ПУТ У СРЦЕ ТАМЕ ЗАПАДНОГ СВЕТА

МРАЧНЕ ЧАРИ КОЛОНИЈАЛИЗМА

Писац Џозеф Конрад је у Конгу боравио крајем 19. века, када је белгијски монарх, краљ Леополд, у име западне цивилизације и лишен било каквих скрупула, без милости пљачкао земљу. Шта се скривало испод узвишене речитости о „цивилизаторској мисији“, коју су, наводно, спроводили Западни Европљани у Конгу и свуда по Африци?

У лику Курта, главног јунака романа Срце таме, писац Џозеф Конрад сублимирао је психологију и менталитет европског колонијализма, његову сурову, садистичку и бруталну природу. Курт, по рођењу полу-Енглез (због чега су „његове симпатије и биле тамо где треба да буду“; детаљ који није без значаја за Конрадову причу о колонијализму), завршава своју мисију набијањем глава становника Конга на шиљке, испред своје забачене трговачкe станице. Курт је, у исто време, високообразован и префињен: талентовани говорник, писац, песник и музичар; он је „изасланик сажаљења, науке и напретка“. Курт је „универзални геније“ и „веома изузетна особа“. Његова речитост заводи. Иза њега стоји „бескрајна снага речитости“, у ствари, снага „ватрених племенитих речи“; на фону тог „дирљивог позива на алтруистичка осећања“ пламти, „блистав и застрашујућ, попут блеска муње на спокојном небу“, само један додатак, једно кратко објашњење налик на фусноту, које тој речитости даје прави смисао: „Истребити све те животиње!“
„Читава Европа допринела је стварању Курта“, тврди писац. „Почео је са аргументом да ми белци, са тачке развоја до које смо дошли, ’морамо да им се [дивљацима] прикажемо као натприродна бића – прилазимо им снагом божанства’, и тако даље, и тако даље. ’Простим вршењем своје воље ми можемо постићи заиста безграничну моћ да чинимо добро’, итд. То ми је дало представу o егзотичној неизмерности над којом је владала блажена добродушност. Затрептао сам од усхићења.“ То је била та „неограничена снага речитости“: није било „практичних наговештаја који би прекинули његову магичну струју фраза“.
Осим ако се под тим „практичним наговештајем“ не сматра чињеница да је „завршио свој живот као тиранин, склон самообмањивању, који је умислио себи да је бог“. Он је, иначе, отишао у Африку наоружан „најплеменитијим идеалима и врлинама“.
У тој истој Белгији су, средином 20. века (после Другог светског рата), једног младог црнца, Пигмеја, довели у зоолошки врт и показивали га дуго у кавезу: његово место је, у теорији природне еволуције, било одмах поред мајмуна. (Наводно се над његовом судбином сажалио један пастор и он је на концу ослобођен.) У одвратну историју белгијског колонијализма спада и једна фотографија из 1904. године, која је вероватно могла да настане било где, у Африци или Азији; фотографија која говори много више него што би то могле речи: осакаћеног оца из Конга, који ћутке гледа у одсечене делове тела своје петогодишње кћерке, убијене због тога што је сакупила премало каучука. Успомена на обичај кажњавања у колонијалном Конгу одсецањем шака сачувала се у савременој Белгији, у виду популарних руку од (црне) чоколаде.

[restrict]

Срце таме западног света

Белгијска окупација претворила је читав Конго најпре у налазиште слонове кости, потом у „џиновску плантажу каучука“. Имала је за последицу невиђене патње: између осталог, резултирала је смрћу барем десетак (од укупно 20) милиона становника Конга, што због глади, болести, што због крајњег сиромаштва или бруталних убистава, од стране њихових колонијалних господара. Био је то један од првих модерних геноцида у историји – после оног који су починили енглески досељеници над Индијанцима у Америци. Показао је само „срце таме“ западног света: испод фраза о „цивилизовању дивљака“ крио се голи интерес, и ништа више осим тога. Модерни западњаци постали су већи дивљаци од самих „дивљака“: цивилизовани дивљаци, наоружани свим преимућствима „модерног света“, од пушке до топовњаче (а данас авионске бомбе, интернета или дрона).
Заправо, ту лежи суштински разлог сваког колонијалистичког и империјалистичког пројекта: интерес, који се преплиће са садизмом и даје му крила, све до мрачног и неслућеног краја. Белгија је, по свему, типична капиталистичка, западноевропска земља. То значи да је прошла у длаку исти развојни пут: од „мрачног средњег века“, преко колонијализма и империјализма, до оног што данас називамо неоколонијализмом или постколонијализмом.
Ипак, шта Белгији даје право да данас свима дели своје моралне лекције? Да ли је ритуали клечања пред почетак спортских утакмица, или марширање под заставама покрета Black Lives Matter довољно квалификују за то? Искупљује ли је „минут клечања“ за све грехе почињене у прошлости? И не крије ли се, испод изнова прокламоване моралне супериорности, заправо „добри стари расизам“? У белгијском главном граду, Бриселу, данас се налази седиште Европске уније и – НАТО-а; те озлоглашене „ударне војне песнице“ западног света, неприкосновеног „борца за ширење демократије по свету“. Уочимо паралелу: завођење „демократије“ је само најновија „цивилизаторска мисија“. Током отприлике три стотине година западне силе доносиле су „светлост западне цивилизације“. Те три стотине година чине неке од најсрамнијих страница европске историје уопште.

Капитализам – друго име за смрт друштва

Роман Џозефа Конрада почиње у Лондону. То је и данас незванична престоница европског постколонијализма и само срце „Запада“: велике цивилизације која, као што се учи у школама, траје око три хиљаде година, у најмању руку од Платона и Аристотела. Какве везе имају филозофи с оним што се данас назива „Западом“?
Империјализам је много пута мењао своје лице и пресвлачио се, попут змије, у нову кожу. Тако је и са Сједињеним Америчким Државама. Дан независности првобитно је слављен као датум ослобођења од британског колонијализма. Данас видимо да је та независност била кратког даха. Американци би сада могли да славе „Дан зависности“, сматра руски политиколог Александар Дугин: „Група британских олигарха – попут расистичког и империјалистичког Сесила Роудса, одговорног за геноцид и бруталну експлоатацију Африканаца, увидела је да Британска империја иде ка свом крају и одлучила је да припреми бившу колонију, Сједињене Државе, да преузму њено место.“ Колонијалистичка Британска империја је метастазирала: „британски империјалисти почели су да се враћају у САД – али не више као у провинцију Лондона већ као у његово (ново) средиште.“
Холандски историчар Јохан Хојзинга у својој књизи Јесен средњег века примећује да је распад средњовековног друштва створио на Западу „насилни смисао живота“. Донео је са собом капитализам, империјализам, колонијализам, који захтева једино профит – „нова тржишта“ и бескрајну експанзију – као и нови стил живота, који западњаке покреће на непрекидну „авантуру“. Створио је, у ствари, друштва која почивају на легализованом и друштвено прихваћеном садизму. Капитализам је друго име за смрт друштва; капитализам је сам распад друштва, који живот привидно претвара у низ себичних добитака. Садистичко друштво, примећује амерички публициста Крис Хеџис, заправо је „колективно самоуништење“: „То је апотеоза друштва изобличеног непрегледним искуствима губитка, отуђења и застоја. Једини начин да се потврдите у пропалим друштвима је уништавање.“
Политика Сједињених Држава то белодано показује, и када је у питању Покрет несврстаних. Почетно кокетирање с Покретом утрло је пут неоколонијализму. Ту спадају и сви неоколонијални ратови које је ова сила покренула после пада Источног, комунистичког блока. Формално, колонијализам је укинут, али старе колонијалне методе замењене су новим, „савременијим“ и свакако ефикаснијим: неоколонијално потчињавање „омчом дугова“, које су САД наметнуле Глобалном Југу путем ММФ-а и Светске банке.

Канибализација империје

Садистичко искуство може донети само краткотрајно задовољство: „Набавите оно што можете, што је брже могуће, пре него што то неко други добије. Ово је природно стање ’рата свих против свих’, које је Томас Хобс узимао за последицу друштвеног колапса, колапса света у коме живот постаје ’осамљен, сиромашан, гадан, груб и кратак’.“ Смрт долази на концу, као олакшање и као ослобођење. Крис Хеџис то јасно види: његови корени су у оном осећању које Фридрих Ниче назива „ressentiment“. Ресантиман није нимало весело ни носталгично осећање. То је осећање суштинске ускраћености, болно сећање на понижење које наставља да прогони своју жртву и побуђује жестоку жељу за осветом. Жудња за осветом због ускраћености пројектује се не на кривца за то стање већ на оног ко не може да се одупре насиљу: на оног ко је слабији или немоћан. Таква освета даје „моћ налик божанској“. Садиста кроз мучење, понижавање и убијање другог поништава „неправду“, потом самог себе и, коначно, читав „неправедни универзум“. Џин Амери дефинише садизам као „радикалну негацију другог, истовремено порицање социјалног принципа и принципа стварности. У садистичком свету, мучење, уништавање и смрт тријумфују: такав свет очигледно нема наду у опстанак“. Такав свет није ни предвиђен да траје, грађен је по принципу моменталног задовољења мрачних нагона.
На нешто дубљем нивоу, то је осећање које лежи у корену губитка животног смисла. У вези је са смрћу читаве цивилизације. Профит овде замењује изгубљени животни смисао. Сврха профита није у самом профиту, колико у ускраћивању те добробити другим, у понижавању које оно са собом носи. Како другачије објаснити то што акције и профити компанија попут Амазона или Гугла непрекидно расту, ускраћујући државну помоћ онима којима је неопходна управо у време кризе узроковане пандемијом ковида 19, у тренутку када се „обични Американац“ бори са читавом гомилом невоља, имајући пред очима један једини циљ: да некако преживи ово турбулентно доба?
Како обезбедити да насиље које САД пројектују свуда по свету некако заобиђе Америку? То је, наравно, немогуће. Насиље почињено споља враћа се назад – тамо одакле је и потекло. Америка остаје „рајско острво“, „блистави Град на брду“ или „земља могућности“ – али искључиво за повлашћене, за горњих један одсто становништва. За остале Америка је одавно постала нешто друго: земља необузданог насиља. Његови починиоци су неретко ратни ветерани, из Авганистана или Ирака. „Насиље и експлоатација, који су дуго дефинисали империјалне пројекте у иностранству“, примећује Хеџис, „сада дефинишу наше постојање код куће. На крају, империје се канибализују.“ О томе говори насиље које често избија без повода и усмерено је против сваког, па и против случајних пролазника. „Тиранију коју смо дуго наметали другима сада намећемо себи. Мрачно задовољство проузроковано искоришћавањем других на крају је све што нам остаје.“

Садистичка машина

Председник Трамп дуго је оличавао ово осећање које већина Американаца сматра за нормално. Он је, „као и корпорације с Волстрита, или масовна култура кроз ријалитије на ТВ-у, глорификовао класичне особине психопата: површни шарм, грандиозност и важност коју придајемо себи; потребу за сталном стимулацијом; склоност ка лагању, обмањивању и манипулацији; и неспособност за кајање или кривицу“.
Бајден је нешто друго: он само служи „садистичкој машини“, баш као и већина Американаца. То је, заправо, за већину једини преостали излаз: „Осиромашење радничке класе условило је да десетине милиона Американаца прихвате регрутовање у службу милитаризоване полиције која функционише као смртоносна војска унутрашње окупације.“ Америка данас има и имиграциону службу, која лови живе људе, оне који никада нису починили злочин, и одваја децу од родитеља, како би их држала у заточеништву. Има и највећи затворски систем на свету, који чини 22 одсто светске затворске популације. Такође и „судски систем, који сиромашне осуђује на деценије затвора, често због ненасилних злочина“, као и „компаније које обављају прљави посао исељења, због дугова… који људе приморавају на банкрот“. А ту су и приватне војске којима је све дозвољено. Изнад свега стоје банке, свемоћне финансијске институције које „сиромашне оптерећују предаторским кредитима с високим каматама“: систем „осмишљен да одржи већи део земље у дужничком ропству, док богатство олигархијске елите расте до нивоа невиђених у целокупној америчкој историји…“
То су, уосталом, неки од ретких преосталих послова који се добро плаћају. Осим новца, „извршиоцу дају осећање свемоћи, док су његове жртве углавном беспомоћне“: „У служби државе или корпорација, запослени могу некажњено да злостављају, понижавају, па чак и убијају, као што то илуструју готово свакодневна убиства ненаоружаних цивила од стране полиције. Служба монолитним центрима моћи ослобађа људе моралног избора и пружа им осећање божанске свемоћи.“
Они који извршавају садистичка дела у ствари се плаше да буду враћени у масу: „Из тог разлога, они енергично спроводе деградацију, суровост и садизам које захтева ’машина’. Што више вређају, прогоне, муче, понижавају и убијају, то им се чини да све више магијски проширују јаз између себе и својих жртава. Због тога ’црна’ полиција и службеници могу бити окрутни, а понекад и окрутнији од својих белих колега.“ Садизам, барем накратко, поништава осећање безвредности и промашености. Он пружа краткотрајно осећање задовољства: „Накнада се састоји од дозволе и права на окрутност.“

Сећање на један од најкрвавијих индијанских ратова

Америчка култура, унутрашња политика и спољна политика дубоко су, или трајно, обележени насиљем. Такав је и утицај који они шире свуда по свету: култ насиља, у филму или у масовној култури. Насиље обележава сваки пору америчког друштва, у прошлости као и данас. Оно и данас носи призвук мање или више отвореног расизма. Да ли је то наслеђе колонијалне прошлости? Ако јесте, то је само темељ на којем је изграђена права „култура насиља“. Дозвољено је размишљати у том смеру: „Северноамерички фолклор усвојио је историју првих пионира који су и даље веома популарни и сматрају се симболом америчког духа. Први амерички историјски ликови – Дејви Крокет, Пол Банан, Мајк Финк, Пекос Бил итд. – суштина су авантуре, обмане, вулгарности, бруталности и хладнокрвне преваре. Штавише, ови ликови имају фантастичну снагу и здравље, и могу лако да прогутају муњу или ласом обуздају торнадо. Чак и њихове приватне ствари имају звучна имена: Крокетово оружје звало се Ђавоља смрт, а Финково Старо звекни-све“ (Леонид Савин: Америчка стратешка култура и спољна политика).
Америчка земља отета је од староседелаца преваром и – насиљем. Насиљем, на првом месту. Мит о Индијанцима опчињеним перлама остаје само неубедљив мит. Реч је о техници „продаје цигле“: мафијаш стоји на улици и њеним становницима сасвим легално продаје циглу, чиме они у ствари купују „заштиту“, „рекет“. Racket, још једна енглеска реч за нечасну зараду. Исто је и с Даном захвалности, приликом којег свака „америчка породица“ и данас ритуално једе ћурку, учествујући на тај начин, макар симболично, у некој врсти ритуала. То је празник установљен још у доба „оца-оснивача“, који симболише „захвалност потомака“.
Заправо, реч је, о такође украденом, индијанском празнику кукуруза. Дан захвалности установио је Џон Винтроп (1588–1649), подсећају нас историчари, гувернер колоније Масачусетс, у знак „захвалности Богу“ за масакр почињен над Индијанцима 1637. године, недалеко од града Гротона у Конектикату, у рату против Пекот племена. То је, ако можемо веровати историчарима, био „један од најкрвавијих индијанских ратова“. Злочин је почињен управо на индијански празник кукуруза, „који је претворен у прославу Дана захвалности“.
Тог дана енглески и холандски плаћеници хладнокрвно су побили све становнике оближњег индијанског села. Мушкарци су убијани из ватреног оружја, жене и деца углавном су живи спаљени. Покољи су настављени и наредних дана. „Сутрадан је Винтроп… прогласио ’Дан захвалности’, у којем је убијено 700 ненаоружаних Индијанаца, њихових жена и деце.“ Посебно су биле захвалне цркве, због лако стечене „победе над незнабошцима“. „Током гозбе, одсечене главе домородаца шутирали су улицама попут фудбалских лопти.“
„Убиства су постајала све махнитија“, бележе историчари, „а дани захвалности одржавали су се после сваког успешног масакра. Џорџ Вашингтон је коначно предложио да се годишње одвоји само један дан захвалности, уместо да се слави сваки појединачни масакр.“
Истина нема много тога заједничког с америчком традиционалном прославом Дана захвалности, у којој Индијанци и пуритански „ходочасници“ седе за истим столом, на великој гозби. Једино истинито су ћурке и кукуруз – и земља, отета насиљем и преваром од Индијанаца. Превара и јесте једна врста насиља, почињена на интелигентнији начин, можда без проливања крви, али с једнаким, кобним последицама по жртву.

Америчка перестројка

Америка данас пролази кроз својеврсну „перестројку“. Руше се, или су начети, темељи америчког друштва. Ти темељи су дубоко, до саме сржи, прожети расизмом, који трајно, као један од конститутивних митова, обележава америчку историју. И то расизмом усмереним против Индијанаца, Афроамериканаца и Азијаца, без разлике. Чак и против Словена, који су према и даље актуелној, званичној класификацији, обележени као „не-бели“ (non white).
Какве то везе има с Белгијом, или било којом другом европском колонијалном силом? Конрад је написао своју књигу након што је пловио реком Конго и видео зверства која је краљ Леополд спроводио под изговором ширења „вредности прогреса и цивилизације“: „Призор глава набијених на колац, које красе окућнице белих владара, звучи као фикција из Срца таме. Или фикција из америчког филма Апокалипса данас.“
Али ова фикција није била фикција већ реалност у Конгу, у време кад га је посетио Конрад. Лик полуделог пуковника Курта из филма Апокалипса инспирисан је ликом трговачког агента Курта, описаног у Срцу таме. И то је могла бити реалност у било којем рату који су водиле САД или НАТО. Могла је да се догоди и у Кореји или Авганистану, свуда где са својом оружаном силом наступа „демократија број један“.
Истина је да ниједна култура не може опстати уколико је грађена на лажима. Или то не може дуго време. Сада је за Америку наступило мучно време преиспитивања, у којем се обарају споменици колонизаторима, „оцима-оснивачима“ и белим генералима Југа.
Филип Кеникот, новинар Вашингтон поста и добитник Пулицерове награде, данас тражи обарање Статуе слободе, оне на ушћу Хадсон, на улазу у њујоршку луку, која је дуго времена симболисала Сједињене Државе и њену „мисију слободе“. За Кеникота, она „не значи ништа“ и „нема никакве везе са обојеним Американцима“, осим што стоји као „бесмислени симбол лицемерја“ и „изневерених обећања“.
Ако се и не слажемо у свему с његовим ставовима, некима ипак морамо дати за право: „Ако је (Статуа слободе) и имала неко стабилно значење током свог постојања, она није симболисала слободу. То је симбол злоупотребе слободе. Њених празних обећања, њене неравномерне распоређености и њених ограничења у примени у корист одређених група“, указује Кеникот.
„Американцима се догађа ’перестројка’, само што ће она бити крвавија од руске јер ће се у САД сукобљавати и расе“, пишу Факти. Американцима у томе не можемо помоћи, нити им у том послу треба одмагати. Треба га препустити самим Американцима. То је нормална и закономерна фаза, кроз коју пролази свако друштво, а посебно империја: фаза трагања за истином и мукотрпног преиспитивања смисла историјских догађаја. Надајмо се да ће Американци успети да се изборе са сопственом прошлошћу. Са својим боговима и са својим демонима.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *