разлога личне сигурности и егзистенције…

    Немачки подаци, у којима се анализирају тадашња збивања, забележили су сукобе између Срба и Хрвата и последице преношења државних послова из министарства у Београду на бановинске органе, затим, око 1500 службеника, инжењера, трговачких и индустријскиј службеника, 800 наставника, све Срби, били су отпуштени из службе у Хрватској са забраном да се било чиме баве, што је изазвало незадовољство у Србији и међу Србима у Хрватској.

    У овом малтретирању грађана, Мачекова Грађанска заштита одиграла је виду улогу. Поједини њени чланови, са или без вођа, слали су истакнутим Србима и Хрватима-Југословенима анонимна писма у којима им се прети смртном казном уколико не напусте Бановину. Убиства су била доказ да писма нису празна претња.

    Бојкотоване су радње које су држали трговци Срби, као и производи из Србије. Поред тога, поједина гласила ХСС јавно су износила мишљења да је Бановина тек почетак остваривања хрватског народног програма.

    Разне вести о намерама хаесесоваца према суседним територијама Босне и Херцеговине, Војводине и Црне Горе, а затим претња онима који сумњају у Бановину Хрватску и ХСС, узнемириле су Србе. Нарочито у крајевима где је уочи пада Хабсбуршке Монархије пружен снажан отпор властима и из чији средина је потекао велик број добровољаца у српској војсци у време ослободилачких ратова 1912-1918. Врхунац осећања несигурности за Србе био је када су проглашени за мањину у Хрватској.

    Због тога су Срби у Книнској крајини приступили мерама да се заштите.
    Први корак учинила је Српска православвна црква. Епархијски савјет епархије Далматинске 7. марта 1940. донео је резолуцију којом је подржао Светосавску посланицу епископа Иринеја „која је истински став народа Епархије далматинске“, а која се односи на будућност оног дела српског живља који се нашао у границама новостворене бановине. Посланица је истовремено значила и програм рад за будућност Срба у Далмацији.

    Поред тога, епископ далматински Иринеј обратио се писмом др Федору Никићу, професору универзитета, у којем га моли да му се пошаље што већи број књига које је издало Министарство просвете поводом 550. годишњице Косовске битке. „Молим да што већи број примерака буде послат мени за овај грешни народ, чије се писмо овде јавно назива ‘смрдљивом ћирилицом’ па се као такво избацује из школа“.

    Поред црквеним власти Далматинске епархије Српске православне цркве, сам народ је почео да се самоорганизује. Разлог овом самоорганизовању, после многих зборова у лето и јесен 1940. у Книну, Косову, Ђеврскама, Кистањама, Жегару, Грчком Исламу, Бенковцу и Жагровићу и организовања посебног тела „Комисија спаса Срба Сјеверне Далмације“, треба тражити у чињеници да су око 1400 наоружаних припадника ХСС-овске Сељачке заштите постали опасни по живот и сигурност појединаца, у првом реду Срба.

    Свој рад Комисија је започела прикупљањем потписа са зах да се срез Книн и Бенковац прикључе Врбаској бановини. Захтев почиње:

    Ми Срби Книна, општине Кинн, среза Книн, бивше Бановине приморске сад Хрватске желимо одвајање из Бановине Хрватске и присаједињење Бановини врбаској, односно Србији (Напонена: Докуменат су потписали између осталих Срба северне Далмације, Берић Ј. Бранко, Ненад С. Синобад, Јово Милинчић, Сава Ђ. Омчикус, Владан Ј. Берић, Петар Ј. Бјеговић, Анте Монти, Александар Јовић, Владимир Кусовац, Васо Маглов, Марко Мијаковац, Јован Миливојевић, Ђуро Пуповац, Владе Шибић, Рајко Синобад-Јанковић, Симо Чолаковић, Душан Ћурувија, Лука Д. Кабић, Миле С. Медаковић, Илија Маглов пок. Ђурђа, Миле Ожеговић, Андрија Убавић, Пава И. Петковић, Ђуро Костић, Милојко Бркић, Др. Тоде Новаковић, Др. Чедомил Новаковић, Симо Поповић, Проф. Перо Шегота, Јово Ђ. Војновић, Јандре Јелић, Душан Ј. Сунајко, Јово Сунајко пок Илије, Миле Ћурувија, Лука Н. Новаковић, Јово Марјановић, Раде Деспот, Ђуро Радуловић, Милош Пуповац, Ђуро Марић пок. Тодора, Стеван Маглов, Цимо Цвијетић, Ђуро Ожеговић, Миле Ожеговић пок. Стевана, Раде Радуловић п. Милутина, Милан Бједов, Милан Шолаја, Симо Радић, Душан Чеко, Марко Амановић, Јован Јарамаз Стеванов, Стево Рађеновић Милин, Јово Берић, Милан Гламочлија, Милан Бујатовић, Бранко Јелић, Богдан Бандић, Душан-Божо Петковић, Јандрија Букоровић пок. Јована Никола С. Растовић…

    Докуменат се налази у Архиву Југославије/Србије у Београду, – п.п).

    Затим следе потписи старешина породица. Захтев је рађен за свако насеље посебно. У срезу Книн укупно је потписало захтев 4537 старешина породица из 23 насеља и то: Книн 74, Отон 98, Оћестово 116, Жагровић 222, Радучић 103, Марковац 87, Рамљане 124, Орлић, Голубић 377, Звијеринац 71, Турић 75, Полача 254, Уздоље 212, Бишкупија 291, Ковачић 184, Книнско поље 81, Стрмица 363, Плавно 559, Пађене 175, Врбник 208, Риђане 100, Мокро Поље 456, и Радљевац 123.

    Да би се добила права слика захтева и воље становништва Книнске крајине, потписе старешина породице треба помножити са броје чланова породица, а према попису становништва из 1931. он је износио 6,6. За присаједињење Врбаској бановини изјаснило се око 30.000 становника Книнске крајине (Види: Јован Пејин, Српски отпор Мачековом сепаратизм 1940, „Интервју“, бр. 242, Београд, 14. септембар 1990, стр. 24-26).

    С обзиром да је проф. др Јован Ђорђевић, Рокфелеров стипендиста, Брозов великохрватски најамник био аутор „Организационог питања Комунистичке Партије Југославије“ на којем је радио по извесним информацијама уочи и у току Другог светског рата, где између осталог стоји:

    „Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

    На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…“

    „Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за
    Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за
    Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за
    Србију, Београд. 1943).

    У овом контексту бисмо напоменули да се коминтерновски пројекат у односу на српски народ у потпуности поклапао са Maчековим, Павелићевим и Брозовим великохрватским усташко-комунистичким, западноевропским и америчким пројектом што сведочи између осталог и србофобична Четврта конференција Комунистичке Партије Југославије, где дословно стоји:

    „ПИСМА ЦК КПЈ ПОКРАЈИНСКИМ КОМИТЕТИМА ЗА ХРВАТСКУ И ДАЛМАЦИЈУ О УКЉУЧИВАНЈУ БАЊАЛУЧКЕ И НЕКИХ ДРУГИХ ПАРТИЈСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У КП ХРВАТСКЕ

    5. фебруар 1935. „Драги другови! IV Конференција наше партије донијела је између осталих, веома важну одлуку о реорганизацији наше партије, односно оснивању комунистичких партија Хрватске и Словеније…

    Питање разграничења. У КП Словеније ући ће организације на територију наставаном Словенцима у Југославији, тј. на територију данашњег ПК Словеније. У КП Хрватске ући ће све организације у Хрватској и Славонији, укључујући Вуковар и Винковце, затим све организације у Далмацији, укључивши Дубровник, и напокон Бањалука, Ливно, Дувно, десна обала Херцеговине искључујући Мостар, тј. западне области Босне и Херцеговине, насељене хрватским становништвом, које граничи са Далмацијом. Ако евентуално накнадно искрсне питање припадности којег мјеста
    односно организације у тим пограничним областима ЦК КПЈ ће донијети специјално рјешење о томе…“

    (Види: Зборник Хисторијског института Славоније, бр. 10, 1973; према: У. Даниловић, Сјећања, II, На партијском раду у Босни и Херцеговини, приредио: З. Антоние, Београд, 1987, 200—202).

    Имајмо пак на уму, да смо крајем трагичвог ХХ столећа навукли глев због тога што смо стали у одбану наших хуманих права, као Срби и људи, од белосветског талога, извесних представника западноевропсих и америчких империјалиста-тријалиста, који стоје иза злогласног програма тзв. „Светске Федералне Владе“ (“World Fereration” – “Democratic World Federalist” – “World Constitution ana Parlament Association”), чије се седиште налази у Њујорку, у Сједињеним Америчким Државама (Види: Democratic World Federalist, “Gallery of World Government Visionaries,” htt://www.dwfed.org/gallery-ofworld-visionaries.php; Paul McGuire and Troy Anderson, The Babylon code, New York-Boston-Nashville, 2015, стр. 234-35).

    Узгред бисмо цитирали Питера Jyстинова (Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег председника тзв. „Светског федералистичког покрета“ („He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који се јавно изјасно деведесетих година ХХ века шта мисли о Србима:
    „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.“ (овде)

    Још бисмо указали да је Јосип Броз тзв „Тито“, Павелићев агент од утицаја, укључио у „Светску Федералну Владу“ са седиштем у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама југословенске представнике др. Алексу (Алоша) Беблера и др. Лазара Мојсова (World Federal Government, United World Federalist, World Constitution and Parlament Assocation ) да би се уклопио у виталне интерсе западно-еврпских и америчких империјалиста-тријалиста , који су по цену атомског рата бранили границе Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије (Види: Olivia Marie O’Grady, The beast of the apocalypse, Benicia, California, 1959, str. 397; Gary H. Kah, En route to global occupation – A high ranking Government Liaison exposes the secret agenda for world unification, Lafayette, Louisiana, 1992, str. 189).

  2. Душан Буковић

    Исправка: “ОД ЗАГРЕБА ПА ДО ЧАЧКА, ГЛАСАЋЕМО СВИ ЗА МАЧКА, БОЉЕ МАЧАК
    ДА НАС ГРЕБЕ, НЕГ СТОЈАДИН ДА НАС Ј..Е”

    Најлепша хвала!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *