Закон линча

Чему је требало да послужи прошлонедељни инцидент на Андрићевом венцу?

Добили смо, дакле, прилику, коју, додуше, нисмо ни тражили, да видимо како без посредовања странаца изгледа дијалог власти и оне опозиције која тражи дијалог уз посредовање странаца. Боље да га нема. Што, наравно, не значи и да је ово доказ да су нам странци неопходни; штавише, управо супротно, има основа за помисао, која не мора да буде нуспроизвод параноје, да су овакви дијалози без странаца последица неких других дијалога са странцима. Који су пак изазвани дијалогом власти и опозиције која не разговара са странцима. Зато што је тај српски дијалог, у коме странцима нема места, почео да исказује неке неочекивано пријатне ефекте. А то је, са становишта појединих странаца и њихових интереса, нарочито непријатна околност, но хајдемо неким редом да бисмо стигли до објашњења оне параполитичке, кафанске кавге која нам је прошлог петка приређена на Андрићевом венцу, у згради Председништва Србије. Не својом вољом, а још мање заслугом, присуствовали смо недопустивом понижавању Србије, ово стога што у институцијама једне земље и њеним симболима постоји много више од њиховог пуког практичног значаја.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *