ШРАФ БЕЗ МАТИЦЕ

ЦРНА ГОРА И СРБИЈА

Да ли је нова власт у Црној Гори доиста нова, или је само продужетак старе другим средствима? „Надреални“ успеси Кривокапићеве владе су такви само утолико што су потпуно обрнути од онога што се очекивало и што се обећавало

Медији објављују снимак на којем снаге КПС-а, уз примјену силе, хапсе младића за којег пишу да је из Подгорице. Од приштинских власти тражимо да нам саопште да ли су и зашто ухапсили нашег држављанина, те да, уколико није починилац кривичног дјела, одмах буде пуштен на слободу – написао је у понедељак увече на свом твитер налогу премијер Црне Горе Здравко Кривокапић. Можда ово на први поглед некоме може деловати као адекватно и брзо реаговање једног одговорног председника владе на информацију о томе да је држављанин његове земље ухапшен на територији друге земље. Ово је, међутим, све осим одговорног и адекватног. Мање је битна срамота да се један премијер о тако нечему информише из медија и на основу њиховог писања закључује да се ради о младићу из Подгорице. Све и да је за тај догађај прво сазнао из медија, требало је да упит о прецизним подацима упути својим службама безбедности и од њих добије тачну и проверену информацију пре него што са својим „сазнањима“ изађе у јавност. Иако то указује или на премијерову неозбиљност, или на чињеницу да, упркос својој функцији, нема никакве везе са службама безбедности своје земље, то је много мање проблематично од наставка где он преко твитера од „приштинских власти“ тражи да му саопште ко је и да ли је ухапшен. Да ли је Здравко здрав, када му тако нешто пада на памет? Нема ли он, у крајњој линији, и неког личног искуства у вези с тим како се ствари траже. Пишу ли њему Џозеф Бајден, или Ангела Меркел на твитеру када нешто хоће од њега, или га њихови амбасадори у независној Црној Гори позову да дође лепо у амбасаду па му испоставе своје захтеве очи у очи? Јесу ли му, можда, преко твитера захтевали да смени министра правде Владимира Лепосавића због става да злочин у Сребреници не представља геноцид, или да изгласа срамотну резолуцију о том „геноциду“? Ма је ли и ономад „свом колеги“ Аљбину Куртију на избору за премијерску фотељу честитао и „изразе свог најдубљег уважавања“ слао преко твитера? Није. То је урадио онако како треба.

[restrict]

Више сати после Кривокапићевог „твитер распитивања“ огласило се црногорско „Министарство вањских послова“ и обавестило јавност да ће „амбасада Црне Горе на Косову предузети све потребне активности у правцу заштите црногорског држављанина који је приведен током прославе Видовдана“. „Од надлежних органа Косова, обавештени смо да се тренутно предузимају све неопходне активности на расветљавању случаја и да ће младићу бити обезбеђена правна помоћ. Амбасада Црне Горе ће наставити интензивну комуникацију у циљу придобијања више информација, о чему ће јавност бити благовремено информисана“, пише у саопштењу црногорског МВП. Ти „надлежни органи Косова“ ухапсили су Риста Јовановића као да је најгори терориста због тога што је полицајцима који су на Газиместану понижавали једну монахињу претресајући је скренуо пажњу да се ради о „светој жени“ и да не би требало тако да је третирају, што је документовано врло квалитетним видео-снимком. Њему је због тог злодела одређен притвор од 48 часова. Очекивало би се да „косовски амбасадор“ у Подгорици буде позван у МВП због таквог догађаја и пружи објашњења, али није.

УСПЕХ ВЛАДЕ Током „премијерског сата“ одржаног у четвртак, 24. јуна (истог оног где је себи дозволио да одређује где је матица Србима у Црној Гори, али о томе мало касније), изјавио је да је „Влада у првих 200 дана остварила запажене резултате који у значајном дијелу превазилазе реална очекивања са почетка мандата Владе“. Како се то види у овом случају? Премијер се информише из медија и преко твитера поставља питање „свом колеги“ показујући да нема контролу ни над својим „Министарством вањских послова“, нити над својим службама за безбедност. Доиста, какви су то „надреални“ успеси Владе? То је врло прецизно дијагностицирао аналитичар из Црне Горе Игор Дамјановић: „Нула процесуираних лопова и криминалаца; Нула евра страних инвестиција; Нула продатих Мајбаха; Нула авио-линија из Русије; Забранили авио-линије из Белорусије; 20.000 ДПС нерадника и даље на државним јаслама; Није донет обећани Закон о пореклу имовине; Није донијет обећани Закон о лустрацији; Нема намјеру да спроведе попис становништва неопходан за ажурирање бирачког списка, у коме се налази 100.000 ДПС фантома и противзаконито уписаних; Миливоје Катнић је и даље главни специјални тужилац… Е сад, поштовани пријатељи и пратиоци, процените сами да ли је Здравко Кривокапић тврдњом да овакви резултати владе значајно превазилазе реална очекивања са почетка мандата, испао већи лажов од Андреја Пленковића (Хрвати су били најбројнији антифашисти у Другом свјетском рату) и Сабрије Вулића (муслимани су вековима одани Црној Гори).“ Дамјановић је заборавио још неколико „успеха“ Кривокапићеве Владе као што су непотписивање Темељног уговора са Српском православном црквом, враћање протераног амбасадора Србије Владимира Божовића, наставак потпуне деградације односа са Србијом и тако даље… У ових две стотине дана Кривокапићеве власти из перспективе оних који су га кандидовали и подржали више је реалних неуспеха и „издаја“, него „надреалних“ успеха, осим ако у то не рачунамо честитке терористима из УЧК или слање вакцина „браћи из безбедносних снага Косова“. Можда баш оних које је Србија послала Подгорици која је у ужасном „вакциналном дефициту“.
Можда се у Кривокапићев успех може урачунати и „декрет“ којим се проглашава да је Србима у Црној Гори матица увек била држава Црна Гора, а није и никада није ни био Београд и то је неспорно. Неспорно, каже. Сећате ли се, можда, оног вица од пре двадесет и кусур година (у време када се још није правила разлика између црногорског и српског идентитета) с питањем због чега су Црногорци тако високи? Одговор је јер се, од како се роде, пропињу на прсте с погледом упереним преко планинских врхова и питају „а ђе је тај Београд“. О томе где је Црногорцима (Србима из Црне Горе) матица није сведочио само овај виц него и много озбиљније мисли можда највећег међу Црногорцима, или (да не увредимо Монтенегрине) највећег међу Србима у Црној Гори Петра Другог Петровића Његоша, који је, већ слаб и увелико болестан, предвиђајући своју скору смрт, током свог последњег сусрета с Матијом Баном на Цетињу лета 1851. године пријатељу отворено рекао: „Србија је матица српства, без ње никад ништа.“ Тада му је у аманет оставио ту „нашу народну ствар“, односно да ради на уједињењу Срба с другим „разумним, самопрегоревајућим и одважним људима“. Прописао је тако Кривокапић Србима у Црној Гори да немају шта гледати ка Београду, нити се угледати на великог владику, него у континуитету с оним којег је изабран да смени, не само да наставља да одваја Црну Гору од Србије него то чини још драстичније одважавајући се на ствари на које Мило Ђукановић ни помишљао није. Тако им одређује за матицу Цетиње, и намеће свој суд у избору митрополита црногорско-приморског.

А ЗА ТО ВРЕМЕ НА ЦЕТИЊУ… Док Кривокапић преусмерава поглед Срба црногорских са Београда на Цетиње, његов доскорашњи ривал, а сада председник партије помоћу које смењује сопствене министре и изгласава резолуције, председник Мило Ђукановић прети крвавим сукобима обећавајући да ће тековине које су створили бранити „до последње капи крви“, без обзира да ли су на власти, или у опозицији. Које су то „тековине“ данас је већ свима јасно, а јасно је и да не мора баш да их брани од Кривокапића и његових партнера председника Скупштине Алексе Бечића и потпредседника Владе Дритана Абазовића, јер они својим делањем само учвршћују те тековине и дају им легитимитет који не би имале да их је промовисала само Ђукановићева власт. Те „тековине“ уочљиве су биле, на пример, недавно у Никшићу, када је нова хероина монтенегринска Јадранка Барјактаровић (која се прославила певајући „јачи смо од Србије“) на прослави невладине организације „Црногорска православна црква“ запевала хит хрватских домољуба Марка Перковића Томпсона и Мирослава Шкора „Суде ми“, посвећен хрватским генералима који су заслужни за прогон четврт милиона Срба из Крајине 1995. године, или „тракторијаду“ како то воле да зову и хрватске, али и монтенегринске усташе.
Да проливање крви није далеко потврђују и дешавања у новој „матици“ Срба у Црној Гори на Цетињу, где се невероватном брзином нижу напади на Српску православну цркву од којих се последњи догодио свега неколико дана после Ђукановићевог говора о „последњој капи крви“, а када је „активиста ДПС“ Божина Чавор напао ректора Цетињске богословије Гојка Перовића након литургије и наочиглед његовог детета. Пошто Кривокапић и у овом случају показује немоћ и да нема контролу над полицијом, која би требало да заштити и оца Гојка и Цетињски манастир од оваквих напада, стиче се утисак да он није никакав нови лидер него најобичнији шраф и то шраф који је заборавио где му је матица.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *