Проф. др Радомир Лукић – Република Српска није пројекат Србије и Русије!

Први део

Савет за спровођење мира у БиХ и његов управни комитет су, правно гледано, самозвана тела која немају никакву врсту правне надлежности над БиХ. Иза њих стоје сила и моћ главних држава НАТО-а и то је темељ на коме сила надвладава право. Но то не може да траје вечно

Професор доктор Радомир Лукић један је од најугледнијих правних стручњака Републике Српске, али и човек који је уочи, као и током рата у БиХ био укључен у процес стварања и одбране прве српске државе западно од Дрине. Обављао је дужност заменика министра спољних послова РС, те као правни експерт учествовао на Конференцији о Југославији, као и преговорима у Женеви и у Дејтону, где је створена садашња БиХ. После рата био је професор на Правном факултету у Српском Сарајеву и Источном Сарајеву, као и декан овог факултета у више мандата. Професор Лукић је био једна од жртава „сече кадрова СДС-а“ коју је спровео високи представник Педи Ешдаун. Био је одстрањен с посла на факултету и, како сам каже, „осам година био с ону страну закона и живота“. Замолили смо га да се у разговору за „Печат“ присети своје улоге у дипломатским преговорима током рата у БиХ, али и да да виђење актуелних проблема с којима се суочава Република Српска у дејтонској БиХ.

Kао правни саветник и заменик министра спољних послова Републике Српске учествовали сте на Дејтонској мировној конференцији. Какви су били ваши конкретни задаци у Дејтону и како с ове временске дистанце оцењујете резултате ове конференције на коју у РС данас чини се много позитивније гледају него након њеног окончања?
Годинама сам изблиза могао да пратим ток преговора о Југославији, бившој Југославији и Босни и Херцеговини. Прво сам као представник Срба из БиХ учествовао у раду Мировне конференције о Југославији у Хагу и раду Мировне конференције о бившој Југославији у Женеви, а као правни саветник преговарачког тима Републике Српске учествовао сам у раду Радне групе за Босну и Херцеговину у оквиру Мировне конференције о бившој Југославији у Женеви, Талуару, Бриселу и Њујорку, те на самом крају и у раду Мировне конференције у Дејтону (Deyton ́s Peace Proxymiti Talks). Мој правнички задатак у Дејтону састојао се од правне анализе коментара, оцена, примедби и предлога на делове мировног споразума, а то су били, да се подсетимо, Општи оквирни споразум о миру и његових 11 анекса. На том послу сарађивао сам с покојним академиком Гашом Мијановићем, врсним зналцем уставног права и чланом делегације Републике Српске, која је била део заједничке делегације СР Југославије и Републике Српске, али и с академиком Костом Михаиловићем, проф. др Балшом Шпадијером и Браниславом Срдановићем, члановима делегације СР Југославије у заједничкој делегацији. С друге стране, академик Мијановић и ја смо били обавезни да о нашим оценама појединих делова мировног споразума обавештавамо политички део наше делегације, који су чинили покојни Момчило Крајишник, академик Никола Кољевић и академик Алекса Буха. Преговори у Дејтону били су тешка завршница бројних претходних преговора уз међународно посредовање и грађанског рата у Босни и Херцеговини и бившој Југославији. Вођени су у атмосфери дубоких и историјски гледајући веома дугих међусобних неразумевања, оштрих сукоба ратних циљева и визија будућности и, не треба заборавити, у још увек ратним околностима. Република Српска је аутентичан покрет и пројекат Срба из бивше Босне и Херцеговине. То је пројект који није увезен из Србије, из Русије или с Месеца.
Када је покрет конкретно створен?
Створен је још почетком 1991. године, након првих искустава политичке коалиције с Хрватима и Муслиманима у државној власти Босне и Херцеговине после парламентарних избора из 1990. године. Испрва то је била само подсвесна представа о томе шта треба да чинимо да бисмо обезбедили историјско трајање на просторима бивше СР Босне и Херцеговине. Како су се догађаји развијали, а у њима јасно истицане тежње за сецесијом СР Босне и Херцеговине од СФР Југославије, Република Српска је постајала у свести Срба из СР Босне и Херцеговине једини политички и историјски modus vivendi и modus operandi физичког опстанка, политичког субјективитета, националне самосвести и части Срба у Босни и Херцеговини. Хрвати и Муслимани, осокољени пре свега подршком Немачке, која је изричито подржавала нестанак СФР Југославије и сецесију Словеније и Хрватске, а потом и Сједињених Америчких Држава и њихових НАТО сателита, Србима у бившој Босни и Херцеговини нису пружали ни промил шансе за споразумни излазак из кризе у бившој БиХ. Нису нас третирали као равноправног партнера у одлучивању о будућности бивше Босне и Херцеговине. Срби су желели да остану у Југославији, заједно с онима који су такође желели да остану у њој. То је „било записано“ и у Уставу Републике Српске и то је била историјски, политички и вредносно сасвим оправдана, легална и легитимна тежња, којој не може да се приговори. Управо због тога су и наше прве реакције на Дејтонски мировни споразума биле унеколико скептичне и изражавале су наше незадовољство што нисмо успели у том науму да останемо у Југославији и што морамо да живимо у једном државно-правном поретку с онима с којима смо до јутрос ратовали.
Зашто се однос према Дејтону касније променио?
Временом смо разумевали да у том историјском тренутку више није било могуће с обзиром на економски разорену СР Југославију, ондашњи униполарни распоред снага у међународној заједници и положај Русије и Кине у њој, као и на последице дуготрајног грађанског рата. Борба за опстанак у Југославији замењена је борбом против отворене окупације и десуверенизације Босне и Херцеговине, тихе, подмукле и на сили и сејању страха засноване неписане ревизије писаног Устава БиХ. Утолико је и зато Дејтонски мировни споразум прихваћен, али није прихваћена његова фактичка промена. Под фактичком променом Устава Босне и Херцеговине подразумевам и наводно „механизмима правне државе“ и „владавине“ измене уставног поретка извршене декретима високог представника, које он сам назива „законима“. Владавина права и социјална правна држава су сложени појмови и концепти, којима је заједничко то да почивају на народном суверенитету, а не на суверенитету високог представника. Странци су владавину права свели на девизу „слушај и беспоговорно и у сваком случају извршавај заповести високог представника“. Утолико је Дејтонски мировни споразум, а посебно Устав Босне и Херцеговине, као његов део, по ономе шта је у њему језиком изражено, цењенији сада него непосредно после његовог потписивања.
Многи политичари са Запада, па и високи представници у БиХ воле да се позивају на „дух Дејтона“, како би наметнули његову тиху ревизију на штету РС. Може ли, гледано с тачке међународног права, тај „дух“ да има предност над „словом Дејтона“?
Одговарајући на ваше претходно питање, одговорио сам и на добар део овог питања. Због тога ми се чини да је потребно казати само понешто о наводном „духу“ и „слову“, тј. „телу“ Дејтонског мировног споразума. Чини ми се да говор о „слову“ и „духу“ Дејтонског мировног споразума, а посебно о „слову“ и „духу“ Устава Босне и Херцеговине у доброј мери подсећа на двојство, на дуализам између човековог „духа/душе“ и његовог „тела“ у теологији и филозофији у расправама о односу нематеријалног и материјалног, о вишим и нижим бићима, те о бесмртности и смртности. Они који говоре о „духу“ Дејтонског мировног споразума и Устава Босне и Херцеговине, а таквих је највише међу овим и оним страним намесницима, поднамесницима, намесничићима и иним колонизаторима Босне и Херцеговине, посебно међу дипломатама, изричито не казују шта је то по њима тај и такав „дух“ и у каквом је он односу према „слову“ истих. Доследно пратећи такве исказе, закључујем да је за њих „дух“ Дејтонског мировног споразума и Устава БиХ нематеријални, врховни, натчулни, надумни, надисторијски, онострани, оноживотни, вечни садржај и највиши принцип њихов, који је сазнатљив само њима као надљудским бићима и умовима. Зато нам они повремено и на кашичицу, у облику одлука, резолуција и коминикеа, те одлука високог представника, дају тај дух да се њиме повремено напијемо и оснажимо и наставимо да се боримо за централизовану, унитарну државу Калајеве јединствене босанске нације, као крајњи израз тог апсолутног духа Дејтонског мировног споразума и његовог устава. Међутим, све је зло у томе што тог унитарног, босансконационалног и централизаторског „духа“ нема у „слову“ Дејтонског мировног споразума и Устава БиХ, које је његово „тело“. Дакле, грешно „тело“ није могло понети у себи безгрешни „дух“, оно га је одбацило, због чега „дух“ као биће више од „тела“ треба да коригује или чак елиминише „тело“ у облику „слова“ Дејтонског мировног споразума и његовог устава. Јер је „дух“ увек виши од „тела“, као што је „дух“ виши од „човека“. Но право, као рационална творевина, одбацује ово двојство, не прихвата овај дуализам, већ каже да „дух“ који се у праву назива циљем или сврхом, који су опипљивији од духа, пребива само у његовом слову, тј. у језику. Зато су и те брбљарије о „духу Дејтона“ који наводно није адекватно изражен само глупости које треба жигосати. Свако лоше решење се у општим актима унутрашњег и међународног јавног права коригује њиховим (језичким) изменама. Тако је и у случају Дејтонског мировног споразума и Устава БиХ. Једино што по мом вишеструко лично пропитаном ставу ови акти не захтевају промену, већ само примерно спровођење. А ако то не иде, онда су у понуди или нови сукоби, грађански ратови, револуције, а у њима не видим решења већ нове и ником потребне трагичне компликације.
Савет за спровођење мира у БиХ, као и „бонска овлашћења“ која су добили високи представници немају основа у Дејтонском споразуму. Осим силе „великих играча“ која стоји иза њих, да ли они уопште имају правни легитимитет? Уколико немају, може ли Скупштина РС да поништи све наметнуте „законе“ високих представника којима су без њене сагласности овлашћења ентитета пренесена на БиХ?
Савет за имплементацију мира и његов управни комитет нису институције које су настале, тј. основане и институционализоване неким међународним или унутрашњим правним актом. Правно гледано то су самозвана тела, која немају никакву врсту правне надлежности над БиХ. Они нису чак ни negotiorum gestor, односно незвани вршиоци туђих послова, јер овај институт постоји само у приватном, али не и у јавном праву. Једноставно су правно казано узурпатори државне власти и државног суверенитета Босне и Херцеговине, а узурпација државне власти је забрањена. Чак и окупација као својеврстан облик узурпације територије или дела територије друге државе подлеже одређеним правилима међународног права. Међутим, пошто званично гледајући Савет и његов комитет нису делови ни окупаторске, ни колонизаторске, ни протекторске или ни сизеренске власти друге или других држава, а јесу од свега тога помало, они лебде у једном бесправном међупростору. Правно гледајући, њихове одлуке и не постоје и правно не обавезују. Но иза њих стоји војна, дипломатска и економска сила и моћ главних држава НАТО-а и захваљујући томе и то је темељ на коме сила надвладава право. Но то не може да траје вечно и наступиће momentum у коме ће се питање судбине фактичког примењивања неправних одлука бити на дневном реду. Другачије казано, доћи ће време да се само оно што је правно уистину и примењује или да се мења. То ће обухватити и присилно преношење надлежности с федералних јединица на институције БиХ, јер време не исправи што се (правно) грбо роди.
Савет за спровођење мира у БиХ именовао је Кристијана Шмита, новог високог представника, не само игноришући Анекс 10 Дејтонског споразума већ и властити статут који предвиђа да се одлуке овог тела доносе консензусом. Који је правни основ оваквог наметања немачког политичара и може ли он уопште да има легитимитет у обављању овог посла уколико његов избор не буде потврђен у Савету безбедности УН?
Малочас рекох о правној природи Савета за имплементацију мира и његовог управног комитета. Рекох да та тела нису институциоанализована на било који начин, како у погледу њихове организације, тако и у питањима начина рада и начина одлучивања. Тамо је све импровизација на основне ноте које постављају водеће чланице НАТО-а. Оне саме и развијају и даље ноте те политичке композиције. Но једно је извесно: није у надлежности овог самозваног тела, које се поставља као суверени орган БиХ и вршилац њеног суверенитета, да одређује, тј. именује високог представника. Његова надлежност не може да се правно изведе. Фактички може: јачи квачи. Високог представника може да именује само Савет безбедности уз примену свих механизама одлучивања у њему. Наравно, нужно је водити и рачуна о ставовима свих страна у Босни и Херцеговини, тј. о ставовима два ентитета и три конститутивна народа. Упорност Немачке да устоличи Кристијана Шмита само говори о томе да Немачка жели да преузме европско лидерство у „санирању“ стања у БиХ. Но обично се та врста упорности заврши лоше. Несумњиво је да Немачка у том смислу има подршку Хрвата из Босне и Херцеговине и Хрватске, а не треба посебно објашњавати зашто је то тако. Бошњаци се опет надају чврстој руци која ће обуздати, сломити и уклонити Милорада Додика и Републику Српску и довести на власт у РС неку, како то они кажу, „пробосанску“ политичку гарнитуру. Кандидата за ове има, иако су они малобројни и сасвим неутицајни. На крају, овакав начин наметања Кристијана Шмита није ни у складу с правом, а ни у складу са захтевима политичког легитимитета.
Иако Дејтонски устав БиХ не предвиђа могућност отцепљења ентитета, чини се да га – супротно тврдњама западних фактора – изричито и не забрањује. Мада је у случају признавања независности неке нове државе кључна подршка великих сила, да ли ће РС у случају да – како Додик најављује у ближој или даљој будућности – покрене референдумски процес, имати неку потпору у међународном праву за такав „курс“?
Објективно гледајући, поставили сте ми претешко питање. И терминолошки и појмовно и концептуално и правно и практично гледајући. Да ли мислите на сецесију/отцепљење као једнострано отцепљење или на тзв. „раздруживање“ (које су често користили словеначко-хрватски сецесионисти), као супротност удруживању, као договорни излазак једне федералне јединице из федерације? И једно и друго је компликовано и комплексно питање. Мислим да раздруживање неће бити могуће, јер ће се томе противити и Хрвати и Бошњаци. Томе би се противили и Европљани, јер би се тако полако отворио пут потенцијалном настанку муслиманске и исламске државе у Европи, од територија које већински насељавају Бошњаци, што имају висок капацитет исламског екстремизма разних врста и провинијенција. Једнострано отцепљење је могуће, али само под условима под којима су се отцепиле Словенија и Хрватска: уз подршку одлучујућих, најутицајнијих држава у међународној заједници. Различити non-papers ових дана потврђују да се размишља и о томе. Истина, има и оних који нису на корист Србима и Србији. У исход једног таквог будућег референдума у Републици Српској не треба сумњати, барем не из перспективе овог времена. На Западном Балкану још ништа није окончано. Морам да кажем, нажалост. О томе шта је судбина одвајања једне федералне јединце од БиХ у ситуацији када Устав и законодавство о томе ћуте можемо да расправљамо овако и онако, користећи различите врсте аргумената. Но мислим да је овде претесан простор за то.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *