Закон линча

Чему је требало да послужи прошлонедељни инцидент на Андрићевом венцу?

Добили смо, дакле, прилику, коју, додуше, нисмо ни тражили, да видимо како без посредовања странаца изгледа дијалог власти и оне опозиције која тражи дијалог уз посредовање странаца. Боље да га нема. Што, наравно, не значи и да је ово доказ да су нам странци неопходни; штавише, управо супротно, има основа за помисао, која не мора да буде нуспроизвод параноје, да су овакви дијалози без странаца последица неких других дијалога са странцима. Који су пак изазвани дијалогом власти и опозиције која не разговара са странцима. Зато што је тај српски дијалог, у коме странцима нема места, почео да исказује неке неочекивано пријатне ефекте. А то је, са становишта појединих странаца и њихових интереса, нарочито непријатна околност, но хајдемо неким редом да бисмо стигли до објашњења оне параполитичке, кафанске кавге која нам је прошлог петка приређена на Андрићевом венцу, у згради Председништва Србије. Не својом вољом, а још мање заслугом, присуствовали смо недопустивом понижавању Србије, ово стога што у институцијама једне земље и њеним симболима постоји много више од њиховог пуког практичног значаја.

[restrict]

ПОСТИЗАЊЕ САГЛАСЈА Важан моменат који је претходио овом догађају проналазимо у састанку који је, прошлог понедељка у Скупштини Србије, председник Србије Александар Вучић одржао с представницима оног дела опозиције који не тражи посредовање странаца из Европске уније да би разговарао с властима Србије о изборним условима у Србији. Том састанку су, подсећања ради а и ред је да их набројимо, с друге стране стола присуствовали председник Демократске странке Србије Милош Јовановић, председник Двери Бошко Обрадовић, председник Покрета Доста је било Саша Радуловић, Здраве Србије Милан Стаматовић, представница Српске странке Заветници Милица Ђурђевић Стаменковски и заменик председника Српске радикалне странке Александар Шешељ. Био би ту и лидер СПАС-а Александар Шапић, али се претходно колективно учланио у Српску напредну странку.
На том се састанку није расправљало о релативно тривијалној материји као што су изборни услови већ је председник државе опозицији представио свој извештај о преговорима о Косову и Метохији. А резултат који је, по свој прилици, том приликом постигнут, не може да се доживи другачије до као охрабрење пред изазове који нас очекују.
О томе сведоче и изјаве које су тим поводом дали лидери ДСС-а и Двери Милош Јовановић и Бошко Обрадовић. Како преноси Б92, Милош Јовановић „изјавио је да га радује што је на састанку власти и опозиције постигнут консензус – да нико не размишља о признању или прихватању сецесије Косова и Метохије. ’Поменуте су и Уједињене нације и да ни то не треба дозволити за Приштину. Добро је што је до састанка дошло, јер је о том најважнијем идентитетском питању за наш народ важно да разговарају власт и опозиција и да се дође до најширег могућег консензуса’, рекао је Јовановић.“ Док је Бошко Обрадовић листу „Данас“, у сличном тону, рекао: „Остајемо спремни да подржимо државне органе у борби за очување КиМ у саставу Србије, али и да се жестоко супротставимо свакој власти којој падне на памет да иде ка предаји дела наше државне територије. Не бих овај приступ Двери назвао никако другачије, већ као једини логичан, родољубив и државотворан. Ми нисмо опозиција држави, већ овој власти и то ће тако и остати. Али је за нас одбрана КиМ у саставу Србије најважнији национални и државни интерес, и увек смо спремни на уједињење и сарадњу са свим патриотама који исто тако мисле.“
А онда, после оваквих порука, и патријарх српски Порфирије нагласи: „Наша имена и презимена јесу Грачаница и Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Косово и Метохија… Грачаница је наше око, наше уши, наше срце. То је оно за шта се кнез Лазар на Видовдан определио. Изабрао је веру у Христа, а не вечеру. И зато, када нам кажу: ’Одреците се Грачанице, одреците се Косова и Метохије’, па, господо, да ли бисте ви дозволили да вам изваде око, да вам одсеку уши, да вам ишчупају срце? Знамо ми да не бисте пристали. То је битка за суштинску слободу.“
И не треба даље употребљавати речи да би се доказало да је, исказаним јединством власти и опозиције у погледу одбране Косова и Метохије, уз овако јасно исказан став Српске православне цркве о овом нашем најважнијем државном и националном питању, наша одбрамбена позиција неупоредиво снажнија него што би била да консензус изостаје. Нема простора за сумњу да је реч о развоју догађаја какав не може да буде по вољи онима који би да доврше процес раскомадавања наше отаџбине. И зато треба честитати свима који су смогли и мудрости и снаге да се на овакав начин окупе.

ПОЛИТИКА РЕВАНШИЗМА Истовремено је пак овим окупљањем повучена и јасна линија разграничења у односу на све који су одабрали да у том окупљању не учествују. Игром случаја, то су управо оне странке и политичари који захтевају да у наша унутрашња политичка трвења уплету странце.
Одмах да разјаснимо: наше изразито противљење мешању страног фактора није израз ксенофобије већ здравог разума. Који подсећа да ти странци имају нама стране, то јест сопствене, а не наше интересе на уму; док ћемо се, насупрот томе, о нашем интересу или постарати ми сами, или неће нико. То јест, простије речено, сви хоћемо да имамо добре и што боље, на пример, путеве, школе, болнице и домове здравља. А за то нам је потребна држава. И то искључиво наша држава, јер ниједну другу то, у најповољнијем случају, не занима. Тако да се и сам појам патриотизма може дефинисати као нагон за самоодржањем подржан споменутим здравим разумом. Све што нам слаби државу, отуда, директно је супротно нашем заједничком интересу, и обрнуто. Зато је и политика постизања националног консензуса пожељна таман у мери у којој је погубна политика продубљивања подела у нашем друштву и држави, јер нас једна чини снажнијим док нас друга слаби.
И ето нас код политике реваншизма коју заговара један од два главна актера прошлонедељног инцидента на Андрићевом венцу – Вук Јеремић.
Пренео је „Данас“ 19. јуна: „Председник Народне странке Вук Јеремић изјавио је данас да реваншизам за који се та странка залаже значи да ће по промени власти бити трајно забрањен рад Социјалистичкој партији Србије и ’свим дериватима’ Српске радикалне странке, укључујући и Српску напредну странку. ’Реваншизам је и трајна забрана телевизије Пинк и садржаја које она форсира. Реваншизам је да буду затворени (премијерка Србије) Ана Брнабић и (министар унутрашњих послова) Александар Вулин’, рекао је Јеремић… Он је додао да ће Народна странка играти кључну улогу и у промени власти и у успостављању нормалног и демократског поретка, а да ће прихватање реваншизма бити мајка свих услова за сарадњу са Народном странком.“
Ово залагање за ућуткивање и забрану политичких противника и медија – шта год мислили и о једнима и о другима – представља отворени позив на грађански рат у Србији. Није претеривање, јер замислите само кад би Јеремић дошао у прилику да ову своју претњу спроведе у дело, како би реаговала друга страна, и куда би то онда могло да нас одведе, да не лицитирамо, али сигурно ни у шта добро. Срећа па му подршка није већа од оне коју има.

УПАД У ПРЕДСЕДНИШТВО Управо је ова Јеремићева претња политиком реваншизма и послужила као повод Александру Вучићу да изговори оно што ће Јеремић и његови сарадници потом искористити као позив да дођу у зграду Председништва Србије на Андрићевом венцу.
Верности ради, преносимо из „Информера“: „Ево ја их молим, комплетно руководство те странке, пошто су много снажни, немојте друге, на мене једног вас петорица се скупите. Овај црногорски националиста, следбеник Секуле Дрљевића, Боривоје Боровић, онај из Трстеника, па онај Гајић, Вук Јеремић и Бора Новаковић. Ево, вас петорица мене линчујте, немојте неког другог, да видим како ћете вас петорица заједно то да урадите. Немојте друге, што да гоните ове недужне, обичне људе. Вас петорица дођите.“
И они дођоше. И видели смо шта се догодило, бесмислено кочоперење какво не приличи одраслим особама, а камоли шефу државе или ономе ко би на тој функцији да га замени.
Можемо ли, наиме, да замислимо, на пример, Владимира Путина да се на онакав начин обраћа својим политичким противницима? А добро знамо да их има који му не желе ништа боље од онога што Јеремић прижељкује Вучићу.
А шта тек рећи за Јеремића? Који сад покушава да објасни како је оно био некакав чин храбрости: „Један од најважнијих разлога због којих Вучић влада Србијом је што је у Србији завладао страх и влада мит о његовој супериорности. Да бисте тај страх разбили, морате то показати својим примером, да га се не бојите.“
И онда поручује Вучићу у маниру кафанског кабадахије: „Хајде изађи ако смеш!“
Прво и пре свега, око храбрости: ово неодољиво подсећа на случај новинарке Еј-Би-Сија Рејчел Скот коју су амерички медији прогласили страшно храбром зато што је Путина, после недавног самита са Џозефом Бајденом, питала чега се толико плашите? Као да јој је претила опасност да после тог питања, које иначе и не спада у категорију новинарства већ пуке пропаганде, Путин скочи преко говорнице и одгризе јој главу. Па тако и Јеремић, наиме, шта то може да буде храбро у поступку у коме унапред знаш да негативних последица једноставно не може да буде.
А то пак значи да је, кад се само мало боље размисли, његово кочоперење још и мање уверљиво од свег његовог заклињања српској јавности да се противи уласку Србије у НАТО иако су и он, и то у функцији нашег министра спољних послова, и његов тадашњи шеф Борис Тадић „више пута сасвим јасно ставили до знања да је евроатлантска будућност њихов највиши приоритет“ (америчка дипломатска депеша 07BELGRADE925 од 28. јуна 2007), а и 5. септембра 2007. је, 07USNATO484, остало забележено: „Шпански представник питао је који ниво сарадње са НАТО Србије жели да оствари, на шта је Јеремић одговорио, ’пуноправно чланство’, подсетивши Северноатлантски савет да је председник Тадић то рекао генералном секретару.“
Али шта су, уопште, Јеремић и његови сарадници хтели да постигну својим доласком на Андрићев венац иако им је, као што је и свима осталима, било јасно да тамо нису заиста били позвани? Да Вучић изађе из зграде у паркић па да се стварно потуку? Или да се не појави уопште, па да се они хвалишу како се он уплашио од њих? И? Шта ми имамо од тога? И који је следећи допринос политичком дискурсу у Србији, продаја цигле, на пример? То би засигурно и те како унапредило наше шансе да одбранимо Косово и Метохију и све остале виталне државне и националне интересе.
Тек, једно је извесно. Упад у Председништво Србије није допринео јачању унутрашње кохезије у нашем друштву већ, напротив, копању још дубљих ровова. И то баш у тренутку у коме смо напокон почели да излазимо из тих ровова и да се окупљамо око неоспорних заједничких циљева. Можда Вук Јеремић и није отишао на Андрићев венац зато што су му то рекли да уради они којима је хтео да нас прикључи без нашег знања. Али нема сумње да само они имају разлога да се том чину радују.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *