ПРИЧА О ТРИ ГЕНОЦИДА

ДИЈАЛОГ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ

Шта се, заправо, десило на преговорима у Бриселу и ко одбија да допринесе напретку у дијалогу Београда и Приштине. О каквим то „геноцидима“ говори Аљбин Курти

Разговарано је о неколико конкретних предлога, али је једини исход о којем данас могу да известим да ће дијалог бити настављен – саопштио је у понедељак увече специјални представник Европске уније за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак. У жестокој конкуренцији бесмислених и испразних саопштења из бирократије ЕУ с којима смо се до сада сусретали, ово би сигурно могло да се сврста у сам њихов врх. Избегавајући да каже било шта конкретно, Лајчак је додао да је састанак председника Србије Александра Вучића и такозваног премијера такозваног Косова Аљбина Куртија био „тежак и показао да две стране имају врло различит приступ нормализацији односа Косова и Србије“, због чега је „начињен врло мали напредак“.
Свако ко ишта зна о дијалогу Београда и Приштине под покровитељством Европске уније и односа еврократије према том проблему не сумња да је наводни непристрасни посредник у ствари пристрасан. Доказ за то имамо и у овом саопштењу – фамозни Лајчак, иако делегиран из државе која сецесију јужне српске покрајине није признала, не гаји никакву неутралност ако говори о „нормализацији Косова и Србије“, најпре ону „неутралност“ спрам статуса Косова и Метохије на коју се ЕУ обавезала прихватањем звездице иза имена „Косова“, усвојену приликом ранијих преговора. Исто тако, одраније нам је познато да када се догоди неки инцидент везан за Косово и Метохију, уколико је српска страна одговорна, еврократе јасно и недвосмислено указују на њену кривицу, али ако су проблем направили косовски Албанци, онда се обе стране позивају на умереност, уздржаност, или шта већ.Поучени овим искуством и читањем између редова, из овог немуштог и баналног саопштења можемо извући два закључка – прво да за неуспех најновије рунде дијалога није одговорна српска страна, а друго је фрустрација због неоствареног, а очекиваног резултата. Закључак о фрустрацији може се извући из изјава датих пре састанка које су обиловале оптимизмом и високим очекивањима. И ово не без разлога, јер је Брисел био стекао утисак да је током претходних састанака преговарачких тимова на техничком нивоу нешто, ипак, договорено.

[restrict]

ТРИ ТАЧКЕ То „нешто“ што је наводно било договорено и што је обе стране требало да прихвате у понедељак је била декларација која се састојала из три тачке и подразумевала интензивирање напора у проналажењу и идентификовању несталих особа, уздржавање од акција које би могле да дестабилизују ситуацију на терену и одржавање редовних једномесечних састанака главних преговарача и техничких тимова по потреби. Тај документ, међутим, није потписан.
Пошто су искази двојице актера који су прецизније од еврократа говорили о разлозима непотписивања предлога ЕУ – председника Србије Александра Вучића и такозваног премијера Аљбина Куртија – опречни, хајде да се потрудимо да будемо објективни и кроз скептични приступ њиховим исказима пробамо да дођемо до истине. „Добили смо предлоге ЕУ који су усаглашавани са нашим главним преговарачима и Србија се у потпуности сагласила са оним што је ЕУ предложила“, рекао је Вучић, истичући да је Србија потпуно прихватила све три тачке европског предлога, а да су косовски Албанци ти који нису желели да их прихвате. „Посебно је интересантно да нису хтели да прихвате другу тачку, да се уздрже од акција које би могле да дестабилизују ситуацију, све време су условљавали неким новим политичким критеријумима“, прецизирао је Вучић, не наводећи који су то „нови политички критеријуми“. С друге стране, Курти је новинарима рекао да није тачно да они нису прихватили ставове које је понудила ЕУ и да јесу прихватили да осуде било какву акцију или декларацију која би реметила стабилност. „Ово је лаж. Он (Вучић) лаже. Ми смо чак тражили да се речник појача. Разлог зашто немамо заједнички став јесте зато што је српска страна одбила израз ’суочавање са прошлошћу’, иако је то прихватила европска страна. Ту стоји проблем“, изјавио је Курти. По другој верзији, Курти је тражио да се језик појача додавањем речи „мир и безбедност“, уз стабилност. Поред тога, Курти је рекао и да Вучић није хтео да разговара о „несталим лицима и неким другим питањима“.
Из овога је, дакле, јасно да је Србија прихватила предлог, односно декларацију онако како ју је изнела ЕУ, али да није прихватила „амандмане“ албанске стране. Другим речима, Приштина није прихватила предлог ЕУ, јер је имала ту шта да дода, али је то одбијено. И то, по свему судећи, није одбио само Вучић, како Курти тврди, него и европски посредници. То је, реагујући на Куртијеве оптужбе да лаже, рекао и сам Вучић: „Борел и Лајчак су Куртију десет пута рекли да прича о будућности, али он каже да не може док не решимо питање три српска геноцида над Албанцима.“ Хајде да опет будемо скептични и да не верујемо на реч свом председнику. Иако је изјава Мирослава Лајчака након састанка, како смо већ напоменули, немушта и испразна, у овом контексту је врло индикативно оно што је шеф Европске службе за спољне послове и безбедност Жозеп Борељ рекао пре састанка: „Косово и Србија треба да коначно затворе поглавље своје болне прошлости кроз свеобухватан и правно обавезујући споразум о нормализацији односа и гледају ка европској будућности за своје грађане. Будућност је важнија од прошлости. Прошлост јесте важна, али морамо гледати у будућност. И када гледамо у будућност, на крају пута видимо европску перспективу за Србију и за Косово.“ Ово указује да је Вучићева изјава сасвим веродостојна.
Када Курти говори о „јачању“ терминологије везане за другу тачку и убацивања потребе за „миром и безбедношћу“, он говори о својој „декларацији“ са шест тачака коју је на састанку покушао да прогура и којом се на „задња врата“, али опет довољно очигледно, прогурава српско признање сецесије Косова и Метохије. На почетку наводне „Заједничке изјаве о ненападању и мирном решавању сукоба“ пише: „Ми, представници Косова и Србије, препознајући своју дужност и одговорност према нашим грађанима, регионалним суседима и међународним партнерима да спречимо сваки нови војни сукоб, непријатељство или насиље између наших земаља.“ У другом члану тог „конструктивног“ плана наводи се да се обе стране „обавезују да ће строго поштовати међусобне границе и неће покушати, ни сада ни у будућности, да окупирају, заузму, припоје или контролишу територију једни другима у целини или делимично“. Онда се у трећем члану наводи потреба за „реципроцитет у заштити и промоцији мањинских права“, па у петом „међусобна подршка процесу европских интеграција“. Јасно је да би, да је на ово пристао и да је ово потписао, Вучић признао косовску независност, а јасно је да у овом документу ту чињеницу и лаик може да уочи. Из тога се може закључити да се овде не ради о некаквом „кукавичјем јајету“ којим би се неприметно признала сецесија него о намерном труду на обесмишљавању и одуговлачењу дијалога.

СУОЧАВАЊЕ С ПРОШЛОШЋУ Исти смисао има и Куртијево инсистирање на некаквом „суочавању с прошлошћу“ кроз које Србија, за разлику од „Косова“, треба да прође да би помирење и „нормализација“ односа били оствариви. Ту се појављује сада већ чувена прича о „три геноцида“ која је српска држава, како то Курти каже, извршила над Албанцима почев од 1878. до 1999. године. О чему се ту заправо ради? Када је поменута 1878, година у којој је одржан чувени Берлински конгрес на којем је међународно признато обнављање српске државности, запитали смо се какав су то „геноцид“ Срби могли да почине над Албанцима, када у том тренутку никакву контролу над Косовом и Метохијом нису ни имали. Тада још Србији нису припадали ни Нови Пазар, ни Бујановац. Ради се о повлачењу Турака из Топличког, Нишког и Врањског округа који су после Другог српско-турског рата (13. децембра 1877 – 5. фебруара 1878), ослобођења југа уже Србије напустили ове крајеве, а уз које су отишли и Албанци (по њиховој историографији су протерани). Албанце су у ове крајеве населили Турци, пошто су они готово испражњени од становништва после Прве (1690) и Друге (1739) велике сеобе Срба. О симбиози и повезаности Турака и Албанаца у то време сведочи и чињеница да су се Албанци у великом броју током сукоба борили на страни Турака, а често је њихових добровољаца било и више него турских војника (у борбама око Куршумлије, на пример, учествовало је 400 турских низама – регуларних војника – и око 2.000 Албанаца). У том периоду се, према проценама, из ова три округа у Косовски вилајет преселило између 30.000 и 40.000 Албанаца. Модерни албански историчари (приштински Институт за историју Косова) овај број, међутим, процењују на невероватних 350.000. То је тај „први српски геноцид“ над Албанцима насељеним на имањима протераних Срба (о њиховом учешћу у том протеривању и евентуалном суочавању с прошлошћу и да не говоримо). У исто то време, али и деценијама касније, живот Срба на простору Косова и Метохије који је остао под турском влашћу је неподношљив и то захваљујући голготи коју им приређују Албанци, а не Турци. О томе у својим писмима свом шефу, министру спољних послова Србије Сими Лозанићу, опширно пише вицеконзул у Приштини Бранислав Нушић. „Заиста је ужасно сваки дан слушати толико јадиковање ужасно потлаченога становништва, кога убијају, глобе, турче, расељавају и отимају им имања, куће, новац, стоку и све. Јуче сам на пр. примио преко 30 сељака из разних села, па чак и из најудаљенијег краја пећске нахије, који се са сузама у очима жале на ужасне зулуме, које Арнаути врше, услед чега су већ три парохије у Пећској нахији остале без пароха, јер су ови побегли, пошто су им Арнаути претили да ће их убити. Кад ни свештеници нису сигурни са животом, како је онда бедноме сељаку“, навео је, на пример, Нушић у писму од 25. јула 1894. године.
Слично се може рећи и за „други геноцид“ над Албанцима који се по Приштини догодио у периоду балканских ратова и Првог светског рата (1912–1918). Први балкански рат је и избио у највећој мери као последица Великог албанског устанка (јануар–август 1912), који су, при томе, оружјем и новцем помагали Србија и Црна Гора. Циљ устанка је било обједињавање четири вилајета (Косовски, Скадарски, Битољски и Јањински) у којима су живели Албанци, али нису чинили већину, и обезбеђивање већих права у односу на неалбанско хришћанско становништво. И у балканским ратовима Албанци су се борили на страни Турака и то често жешће од самих низама. Код Подујева се, на пример, Трећој српској армији која је наступала ка Призрену супротставило 15.000 албанских добровољаца под командом Исе Бољетинца, једног од предводника Великог устанка. Иако наше, па и албанске присталице српског суочавања с прошлошћу у вези са овим периодом воле да се служе сведочењима Димитрија Туцовића о српским злочинима над Албанцима, заборављају да се на њега позову када је смер био обрнут, пре ослобођења. Туцовић, тако, у првом поглављу своје књиге „Србија и Албанија“ пише: „Арбанаси су се, дакле, насељавали на местима које су други силом или милом напуштали. То напуштање је, нема сумње, врло великим делом последица неноснога суседства примитивних, пљачкашких, необузданих арбанашких племена, или чак њихова груба притиска. Несигурни имовином, необезбеђени са животом, спречени у слободи рада, старинци су се са својих огњишта морали уклањати.“ Такав „српски геноцид“ настављен је и током Другог светског рата када су Албанци починили неизрециве злочине искористивши присуство прво италијанских, а потом и немачких окупатора. О наводном геноциду из 1999. године не морамо сада ни да пишемо. Већина вас који ово читате били сте сведоци.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *