ЗАСТАВА

У мојој земљи се клечи само пред Богом и заставом, рекао је тачно пре годину дана руски возач Формуле 1 у свом познатом одбијању да уочи старта Светског купа у Аустрији клекне у знак подршке покрету Црни животи су важни.
Пред чим су данас Срби вољни да клекну без опирања и сумње у ауторитет с којим се не треба шалити? Сагласности тако одрешите попут оне коју је навео Рус чини се да нема, премда се Творцу и светињама, верским и националним, и овде клања – већински и без зановетања. Циници ће рећи да је од ове тачке па надаље национални избор изузетно шаролик: неки клече пред Бриселом или моћним валутама, други пред фудбалом, женама и пивом – свеједно којим редом, а немали број, издвојен генерацијски, лако пада пред идолима масовне културе или пак Силицијумске долине.
Шта видимо када усмеримо пажњу на српско поимање важног националног знамења – заставе? Искуство бележи да су понека јавна скрнављења наше државне или народне заставе била пропраћена млаким одговором, те да је изостао чак и друштвени презир према виновницима ружења тог симбола (у име „стваралачких“ слобода и критичке речи у „борби за истину о српским злочинима“, национална застава бивала је на позоришној сцени лака мета некажњеног „уметничког“ злостављања). Није, чини се, овде са заставом све баш онако како то налажу правила и обичаји народа наглашене самосвести! Вероватно отуда и актуелна порука врха српске политичке класе: питање односа према националној застави захтева педагошко-просветитељски рад, којим би се ојачала колективна свест о важности овог симбола.
Медији су управо објавили – „Министарство спољних послова припрема подухват којим би 15. септембра, на Дан српског јединства, слободе и националне заставе сви Срби, укључујући и оне у региону и дијаспори, на својим кућама истакли нашу заставу.“ Ово је на Самиту српске омладине и студената Балкана „Синергија као кључ успеха“ најавио министар спољних послова Никола Селаковић. Наглашавајући да је анкета међу младима у региону показала да већина мисли да су српски језик и ћирилица оно што повезује Србе („идентитетска есенција и најважније ткиво српског идентитета“), он је подсетио да поред језика и писма „има још доста заједничких ствари“. Једна међу њима је „наша црвено-плаво-бела застава на чијој промоцији морамо да радимо више, јер је она заједничка и Србима у Србији и Републици Српској и Црној Гори“.
„У народу се верује да црвена боја на застави Србије представља крв проливену за земљу, плава слободу и бескрај коме се тежи, док бела представља мајчино млеко које храни јаку српску децу.“ Ово је записано и на сајту Владе Србије, а може се разумети као један од могућих одговора на питање: чиме нас тробојка спаја? Тешко да би се међу „јаком српском децом“ нашло противника наведеној поетској и узвишеној симболици боја српске заставе.
Министар је иначе имао публику чија је пажња за овакве теме пословично изузетна. О патриотском расположењу и склоности трезвеном и критичком разматрању српске унутрашње и спољне политике не само у редовима студената већ и младих генерално речито говори искуство, али и резултати једне скорашње анкете која заслужује да је овим поводом поменемо. Под насловом „Студенти неће у НАТО И ЕУ“, портал Аутономија је почетком протеклог месеца објавио: „Истраживање под називом ’Ставови студената Универзитета у Београду о спољној политици Србије’, које је обухватало 38 факултета Универзитета у Београду, дошло је до резултата да 39,7 одсто студената није за улазак Србије у ЕУ, док је за улазак гласало 28,9 одсто испитаника. Када је реч о учлањењу Србије у НАТО, 88 одсто испитаника сматра да та земља не би требало да постане члан ове организације, 10 одсто је за приступање, док само 2 одсто о овоме нема став.“
Премда истраживачи верују да су за овакве резултате одлучујућа „још свежа сећања на НАТО интервенцију 1999. године и подржавање војне неутралности Србије која је проглашена 2007. године“, јасно је да је наведено објашњење мањкаво. У серијском одбијању српске младости да пригрли ЕУ шаргарепу и аминује прихватање благодети интеграција са Западом под спорним условима који су, како сада изгледа, једино могући, реч је о сложенијем идејном, политичком и моралном склопу, несводивом на привидно логична и неутрална објашњења. Свест српске омладине обликована је у економским, политичким, културним и свим другим за нацију негативним и поражавајућим условима у којима Србија и регион живе током читавог 21. века. И тиме је све речено.
Објављен, дакле, у окружењу изразито патриотске настројености и позитивне енергије, наум о јачању култа српске заставе прихваћен је као вредан предлог. Несумњиво је пак да ће попут других сличних подухвата именованих слоганима „Сви Срби да…“ или „Сви Срби за…“ и овај програм изазвати – на унутрашњем и спољном плану – подозрење, резерву, па и малициозне коментаре. Недавно, када се поводом најаве подизања монументалног јарбола на београдском Ушћу разбуктала јавна дискусија о овом пројекту, Ал Џазира је јавности протумачила: „Јарболи и националне заставе на њима постају нови статусни и маркетиншки симболи данашњих властодржаца и још један од националних идентитетских култова – култ заставе.“ Угледни антрополог је у програму ове телевизије изнео мишљење да је реч о „уносној политичкој инвестицији“, то јест потезу „којим је власт понудила јавности и опозицији још једну лаку тему којом ће се једно време бавити и тако поштедети власт од неких већих брига“.
Може се овим поводом приметити да су политичке инвестиције један од регуларних послова политичара. Но уколико поводом снажења култа заставе све и јесте тако – планирано добитно политичко улагање, у конкретном случају ова чињеница је заправо неважна. Шта за нацију јесте важно и спасоносно данас када се, између осталих снажних политичких и економских притисака, „уочавају нови покушаји да се изолују Србија и Срби тако што ће, као негатори геноцида, остати усамљени у региону, па ће регионална сарадња с њима бити могућа само ако се деизолују и сами признају да су у Сребреници починили геноцид“ (цитат из текста у овом броју!)?
Снажење колективне свести и поменуте националне идентитетске есенције, потом и разумевања значаја националних симбола јесте један од упутних одговора. Као део таквог, национално усклађеног и освешћеног поретка вредности, тумачимо вимблдонску изјаву светског шампиона Новака Ђоковића: „За мене представљати Србију у свету није оптерећење, напротив. (…) Част ми је да могу да будем у позицији да носим грб и заставу где год да играм.“ Скривену срж Новакове изјаве открива податак: „Извештачи са Вимблдонског турнира у Лондону јавили су да су редари и обезбеђење протеклих дана ревносно свим гледаоцима одузимали било која српска обележја.“ Српске заставе и заставице имале су статус – not allowed. Није допуштено!

2 коментара

  1. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    ZASTAVA je simbol države, simbol nacionalnog identiteta pred kojom se stoji u stavu “mirno”, klanja, kleči, prilikom obeležavanja važnih naconalnih i državnih praznika, proslava, medjudržavnih susreta. Zastava se koristi u raznim variantama u sklopu miroljubive politike, ali se u nekim prilikama zloupotrebljavala u destruktivne namene od strane albanskih separatista na KiM, što je nedopustivo.
    Ruski vozač je imao pravo što je na svetskom takmičenju formule 1 u Austriji odbio da klekne u znak podrške pokretu Crni životi su važni, jer on, kako je izjavio, u njegovoj zemlji se kleči samo pred Bogom i zastavom. Nametnit princip Crni životi su važni (zbog nenamernog ubistva afroamerikanca Džordža Flojda prilikom hapšenja zbog krivičnog dela) – je neobjektivna, nerealna, desrukivna, osvetnička politika – da se optuži bela rasa za rasizam, što je izazvalo nevidjene razmere rušilačkih demonstracija u mnogim gradovima širom Amrike i sveta. Na video snimku se lepo vidi da je beli policajac pored prometne saobraćajnice kolenom pritisnuo za vrat snažnog afroamerikanca u očekivanju da stigne policijska patrola za privodjenje, od saobraćajne buke i straha da se ne digne crnac da ga napadne – nije čuo ili razumeo da se Flojd guši i viče, i podlegao povredama. Tu je očigledna osvetnička ideologija prema beloj rasi, vidljiva još od 60-70-tih god. kada je pod uticaj islamista tadašnji najpopularniji svetski afroamerički bokser Kasijus Klej – promenio ime u Mohamed Ali, ii javno pokrenuo crnačko stanovništvo na masovan politički Otpor, otvorene javne pretnje, javno pevanje ratobornih pesama, i budjenje afroamerikanaca protiv navodnog belog rasizma i bele dominacije. U organizaciji (osvetničkog) Otpora protiv belaca uključrmi su najuticajniji politički lideri, muzičke zvezde i intelektualne elite svih profila za kolektivno ijedinje je… ptoziv belaca. Takav i takvi nepredvidjeni incidenti (smrt flojda) očekivani su za organizovanu osvetu prema beloj rasi.
    ISTI planirani “vremenski momenat” (dva albanska dečaka se utopila u reci, optužili Srbe) za agresiju-osvetu primenili su i albanski-šiptarski separatisti 17. marta – POGROMOM nad Srbima, paljenjem srpskih crkava i manastira, etničkim čišćenjem 4.000 hiljada Srba.
    ISTO je i NATO dočekao “vremenski momenat (pogibiju 20 albanskih terorista u Račku) da optuži Srbe i bombarduje Srbiju.
    Nekoliko meseci pre ubistva crnca Flojda na nekim beogradskim portalima objavljen je video snimak iz jednog američkog grada – gde snažan crnac bije četvoricu belih policajaca koji su pokušavali da ga uhapse zbog krivičnog dela(!). Znači li to da crnci mogu da krše i nepoštiju zakon (isti za sve) – zato što su afroamerikanci-crnci, isto kao i šiptarski separatisti na Kosovu zato što su šiptari?

    Na inicijativu ministra Selakovića preko MIP da svi Srbi na “Dan zastave” istaknu na svojim kućama državne zastave Srbije… neka reši vlada konsenzusom sa političkim elitama, SPC i dijasporom. U svakom slučaju trebalo je prvo prioritet dati povratku 250.000 proteranih Srba na svoja ognjišta na KiM (da nam separatisti ne otmu teritoriju) po nalogu SB UN-a da se nakon 2.000-te god. omogući povratak na KiM “svih prognanih stanovnika”, posebno Srba koji se i danas proganjaju sa KiM.?! Da ne dužim mnogo. Hvala na objavi…

  2. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Nastavak komentara:

    Predlog za jačanje kulta srpske zastave… to je patriotski čin, svima će biti drago, i ja sam za to da se poštuje i istiće srpska nacionalna zastava na svim svečanim i državnim praznicima, posebno na Dan zastave u septembru, na svim institucijama i domovima Srba. Samo, mnogi bi rekli: kasno paljenje, kasno budjenje, zakasnela intervencija 50 godina, kopiraju se Albanci u zvaničnoj proslavi albanske zastave sa dvoglavim orlom. Zašto? Zato što je Srbija na to (isticanje zastave) trebala da reaguje još od 60-tih, 70-tih godina, kada su mnoge kapije na albanskim-šiptarskim kućama počele da se ukrašavaju sa albanskim zastavama sa dvoglavim orlom, naročito na onim kućama koje su pre toga pripadale srbima, makedoncima (većinom otkupljivane ispod cene: gde su Albanci to je albanska zemlja)… (na KiM, zapadnoj Makedoniji), što je bila vrlo loša poruka za pravoslavno stanovništvo koje ne želi da se naseljava u šiptarske mahale, naselja (iz poznatih razloga), za razliku od šiptara koji su se slobodno naseljavali medju Srbe i u Srbiji.
    Vlika je greška što Srbija ne izvlači pouke iz (grešaka) prošlosti, Nije htela da se pridržava medjunarodnom konvencijom Ujedinjenih nacija o medjuetničkim i medjudržavnim odnosima “na principima pariteta i reciprociteta”: Kakva prava daje Albanija našim pravoslavnim manjinama – takva prava su trebali da imaju i šiptari-albanci na Kosovu? A ne da Albanci na KiM imaju državu u državi, a Srbi u Albaniji nemaju ni pravoslavna imena? Multikulturalizam, multietničnost mora da je dvosmerna-uramnotežena, a ne jednosmerna, na štetu druge nacije!
    Ja sam za predlog za poularizaciju nacionalne zastave, slažem se, ali u svakom slučaju prioritet prvo traba da bude povratak 250.000 proteranih Srba (brojku popuniti dobrovoljcima)? Bez povratka Srba na KiM nije trebalo prihvatati bilo kakve (briselske) pregovore!!! … Hvala na razummevanje…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *