Промишљања о филозофији и животу

За читалачку публику може бити посебно занимљив оглед о филозофији унутар покрета Млада Босна. Аутор овом анализом долази до закључка да интелектуалци окупљени у Младој Босни филозофију нису узимали као теоријску дисциплину већ као практичну, као средство за практично мењање света и друштва у којем живе

Дванаест огледа о српским филозофима и писцима, сабраних у књизи У врту мисли, Илија Марић стварао је последњих година. Неки од тих текстова писани су наменски за одређене књижевне часописе, неки су настајали као излагања на округлим столовима, а има и оних који се први пут појављују тек у овој књизи. Својеврсни додатак чине два разговора која је с аутором књиге водила новинарка Анђелка Цвијић, управо о темама којима је Марић заокупљен у овим огледима.
Сами огледи груписани су у овом делу у три целине, према темама које се у њима обрађују. Први одељак под називом „Од Баљевића до Милошевића“ чини пет огледа који читаоцима различитих интересовања могу бити занимљиви јер се у њима методом анализе прикупљаних био-библиографских података долази до нових погледа, који често имају карактер обрта, на сегмент заоставштине или укупног деловања одређеног писца или филозофа у нашој средини. Тако први оглед, о филозофској дисертацији Јована Стефановића Баљевића, доноси читаоцима књиге занимљиву повест о, у највећој мери, непознатом интелектуалцу, филозофу из 18. века Јовану Баљевићу који је студирао у Немачкој на Универзитету у Халеу. Исцрпан истраживачки рад који је спровео Илија Марић имао је за своје полазиште преиспитивање разлога за прекид Баљевићевог бављења филозофијом након одбране солидне докторске дисертације. Анализа самог текста дисертације, али и целог контекста живота и образовања овог не много познатог интелектуалца, иначе изданка српских породица које су у Великој сеоби долазиле до Немачке, а потом и до Русије у другом таласу сеоба у 18. веку, водила је аутора огледа ка недвосмисленом закључку да је, према обичајима тадашњег универзитетског кодекса, Баљевић само одбранио дисертацију свог ментора, али да није био и њен аутор. Читаоцима посебно може бити занимљиво ауторово разматрање савремених теоријских расправа које доводе у везу Баљевића и лажног цара Шћепана Малог, односно његово оповргавање оваквих теза.
Марићев текст о Доситеју Обрадовићу као популарном филозофу расветљава значење ове синтагме у осамнаестовековном културолошком контексту. Подсећајући читаоца најпре на Доситејев образовни пут и наводећи податке о његовом студирању различитих курсева филозофије у различитим школама (од којих је најзначајнији управо период на Универзитету у Халеу код професора Еберхарда), Илија Марић истиче да се не може рећи да је Доситеј по образовању био филозоф, али да свакако није био ни лаик у тој области. Зато је освртање на читав његов просветитељски рад и записе његових савременика, европских лингивста и просветитеља о њему, Марићу кључно за тумачење појма популарни филозоф, а које се битно разликује од данашњег разумевања овог појма (популарна филозофија) и своди на своје основно, етимолошко значење, које би било народни филозоф. Доситеј се тако, према Марићевој анализи, указује као просветитељ који је народу преводио и приближавао филозофске мудрости и учења, важна за разумевање живота и кретање кроз живот.
За широку читалачку публику исто тако може бити занимљив и оглед о филозофији унутар покрета Млада Босна. Марић овом анализом долази до закључка да интелектуалци окупљени у Младој Босни филозофију нису узимали као теоријску дисциплину већ као практичну, као средство за практично мењање света и друштва у којем живе. Он указује на њихов значај за ширење одређених филозофских учења међу Србима тог доба и рецепцију неких филозофа који нису били дотад познати (Ниче, Бергсон, Гијо), али истиче да је филозофија за њих била ближа песништву него науци.
Оглед о Михаилу Ђурићу баца ново светло на положај овог филозофа који је међу првима раскрстио с марксистичком филозофијом разочаравши се у „праведни“ поредак већ 1945, али који је због тога заувек остао запитан о дометима и моћи филозофије – метафизике да свет чини добрим. Слично томе, у огледу о Николи Милошевићу и Лаву Шестову, Марић показује генезу Милошевићевог теоријског рада у вези с филозофијом Лава Шестова која води и до његових белетристичких радова, односно романа Кутија од ораховог дрвета.
Централни део књиге посвећен је филозофским радовима и заоставштини професора Слободана Жуњића (1949–2019), његовом разумевању појма српске филозофије и њене историје, те изучавању античке филозофије.
Трећи одељак књиге „Између философије и књижевности“ чине огледи посвећени филозофским темама и концептима у књижевном стваралаштву писаца различитих епоха: Атанасија Стојковића из 18. века, Данила Киша и његовог реферирања на Албера Камија у есејима и књижевним делима и код савременог писца Ранка Крстајића, код кога се у роману Узалудна лепота преиспитују природа божанске лепоте и смисао постојања.
Књига огледа У врту мисли разноврсношћу својих тема може обухватити широку лепезу читалаца, али занимљивошћу приступа тим хетерогеним темама који често има „детективски“ карактер, Марићево дело мобилише на промишљање о вези „некад и сад“ и филозофије и живота и онога ко до сада није задирао у ове области.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *