„Стражар“ заустављен на царинској стражи

О контроверзама поводом случаја слике Паје Јовановића

На шта нас упозорава чињеница да приватни колекционари сада имају више разумевања за српску уметност него државне и музејске установе заједно, али и да они морају да се носе с безброј проблема и онемогућавања међу којима је царина једна од првих препрека

Цариници Србије су на Аеродрому „Никола Тесла“ у Београду запленили уметничку слику чувеног српског сликара Паје Јовановића, коју је један путник покушао да спаковану у пртљаг, без пријављивања унесе у земљу, саопштила је Управа царина у петак, 16. јула. Како се наводи, цариници су код 39-годишњег Београђанина који је тог дана долетео из Беча, међу гардеробом и личним стварима пронашли урамљену слику „Стражар“, димензија 70 х 56 цм, чији је аутор Паја Јовановић. Поред тога цариници су уз слику пронашли и оригинални рачун, који са свим таксама износи 137.500 €, као и оверен образац за повраћај ПДВ-а. Уметничка слика биће привремено задржана до окончања прекршајног поступка пред надлежним судом. Према Царинском закону Србије, за непријављивање робе која се уноси или износи са царинског подручја Србије предвиђена је новчана казна у распону од једноструког до четвороструког износа вредности робе која је предмет прекршаја. Пријавити се мора сва роба изнад вредности од 100 €, што практично значи да грађани ни скупље чарапе или лулу не могу да унесу без плаћања царине. Ако му се буде разрезала максимална казна у четвороструком износу, испада да би требало да плати скоро пола милиона евра држави. Царина се хвали да је у последње време тако запленила робу у вредности од 300.000 €, „ролекс“ и друге скупоцене сатове од по 40.000 €. Слика, међутим, није роба, као што ни ова слика није украдена. Њен наивни власник се поуздао у чињеницу да је таква слика наше вредно ликовно наслеђе, међутим, за царинике то је роба као и свака друга. Уместо да таква дела несметано улазе у земљу, враћају се и богате наше збирке, од чега сви имају користи, царина је непремостива препрека. У нашу земљу су у последње две деценије ушле на стотине вредних слика, само двојица галериста донели су сваки више стотина вредних дела Љубе Поповића, Дада Ђурића и Владимира Величковића. Све је углавном пренето без пријављивања царини јер је она непремостива препрека за улазак уметнина у земљу.

ИСКУСТВО РАДОВАНА ХИРШЛА Скандалозан је био случај сликара Радована Хиршла, уметника који је живео у Цириху и спада међу најоригиналније у Европи. За своју другу изложбу у београдској Галерији Дома омладине средином 1990-их донео је потпуно нова дела. Без проблема их је пренео преко више граница и одржао изложбу. Натоварио је своје слике у комби и кренуо назад. Прешао је нашу границу и дошао на мађарску, где су му тражили неке додатне папире. Вратио се назад, на српску границу, да би му ти исти цариници који се га пре пола сата пустили, запленили све слике тражећи 25.000 немачких марака за откуп. Очајан и бесан, оставио је све слике на царини, отписао их је и рекао да их баце јер нема толико новца и вратио се у Цирих. Онда је избио скандал, алармиран је председник УЛУС-а и тек када је он ургирао код Михаља Кертеса, директора Савезне Управе царина, слике су одблокиране и враћене уметнику. Због таквог понашања нико не зна шта га чека на граници и власници слика се радије одлучују да их не пријаве код уноса у земљу.
За слику Паје Јовановића се знало да ће бити изнесена на аукцији у бечком „Доротеуму“, Град Београд с Гораном Весићем на челу је без успеха покушао да је откупи. Није било новца за то, па је замољена једна страна фирма која с нама послује да је купи и поклони, али она је понудила само 50.000 € а слика је продата приватно за 110.000 €. То само показује како се надлежни односе према нашем капиталном културном добру, за изложбу авангардисткиње Марине Абрамовић издваја се и 1.000.000 €, али за највећег српског сликара нема ништа.

ПРИВАТНИ СЕКТОР ПРЕУЗЕО УЛОГУ МУЗЕЈА Недавно је у Галерији РТС-а била изложба колекције слика Михаила Р. Мирића. Никола Кусовац, водећи ауторитет за ту област, најбољи познавалац наших приватних збирки, том приликом је у ТВ емисији на каналу РТС3 рекао нешто кључно. Од осамдесетих година прошлог века капитализам све више улази у нашу земљу као систем а с њим се уздижу и приватни колекционари, који сада често имају неупоредиво боља дела него музеји. Разлог томе није само у инертности државе која издваја мале суме за музејски откуп капиталних остварења. Многи врхунски уметници би поклонили своја дела, међутим, у водећој институцији као што је Музеј савремене уметности у Београду влада тотална апатија, кустоси не обилазе изложбе, а они најутицајнији из дна душе мрзе наше највеће сликаре. Запрепашћујуће је да најбољи норвешки музеј те врсте одавно као и Бобур у сталној поставци има слике Дада Ђурића и Владимира Величковића, али њихових дела нема деценијама ни у сталној поставци београдског музеја, а камоли да су набављена нова. Ми се стидимо оног нашег најбољег, толико је изопачење у култури. Велики издавачи и музеји нису уопште заинтересовани за објављивање монографија и историјских прегледа. Зато је приватни сектор преузео улогу музеја. Без неколико појединаца, потпуно би пропала савремена српска ликовна култура. Ту треба истаћи Живојина Иванишевића и Галерију Париски круг, Ивана Митића и Галерију Арте, Александра Милојевића и његову Галерију РИМА, Мирослава Родића и Националну галерију, великог ентузијасту Николу Стојчевића из Фондације Плаво и Зорана Вујичића и Фондацију Вујичић. Они су на приватној основи, својим средствима и напором, урадили више за новију српску уметност него сви музеји сада, на стотине изложби, аукција, каталога, историјских и теоријских књига и монографија. Галерија Арте је освестила цео тај покрет објавивши и обимну публикацију „Колекционар као кустос и селектор“. Приватни колекционари сада имају више разумевања за српску уметност, добронамернији су према њој него државне и музејске установе заједно. Они морају да се носе с безброј проблема и онемогућавања, а царина је једна од првих препрека у систему који за културу издваја мање од 1% буџета, а и то што одвоји увек и у целости иде на погрешне ствари.

Један коментар

  1. Већ само помињање, у истом тексту, знаменитог ПРАВОГ српског сликара Паје Јовановића и Марине Абрамовић је – светогрђе. А немање средстава за откуп слика Паје Јовановића (и других) и оних огромних, а бачених у перформансе, инсталације и… М. Абрамовић, неправедно названих уметношћу, ефемерних производа духа који само уме да запањи и шокира, али не и да створи иоле вредно дело које би прошло тест векова (и које би било у стању да трајно улепша и оплемени животни простор) – само може да иде на душу и на срамоту оних који одлучују о томе.
    Времена јесу луда, али трајне вредности остају то што јесу, а лудости – само пролазни производи лудог времена и поводљивости за узорима који то – нису.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *