ПУТ У СРЦЕ ТАМЕ ЗАПАДНОГ СВЕТА

МРАЧНЕ ЧАРИ КОЛОНИЈАЛИЗМА

Писац Џозеф Конрад је у Конгу боравио крајем 19. века, када је белгијски монарх, краљ Леополд, у име западне цивилизације и лишен било каквих скрупула, без милости пљачкао земљу. Шта се скривало испод узвишене речитости о „цивилизаторској мисији“, коју су, наводно, спроводили Западни Европљани у Конгу и свуда по Африци?

У лику Курта, главног јунака романа Срце таме, писац Џозеф Конрад сублимирао је психологију и менталитет европског колонијализма, његову сурову, садистичку и бруталну природу. Курт, по рођењу полу-Енглез (због чега су „његове симпатије и биле тамо где треба да буду“; детаљ који није без значаја за Конрадову причу о колонијализму), завршава своју мисију набијањем глава становника Конга на шиљке, испред своје забачене трговачкe станице. Курт је, у исто време, високообразован и префињен: талентовани говорник, писац, песник и музичар; он је „изасланик сажаљења, науке и напретка“. Курт је „универзални геније“ и „веома изузетна особа“. Његова речитост заводи. Иза њега стоји „бескрајна снага речитости“, у ствари, снага „ватрених племенитих речи“; на фону тог „дирљивог позива на алтруистичка осећања“ пламти, „блистав и застрашујућ, попут блеска муње на спокојном небу“, само један додатак, једно кратко објашњење налик на фусноту, које тој речитости даје прави смисао: „Истребити све те животиње!“
„Читава Европа допринела је стварању Курта“, тврди писац. „Почео је са аргументом да ми белци, са тачке развоја до које смо дошли, ’морамо да им се [дивљацима] прикажемо као натприродна бића – прилазимо им снагом божанства’, и тако даље, и тако даље. ’Простим вршењем своје воље ми можемо постићи заиста безграничну моћ да чинимо добро’, итд. То ми је дало представу o егзотичној неизмерности над којом је владала блажена добродушност. Затрептао сам од усхићења.“ То је била та „неограничена снага речитости“: није било „практичних наговештаја који би прекинули његову магичну струју фраза“.
Осим ако се под тим „практичним наговештајем“ не сматра чињеница да је „завршио свој живот као тиранин, склон самообмањивању, који је умислио себи да је бог“. Он је, иначе, отишао у Африку наоружан „најплеменитијим идеалима и врлинама“.
У тој истој Белгији су, средином 20. века (после Другог светског рата), једног младог црнца, Пигмеја, довели у зоолошки врт и показивали га дуго у кавезу: његово место је, у теорији природне еволуције, било одмах поред мајмуна. (Наводно се над његовом судбином сажалио један пастор и он је на концу ослобођен.) У одвратну историју белгијског колонијализма спада и једна фотографија из 1904. године, која је вероватно могла да настане било где, у Африци или Азији; фотографија која говори много више него што би то могле речи: осакаћеног оца из Конга, који ћутке гледа у одсечене делове тела своје петогодишње кћерке, убијене због тога што је сакупила премало каучука. Успомена на обичај кажњавања у колонијалном Конгу одсецањем шака сачувала се у савременој Белгији, у виду популарних руку од (црне) чоколаде.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *