Последњи Инцков удар на Српску

Република Српска спрема одговор: Додик предлаже Народној Скупштини РС повлачење српских представника из заједничких органа, као и забрану деловања на територији Српске свих институција БиХ (Суд и Тужилаштво БиХ, СИПА) насталих након Дејтона

Није нимало случајно што је, готово у исто време кад је у Савету безбедности УН „суздржаношћу“ 13 преосталих чланова овог тела одбачена, јер формално за њу није било довољно позитивних гласова, руско-кинеска резолуција о затварању институције високог представника у Босни и Херцеговини, одлазећи гувернер Босне Валентин Инцко коначно сакупио храбрости да одледи своја „бонска овлашћења“. И наметне допуне у Казненом закону БиХ којима се „забрањује негирање геноцида и величање ратних злочинаца“, па би тако – у случају да се ова Аустријанчева казнена политика заиста почне примењивати у пракси – свако ко доведе у сумњу „неспорне истине“ Запада о Сребреници, Ратку Младићу и Радовану Караџићу, могао да одлежи у затвору пет година.

[restrict]

ЗАОШТРАВАЊЕ КРИЗЕ Јасно је да дипломата из Клагенфурта, који је недавно изјавио како овај закон „треба да усвоје представници народа БиХ“, није споменути декрет донео својевољно.
Да га „стави у промет“ добио је претходно, нема никакве сумње, сигнале од релевантних представника земаља такозваног колективног Запада који је, у сарадњи с принудним или искреним мањим партнерима, на Ист Риверу блокирао резолуцију Москве и Пекинга – чији је понуђени садржај од неких аналитичара оцењен као компромис који „спасава образ“ Инцковом (не)суђеном наследнику Кристијану Шмиту и његовим спонзорима, будући да је предвиђао да Баварац буде последњи, од Савета безбедности „озакоњени“ високи представник (додуше, без „бонских овлашћења“) до затварања ове институције 31. јула 2022. године.
Мада би свакако волели да избор њиховог кандидата добије легалитет у најважнијем органу светске организације, за Вашингтон, Берлин и Лондон је очигледно било неприхватљиво укидање „институције“ коју виде као једну од својих најважнијих полуга (без обзира на њено срозавање у Инцковој ери) за остваривање жељених циљева у некадашњој централној југословенској републици. Творци Инцковог декрета желе да овим потезом заоштре ионако тешку кризу у БиХ, али и да покажу да се доношење закона о „забрани негирања геноцида“ може спровести не само у Црној Гори и на Косову већ и у Босни и Херцеговини упркос свим заштитним уставним механизмима које има Република Српска.

Договор – без представника РС у органима БиХ

На састанку лидера свих (српских) парламентарних партија Републике Српске донесена је одлука да представници РС неће учествовати у раду заједничких институција БиХ (Председништво БиХ, Савет министара, оба дома парламента) „све док се не реши питање наметнутог закона високог представника Валентина Инцка о ’забрани негирања геноцида’“. Такође је постигнут консензус да Српска више неће прихватати одлуке било ког високог представника („Сви смо сагласни да се више никада неће прихватати било која одлука високог представника“, саопштио је после састанка председник СДС-а Мирко Шаровић). Договорено је да у парламентарну процедуру пред Народну скупштину РС буду упућена два важна закона о чијем конкретном садржају лидери странака нису желели да за сада говоре. Према непотврђеним информацијама, један од тих закона предвиђа да „свако ко Републику Српску или српски народ назове геноцидн(им)ом буде санкционисан затворском казном“.

ТРАНСФОРМАЦИЈА ДЕЈТОНСКЕ БиХ Непослушне и неподобне Србе треба ућуткати и понизити, при чему ће наравно кадар ЦСУ-а из Баварске наставити или, боље речено, интензивирати посао који је на крају свог мандата започео његов претходник из Аустрије.
Поред Шмита, свој део задатка у операцији сламања актуелног руководства из Бањалуке и „пацификацији“ мањег ентитета требало би да обаве и друге институције – Уставни суд, Суд и Тужилаштво БиХ, СИПА…
Једна од кључних улога у реализацији замишљеног сценарија намењена је „конструктивној опозицији“ Републике Српске, која – како очекују на Западу – ради доласка на власт неће желети да чврсто брани националне интересе. Тачније, да се због њих супротставља моћним међународним факторима који јој могу олакшати пут до ентитетског кормила. Крајњи циљ „окончавања недовршеног посла“ је трансформација „дејтонске“ у „грађанску“ БиХ (по мери њеног најбројнијег народа) и гурање ове вазалне државе у НАТО.
Због настојања да пројекат спроведу у дело евроатлантски партнери се готово извесно неће (бар јавно) освртати на упозорења амбасадора Русије и Кине у УН да „Шмит нема легалитет новог високог представника у БиХ“, као ни на констатацију Марије Захарове, портпаролке руског Министарства иностраних послова, да „Инцкове противзаконите одлуке не могу имати правне последице“.

Марфи нови амбасадор САД у БиХ

Бајденова администрација именовала је Мајкла Марфија за новог амбасадора САД у БиХ. Марфи је био заменик шефа мисије у америчкој амбасади у Приштини, а претходно је три године радио као политички саветник у Амбасади у Сарајеву.
„Ми ћемо покушати да са америчким амбасадором, ако је то могуће, имамо односе пуне разумевања, али одавно већ нисмо спремни да због било каквог полтронства или нечег другог прихватамо неке ствари“, прокоментарисао је Милорад Додик.

ОДГОВОР СРПСКЕ Друго је, ипак, питање да ли ће се ствари развијати у складу са замислима хер Валентинових наредбодаваца, пошто Република Српска неће истаћи белу заставу, односно прихватити, за њене интересе понижавајући, Инцков закон који је планиран са циљем уништења прве српске државе западно од Дрине.
Свесни су челници РС из Бањалуке, али и већина народа, да би макар невољним пристајањем на Инцкову „истину“ дошли у ситуацију да не могу јавно износити своја мишљења о ономе шта се дешавало током рата у БиХ, те да би – уколико се огреше о наметнути декрет – били кривично гоњени и затварани (Тужилаштво БиХ је већ најавило да ће формирати предмет у коме ће пратити јавно изношење ставова у којима се негира геноцид).
И друго, не мање важно, јасно им је да ће, уколико сада попусте, започети процес који ће, пре или касније, неминовно довести до потпуног развлашћивања Српске, односно њеног фактичког, а затим и формалног гашења.
Зато је сасвим логично што Република Српска најављује одговор на изазов с којим се суочава, а његова садржина ће бити дефинитивно позната након седнице Народне скупштине Републике Српске. Осим што је најавио да ће Кристијану Шмиту, на састанку у Председништву БиХ заказаном за 3. август, саопштити да „није легитиман високи представник за РС“, Додик је покренуо и потписивање петиције међу грађанима Српске којом се изражава неприхватање Инцковог закона, али и истиче да се у Сребреници – уз уважавање свих жртава – није догодио геноцид. Државник из Лакташа је такође саопштио да ће Народној скупштини РС предложити повлачење српских представника из заједничких органа БиХ, као и забрану деловања на територији Српске свих институција Босне и Херцеговине (Суд и Тужилаштво БиХ, СИПА) насталих након Дејтонског споразума.
Несумњиво је да ће посланици владајуће већине усвојити Додикове предлоге, али је сигурно да би за позицију Републике Српске у овој тешкој ситуацији било знатно боље уколико би одлуке у Народној скупштини РС биле донесене консензусом свих релевантних политичких партија. Истина је да су челници СДС-а и ПДП-а, Мирко Шаровић и Бранислав Бореновић, осудили Инцков декрет као „непотребан“ и „штетан“, што, међутим, не мора да значи да ће бити спремни и да приликом гласања подрже изнуђене оштре мере српског одговора и спроводе их у пракси. Волели бисмо да грешимо у процени, али бојимо се да ће ово друштво поступити као у неким ранијим сличним ситуацијама, без обзира на то што би им то овог пута (а првенствено СДС-у) могло донети даљи пад рејтинга међу патриотски опредељеним бирачима.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *