Српско-мађарско сагласје

Орбан у Београду

Упркос европским критикама и осудама, нарочито режима у Будимпешти, билатерални политички односи две суседне земље никада нису били бољи, уз чврста јавна обећања о даљем јачању пријатељских односа и узајамне подршке

За разлику од турбулентних историјских времена када су Србија (што сама, што у оквиру Југославије) и Мађарска били апсолутни непријатељи, у новије време, у последњих десетак година, ти односи су дијаметрално супротни и могу послужити за пример земљама у окружењу. И данас, као и некада, ти односи у највећој мери зависе од политика коју воде власти две земље, али и од личног односа лидера који их предводе, Александра Вучића, председника Србије, и мађарског премијера Виктора Орбана. Само од маја до августа прошле године ова два лидера састали су се осам пута, што говори о јаким и политичким и личним везама, без обзира на то што је Орбан баш у том периоду постао „црна овца“ Европске уније.

БАЛКАНСКИ ТОК И овај последњи (београдски) сусрет на званичном нивоу уследио је само неколико дана пошто су на граници с Мађарском Јавно предузеће „Србијагас“ и мађарска компанија ФГСЗ повезали гасовод „Балкански ток“ којим ће убудуће гас из Турске, преко Бугарске и Србије, стизати до Средње Европе.
Скептицизам који је пратио изградњу „Балканског тока“ због опструкција и претњи Запада, пре свега Америке, није се потврдио и Мађарска од сада закупљује капацитете, а Србија постаје важна транзитна земља гаса за Средњу Европу. Прве количине транзитног гаса кроз нашу земљу за Средњу Европу крећу 1. октобра. Србија је годинама Мађарској плаћала транзитну таксу, а Орбан је у Београду рекао да ће од сада Мађарска плаћати Србији.

[restrict]

ЕУ ПРОТИВ МАЂАРСКЕ Орбан не би био доследан себи да ову посету није уприличио управо у тренутку када му Европска унија изриче оштре критике због стања владавине права, људских права и медијских слобода. Нарочито због мађарског закона којим се забрањује излагање деце школског узраста ЛГБТ пропаганди у њиховим образовним програмима и медијским садржајима, који је обележио самит ЕУ због свађе око овог закона. Ваљда сматрајући да је Холандија перјаница морала и западних вредности, њен премијер Марк Руте је чак рекао да „Мађарска више нема шта да тражи у ЕУ“ јер не поштује њене ЛГБТ вредности.
Све је отишло толико далеко да је Европска комисија покренула и правни поступак против Мађарске, а његов исход се лако наслућује с обзиром на то да је председница Комисије Урсула фон дер Лајен оспорени мађарски закон већ назвала „срамотним“.
Као на траци ређали су се негативни квалификативи Орбана и његове политике. Почетком јула организација Репортери без граница ставила је Орбана на листу „непријатеља слободе медија“. То се надовезало на вишегодишње критике Мађарске због односа према мигрантима, због стања у правосуђу, медијима, антикорпупцијских оквира, а посебно због стања људских права, у светлу новодонетих закона који наводно негативно утичу на права ЛГБТ заједнице. Закон се, пре свега, односи на повећање казне за осуђене педофиле, али је 15. јуна усвојен и амандман којим се забрањује приказивање или промовисање хомосексуалности за млађе од 18 година. Такође, власти Мађарске лишиле су истополне парове права да усвоје децу.
На све то Орбан је само рекао да је закон погрешно схваћен, и да нема намеру да га повуче. „Закон није против хомосексуалаца и хомосексуалности. Реч је о правима деце и родитеља.“
Чак ни претња избацивањем из ЕУ (мада за то не постоји правни механизам) није уплашила Орбана. Напротив, он фајтерски напада и у неколико високотиражних листова Европе, између осталих у немачком „Билду“, француском „Фигароу“, шведском „Дагенс индустри“, хрватском „Вечерњем листу“, шпанском АБЦ, чешком „Млада фронта днес“ (поједини листови, попут белгијског „Стандарда“ или луксембуршког „Ворта“, одбили су да објаве оглас и саопштили да не желе да служе као „платформа за отворено ауторитарне и антидемократске политичаре попут Виктора Орбана“), објављује декларацију у седам тачака под називом „О будућности Европске уније“, у виду плаћеног огласа којим упућује одлучно „не“ ономе што се назива „европским царством“, односно европској супердржави за чију изградњу нико у Бриселу није добио овлашћење…
Осим тога, мађарски премијер противи се упливу међународних невладиних организација у доношење одлука унутар ЕУ, позива на већу ангажованост националних парламената уместо Европског парламента који је, како наводи, постао сам себи сврха.
Орбанов искорак и супротстављање ЕУ пратила је подршка 16 конзервативних европских партија, у виду саопштења које су потписали и већ декларисани критичари ЕУ попут Матеа Салвинија и Марин ле Пен, у коме се оцењује да „ЕУ све више постаје оруђе радикалних снага које желе да спроведу културну и религиозну трансформацију с циљем да створе европску супердржаву у којој нације не постоје“.

УНИВЕРЗАЛНА БРИСЕЛСКА ДРЖАВА И није то ништа ново, бар када је у питању критика неолибералне демократије и глобализма у чијем корену је ова супердржава, или универзална држава како је ту фазу западне цивилизације означио енглески историчар, филозоф историје и социолог Арнолд Тојнби.
Универзална држава, у Тојнбијевом систему, представља чинилац који служи као средство угњетавања већине од стране мањине. Доминантне мањине користе универзалну државу за остваривање својих егоистичких циљева, при томе идеолошки правдајући њену улогу у терминима општег добра и благостања. Феномен универзалне државе се током историје могао уочити нпр. у Римској империји, империји Инка, у Вавилону за време владавине Набукодоносора. Данашњи пандан тим „универзалним државама“ управо је Европска унија, као и западни актуелни принцип „једне Владе“ Новог светског поретка.
Стога њихови лидери и компаније желе друштво у коме влада ЛГБТ идеологија, друштво у коме је породица разбијена, боље рећи, скуп бескрајно усамљених појединаца који иду улицом и гледају у телефоне, неспособних за било какво заједничко деловање.
Свакако да је реч о фази пропадања и дезинтеграције у коју ова цивилизација неминовно иде. О томе је детаљно говорио и Освалд Шпенглер у свом делу „Пропаст Запада“, као и многи други аутори који су увидели такав ток.

СЕДМА ТАЧКА Тешко је утврдити да ли Орбан следи ове филозофске узусе или нагоне за „апсолутном влашћу“, за шта га ти исти западњаци оптужују, тек, делује парадоксално да, док „ратује“ са ЕУ и на њен рачун износи низ замерки и критика, у седмој тачки декларације – новинског огласа се наводи да „Србија мора, као чланица, бити примљена у ЕУ“.
Поновио је то и у Београду, говорећи о искуствима Мађарске приликом преговора са ЕУ, и повукао паралелу с данашњим положајем Србије. „Ја сам тада водио преговоре са ЕУ. Ми смо тада имали кључну земљу – Пољску и знали смо да ако Пољска тада не буде ушла, неће ући ни остали део Централне Европе. Зато ја сада подржавам Србију, која је кључна земља. Док није интегрисана Србија, Западни Балкан неће бити интегрисан. Србија је кључна земља и ЕУ то треба да схвати“, поручио је Орбан.
У томе га здушно подржавају и лидери војвођанских Мађара за које је Србија такође кључ за дешавања, не само на Западном Балкану већ и у значајном делу Европе – као симбол исхода и судбине проширења Европске уније. Отуда, за њих, и експлицитно помињање Србије у плану мађарске владе. Србија би, како кажу, у ЕУ унела нову енергију, а српско-мађарски односи су све бољи и интензивнији и Србија у ЕУ један је од главних интереса Мађарске.
Годинама уназад, односи Србије и Мађарске, односно председника Александра Вучића и премијера Виктора Орбана, више су него срдачни. Од свих земаља региона, званични Београд има најбоље односе управо с Будимпештом (и Скопљем). Вучић је више пута о Орбану говорио као добром пријатељу Србије и истицао да Србија и Мађарска имају добре односе. „С Мађарском и Мађарима у Војводини ниједан проблем годинама немамо, радимо на свему заједнички и боримо се заједнички“, рекао је Вучић уочи доласка Орбана у Београд.
Током посете мађарске делегације, Вучић је уручио Орден српске заставе првог степена мађарском министру спољних послова Петеру Сијарту. Министар Сијарто је одликован поводом 28. јуна, Видовдана, за нарочите заслуге у развијању и учвршћивању сарадње и пријатељских односа између Србије и Мађарске.
Мађарска је у Србији убрзано постајала све значајнији трговински партнер, да би данас била одмах иза Немачке и Италије. Има и све више компанија које извозе у Мађарску и које увозе мађарске производе. Дошло се до скоро две милијарде евра трговинске размене, а током првих пет месеци ове године забележен је раст од 23 одсто. У Србији се реализује 16 мађарских инвестиција, а посебно се истиче инфраструктурно повезивање двеју земаља кроз пример изградњe брзе пруге од Београда до Будимпеште. Укупно гледано, може се слободно рећи да Србија данас у Мађарској вероватно има најпоузданијег партнера у региону.
За Орбана се каже да има и спортских интереса у Србији и у региону, јер је финансијер неколико фудбалских академија, између осталих и суперлигаша ТСЦ из Бачке Паланке.
Однос Вучића и Орбана не утиче само на привредне већ и на политичке токове. Орбанова странка Фидес је у блиским односима са Савезом војвођанских Мађара који је истовремено део владајућег блока у Србији кога предводи Вучићева Српска напредна странка.
Многима то смета па је, рецимо, британски „Гардијан“, лист из земље која је напустила ЕУ, управо упозорио некадашњу европску „фамилију“ да ЕУ треба да одбрани своје принципе и престане да превиђа сарадњу два лидера (Вучића и Орбана) који „подилазе националистичким сентиментима“, док истовремено настоје да „одрже функционалне везе с важним актерима унутар ЕУ“. Њих, како пише „Гардијан“, не интересује либерална демократија или слобода медија, називајући их при томе „савршеним (политичким) камелеонима чија је највећа снага у препознавању промена ставова јавног мњења и њиховом прилагођавању новонасталим околностима“.
И домаћи следбеници „чувара“ западних вредности ће рећи да је Орбанова подршка Вучићу и Србији контрапродуктивна, јер ни његове политичке „акције“ се не котирају високо у европским круговима, цинично подсећајући на његову миграциону политику када је према Србији подигао ограду, или када је, наводно, рекао да „сачекамо како ће Срби проћи са руском вакцином, па онда и ми да је купимо“. Помињу се, нарочито од стране српске опозиције, и контроверзни пословни договори и уговори с фирмама блиским двојици лидера.
Посебно се апострофира објава мапе „Велике Мађарске“ на фејсбук страници у мају 2020. године у којој је и читава Војводина и велики део Хрватске, уз подсећање на 2010. годину када је Виктор Орбан преузео власт и обећао „виртуелно уједињење“ земље с крајевима у којима живе Мађари, а који су одузети Тријанонским споразумом након Првог светског рата. Поред огромне количине новца уложене у етничке мађарске заједнице у суседним државама, ту је и издавање пасоша и држављанства припадницима тих мањинских заједница што је, наводно, допринело Орбановој популарности. За разлику од хрватских званичника који су оштро реаговали на објављивање мапе, из Србије се тим поводом нико није огласио.
Ако је судити по фото-албуму, сачињеном током Орбанове посете Београду, слике из њега треба да потврде оно што су два лидера рекли готово истим речима. „Мађарска ће увек моћи да рачуна на српско пријатељство“, рекао је Вучић, на шта му је Виктор Орбан узвратио: „Србија може да рачуна на Мађарску.“ Изгледа да ће тако и бити, бар док су ова два лидера на власти.

[/restrict]

Један коментар

  1. Božidar Anđelković

    АРИЈЕВЦИ И МУЛАТИ – “Улазак Србије у ЕУ уз помоћ Орбана значио би увлачење Русије у европску политику.” Ово је поента написа који се ових дана појављују у западним медијима. Наравно да и Вучић и Орбан то знају. У чему је онда ствар? Мађарски премијер, наравно, ради у интересу своје земље и то је потпуно легитимно. Притиснут од Брисела, савезници су му неопходни. Зашто баш Србија? Па зато што Орбан одлично зна да огромна већина српског народа подржава његове ставове због којих га највише критикују у ЕУ. Орбан зна да не може, нити има намеру да увуче Србију у (овакву) ЕУ, јер ни Брисел то не жели. Србија у овом тренутку ништа не губи због Орбанове подршке. “Сарадњом Вучића и Орбана највише профитирају Русија и Кина”, вриште западни медији. И на крају, да кажемо суштину ствари: на помолу је ДЕКАЛЕРГИЗАЦИЈА Европске уније ( идејни оснивач ЕУ гроф Рихард Николаус фон Куденхоф Калерги, 1894-1972). А то би значило да пропада и резервни план глобалне (западне) дубоке државе, пошто је денацификацијом пропао и претходни. Да подсетимо, Хитлер је планирао Европу Аријеваца, гроф Калерги Европу (послушних) мулата. Оба плана створена су у мрачним кабинетима глобалне дубоке државе. Први план онемогућила је Русија (Совјетски Савез). Изгледа да ће исто бити и са овим другим, коме се и Орбан жестоко супротставља. А и Вучић, надам се…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *