ОТИМАЊЕ

Угледни немачки дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ прошле недеље признаје: „Срушио се европски сан да Русија буде слаба и да клекне.“ С готово мазохистичком искреношћу утицајни FAZ јавности поручује: „Унутрашњи развој Русије, као и развој њене спољне политике, изазивају емоционално одбацивање у ЕУ и САД јер су задивили и Исток и Запад. Довели су нас до парализе размишљања.“
Пред отвореном жалопојком поводом „парализе мишљења“, шта уопште рећи осим авај, и уз евентуално саосећање с овом, не само немачком фрустрацијом, уцвељенима пожелети више среће у остварењу сличних влажних снова о надмоћи над државама и народима. Но тешко да ће у овом смислу озбиљнијих обрта бити. Сергеј Лавров, министар иностраних послова РФ, процењује: „Распршиле су се илузије које је Запад имао након распада Совјетског Савеза и након првих година Руске Федерације – да ће Москва бити послушна. Русија се зато сада сматра непријатељем и претњом против које је неопходно деловати као јединствени фронт.“
Наведени моменти медијског и политичког дијалога на релацији Русија–Запад из српске перспективе су посебно значајни. Призивају (о)сећања у широком регистру, и позивају на размишљање о могућим паралелама с појавама с којима су државе српског народа суочене у међународним, а поготово у регионалним односима. Онима који ће овим поводом подругљиво питати: је л’ то Србија, својим унутрашњим развојем и својом спољном политиком, код других изазива блокаду мишљења, поручимо – ако потпуне подударности нема, паралеле и поређења, нимало усиљена, јесу умесна. Да ли је, наиме, разумно порицати да и за Србију важи закључак који данас износи Лавров – Запад Русију третира као непријатеља јер одбија да му се потчини!
У свом окружењу, али безмало и на целом простору политичког и географског Запада, Србија препознаје ставове без сумње непријатељске, а они бивају продубљени сваким новим гестом исказивања њене самосвести и одбијања да се потчини. Нема „парализе мишљења“ у генерално важећој заповести: Србија мора да буде слаба и немоћна.
Када је прошле недеље из Загреба славодобитно најављено да ће се лик Николе Тесле наћи на хрватској кованици евра, позната матрица отворено агресивног и безобзирног деловања управљеног пут Србије свом силином хрупила је у јавни живот нашег суседа. Вест је објавио премијер Андреј Пленковић, обећавши да ће „Хрватска испунити све услове за улазак у еврозону 2023. године, а тада јој, као и осталим чланицама монетарне уније, припада право да на једној страни кованице има националне мотиве“.
Београдска штампа је пренела – „Према наводима Хрватске националне банке (ХНБ), критеријуми за одабир мотива били су прихватљивост најширем делу јавности, његова делотворност, односно да постиже висок степен идентификације у најширој јавности. Осим тога, треба да представља Хрватску, било кроз опште прихваћене симболе, великане, културне или природне знаменитости, изуме или историјске догађаје.“
Наведена објашњења, а поготово њихов шири контекст, без сумње заслужују свестрану, па чак и стручну медицинско-психолошку анализу, јер – како и у које појмовне обрасце уклопити чињеницу да Хрватска када жели да свету покаже свој „национални мотив“, онда кандидује – славног Србина! Разуме се да то није негативно, штавише Срби могу са осећањем надмоћи, чак и хумора, да пропрате овај догађај. Али чињенице упозоравају да није реч о обичном присвајању лика и „бренда“ који припада другом народу. Показана необична лакоћа отимања – коју је хрватска банка запечатила тврдњом „Важно је и да постоји препознатљивост мотива као хрватског у међународном окружењу“ – код Срба буди најмање две опречне емоције: сажаљење и негодовање. Разлоге за ово прво није тешко погодити, а за друго пак није их лако набројати. Стога помињемо тек део богате хронике хрватских тешких огрешења о Теслу: „Споменик Николи Тесли у Госпићу за време грађанског рата у Хрватској дигнут је у ваздух од стране хрватских ултранационалиста, Трг Николе Тесле у истом граду преименован је у Трг Анта Старчевића, главног идеолога хрватског екстремизма, који ће надахнути и усташки покрет. За време усташког геноцида над Србима у Другом светском рату убијено је 119 припадника породице Тесла, наследника те породице у Теслином родном селу Смиљану више нема…“
„Србија није у позицији приговарати, јер то по еуропским регулама могу само чланице Еуропске уније које користе еуро“, коментаришу (РСЕ) из Хрватске народне банке негативне реакције Народне банке Србије на ову најаву. Пленковић досољава и да НБС „може имати став или резерве, али да не може имати утјецај на процес“.
Дакле, Србија „није у позицији приговарати“, дочим Хрватска јесте у позицији да, у по бела дана, као тат, само без чарапе на глави, отима и трчи почасни круг, јавно се шепурећи с пленом!
Да ли је филозофија „може нам се, па зато присвајамо“ хоризонт до којег је кадра да добаци аргументација тисућљетне културе? Нашу сумњу појачава начин на који хрватско друштво проговара преко својих званичника и осталих припадника своје елите.
„У Хрватској су код одлучивања о ликовима и симболима који ће се налазити на еуру пошли од тога да ипак нешто треба дати усташама – то је куна, и нешто узети Србима, а то је Тесла, и то ми се чини да је у много чему очекивано. Ово узети Србима треба наравно схватити под наводницима, јер постоји некакво право и Хрватске на Теслу, иако као држава Хрватска тада наравно није постојала, али није постојала ни српска нација у модерном смислу“, каже за РСЕ политички аналитичар Жарко Пуховски, уз напомену – „И у Хрватској су схватили да је то бренд (…) Дакле ПР или бренд треба и Хрватској, па је то Хрватска и учинила с малим додатним весељем да покаже Србији колико је Хрватска испред ње и колико Србија заостаје. Ништа се неће догодити, нитко из Србије ту не може ништа учинити, и то ће се наставити до реализације.“
Проговара ли из ове злобе и јада такозвани крлежијански дух који – када је о Србима реч – изгледа надживљава сећање на самог „великог арбитра“, наводно међу Хрватима већ заборављеног? Подсетимо да је у подробној анализи Крлежиних „Маргиналија“, књиге „1000 изабраних коментара у текстовима за енциклопедије ЈЛЗ“ („Службени гласник“, 2011), професор Мило Ломпар објавио и низ ауторових цитата – сведочанстава о једној опсесивној мржњи. Ломпар пише: „Анализирајући српску културну и грађанску традицију представљену као начин мишљења и систем, Мирослав Крлежа је анимализује и у ’Маргиналијама’ он дословно каже: ’У том систему било је логике. Та логика кретала се додуше на четвороножној памети, али памети примитивној, која је никла између балканских урвина и дипломатских кланаца јадиковаца, у трајној паници звјерке која њуши замке и гвожђа и опасности на све стране. Не вјерује никоме, па ни себи, с једином намјером да здипи шта може’.“ 
Рече ли то загребачки арбитар „да здипи шта може“! Јесмо ли сада у недоумици ко је склон да „здипи“? „Осиони негатор српске историје“ као да је забуном помешао шта је и у ком народу уочио! Трансфер – ирационална склоност пројектовања позитивне или негативне емоције на другог – сложена је психолошка радња. Није увек „под контролом“. Отуда, не само за овог писца, у неким ситуацијама настаје кошмар. Уз друге разлоге и проблеме које не помињемо, тај кошмар утиче да хрватски сан – слаба Србија клечи –доживљава исту судбину као и европски сан с почетка овог осврта. Сан се, авај, увек и изнова руши.

3 коментара

  1. “Пред отвореном жалопојком поводом „парализе мишљења“, шта уопште рећи осим авај, и уз евентуално саосећање с овом, не само немачком фрустрацијом, уцвељенима пожелети више среће у остварењу сличних влажних снова о надмоћи над државама и народима”. Ах, како је то лепо срочено! 😁 улепшалии сте ми дан!!

  2. Раде Батиница

    Није добро да Хрвати краду нашег НиколуТеслу али боље и то јер су могли и самог Светог Саву.
    Ипак, наша држава би морала да објави чланке, папрено плаћене дакако, у престижнијим светским дневним новинама, објашњавајући овај парадокс додајући и реакције самог Тесле на НДХ која је мајка модерне Љепе Њихове.

  3. Није ме толико зачудила најновија провокација наших западних суседа, колико бујица коментара у српским медијима.
    Наравно, нисам очекивао да ћемо након врућег шамара окренути и други образ, али мислио сам да смо до сада већ постали отпорнији на ниске ударце од стране Хрвата.
    Зашто нас је овај ударац толико заболео? Можда зато што је дошао неочекивано и што је погодио рањиво место.
    Тесла је временом постао један од српских националних идола. Такви смо ми Срби. Богу се молимо, Светитеље славимо а идолима се хвалимо. Они су нам некако најдражи, јер су само наши. На сву срећу, није познато широј јавности да у САД постоји црква (једна од многобројних новостворених секти) која слави Теслу као божанство.
    Теслино српско порекло није спорно, као што није спорна ни глобална релативизација истине. Нажалост живимо у свету који почива на лажи и злу.
    То што се хрватска власт усудила да Николу Теслу прогласи Хрватом. Да логор смрти Јасеновац, преименује у радни камп, у коме су људи наводно умирали од болести и природном смрћу. Да у затворе пошаље не мали број људи, чија је једина кривица што су Срби. И да не набрајам даље, све су то пројаве нечег далеко дубљег од очигледне србофобије.
    Потпуно ниподаштавање истине, на глобалном нивоу, доводи нас до оног страшног Пилатовог питања упућеног Исусу „Шта је истина“? Пилатова слутња да истине, односо Бога, нема, у наше време се потпуно обестинила. Преостао је још само један корак, да се лаж (ђаво) званично прихвати као глобална истина.
    Има ли наде? Наравно да има. Садржана је у Његошевом вапају: „Нека буде што бити не може“. Зар је мало пута током историје наш народ доказао, да је уз Божију помоћ немогуће, могуће?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *