НАТО поветарац на руској граници

Амерички проблем је у томе што је Владимир Путин баш стрпљив човек, готово неосетљив на притиске, ни налик неким његовим претходницима који су губили живце и у много мањим кризама

Тачно недељу дана након самита руског и америчког председника, Владимира Путина и Џозефа Бајдена, појавили су се први конкретни „резултати“. Није реч о неком новом споразуму или „историјском помирењу“ Вашингтона и Москве већ о блиском сусрету руских и британских морнара недалеко од обала Крима. Инцидент, у коме умало није дошло до потапања „незваних гостију“, одиграо се у среду, 23. јуна, када је британски разарач „Дефендер“ зашао у унутрашње воде Крима, које Москва сматра својим након припајања полуострва Русији, у марту 2014. године. Свега три дана након овог инцидента где су Руси испалили хице упозорења на Британце, у Црно море је упловио и амерички разарач „УСС Рос“, чије кретање су одмах почели да прате ратни бродови руске Црноморске флоте. НАТО морнари на руским границама део су традиционалних маневара „Си бриз“ (Sea Breeze, Морски поветарац), које Вашингтон с партнерима већ годинама одржава с украјинским колегама, укључујући и увежбавања трупа крај обала Крима. Све је то, међутим, постало веома проблематично од 2014. године, јер НАТО државе, као ни домаћин Украјина, не признају Крим делом Русије, па се стално стрепи да би могло доћи до судара и инцидента. Теже последице избегнуте су у последњи час и 23. јуна.

[restrict]

РУСКИ МАНЕВРИ У СРЕДОЗЕМЉУ Са своје стране, и Русија увежбава морнарицу у источном Медитерану, где се у исто време налази и британски носач авиона са својом пратњом. Како је саопштено из Москве, циљ маневара у Средоземљу је стварање безбедних услова за руске војне објекте у Сирији, авио-базу Хмејмим и војно-поморску луку Тартус. Ово су две кључне локације руског војног присуства у иностранству, одакле су вођене операције против терориста Ал Каиде и Исламске државе, а Сирија и њен народ ослобођени њихове вишегодишње претње. За свега неколико година Москва је успела да разори борбене формације ових организација и ослободи делове територија под њиховом контролом. Али и уради оно много важније: сруши мит западних медија о наводној непобедивости исламиста, указујући да право језгро исламског тероризма, идеолошко и логистичко, није увек и искључиво на Блиском истоку. Управо то је, изгледа, веома разљутило богате западне кругове који већ деценијама „ратују против терора“, трошећи на десетине хиљада милијарди долара и ангажујући огромне војне јединице у бројним базама по Блиском истоку. Руси су пак, с веома ограниченим снагама на терену и педесетак авиона, у рекордном року сломили кичму терористима у Сирији.

„ПРОВОКАЦИЈА И БЕСКОНАЧНА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈА“ Како процењују експерти, Москва демонстрира Западу одлучност да реагује на било какве претње и брани националне интересе далеко од својих граница. То је Русија на коју многи на Западу нису навикли и какву не желе да виде. Па ваљда се зна ко на овом свету једини има право на сопствене интересе, поготово изван својих граница. А ко мора у свему да следи инструкције из једног центра. Свако ко се у ту шему не уклапа, ризикује у најмању руку санкције и изопштење из „међународне заједнице“. Или нешто још горе. Појављивање британског разарача у водама које бране руски ратни бродови покушај је слања сигнала да то „нешто горе“ може да се деси и Русима – ако не буду добри. Срећом, избегнуто је потапање пловила њеног краљевског височанства. Јер после позитивних и помирљивих тонова које је Бајден упутио на самиту с Путином појавио се неки жамор међу његовим присталицама и савезницима да је Вашингтон повио главу пред Москвом. Упловљавање америчких и британских ратних бродова у „руско двориште“ најбољи је начин да се развеју сумње у „постојаност америчког лидерства“.
Овакве акције, међутим, уопште нису безопасне и, ма колико биле „контролисане“ као део хладноратовског фолклора, увек могу некоме да попусте нерви. Осим ситуације с британским „Дефендером“, када је патролни брод руске Федералне службе безбедности (ФСБ) испалио најмање три пројектила упозорења на његову путању (пазећи да га не погоди директно), улазак „УСС Роса“ у Црно море у суботу, 26. јуна, додатно је подигао тензије. Наравно, Црноморска флота га је одмах узела на нишан и пратила у стопу, али овај пример можда и најбоље илуструје бесмисленост таквих обрачуна. Који разлог Бајден и Пентагон имају, па морају стално да доказују силу и показују мишиће јер се, наводно, не плаше Путина? Зашто би се, уопште, неко неког плашио – зар није могуће остварити међународну хармонију и сарадњу? Ова питања су свакако логична, али падају у воду пред логиком капитала и профита мултинационалних корпорација и војног лобија. И то што је сукоб умногоме вештачки подгреван, не значи да не може да букне пуном снагом, ако неко „притисне погрешно дугме“…
Команда Шесте флоте САД и америчка амбасада у Кијеву издали су саопштење у коме истичу да је „УСС Рос“ упућен у Црно море због учешћа у годишњим маневрима „Си бриз“, заједно са „више од 30 земаља света“. Ове вежбе започеле су 28. јуна и трајаће до 10. јула. У њима ће учествовати више од 30 бродова и око 5.000 војника. Русија је још 23. јуна, када је „Дефендер“ дошао до обале Крима, упутио позив Вашингтону да не одржава ове маневре да се не би заоштравала ситуација у региону, али без успеха. „Обим и отворено агресивни карактер ових маневара никако не одговарају реалним безбедносним задацима у Црноморском региону. Повећавају ризике од ненамерних инцидената. Подстичу милитаристичка расположења у Кијеву“, навела је руска амбасада у Вашингтону.
Сличну оцену дао је и руски МИП, истичући да је прави циљ америчких маневара „провокација и бесконачна дестабилизација“. „Ми одлично разумемо да ове вежбе остварују два глобална задатка. Први, то је бесконачна дестабилизација дуж руске границе. То је провокација којом се провоцира одговор, а тај одговор мора да уследи зато што се ради о сувереној држави, сувереној граници. А стално представљати тај одговор као некаква агресивна дејства – то и јесте провокационо деловање“, истакла је портпаролка руског МИП-а Марија Захарова.

СТРПЉЕЊЕМ НА ПРОВИДНЕ КЛОПКЕ Читава украјинска криза од почетка функционише по сличном механизму. Почев од државног преврата у Кијеву, преко укидања руског језика и умањења права Руса у Украјини, па до различитих инцидената и злочина, непрестаних удара на Руску православну цркву и многих других дела и недела – увек се очекивала и тражила руска бурна и гневна реакција. Увек се чекао, па чак и овог пролећа и лета, тај „руски упад у Украјину“. И увек је Владимир Путин показивао довољно стрпљења и мудрости да не наседа на тако провидно постављене клопке, чак и по цену да тиме разочара неке домаће присталице „тврдих решења“. Јер такве грешке се у савременом свету интернета и апликација скупо плаћају. Чак и у потпуно измишљеним аферама Русија данас мора за много шта да се правда, да би свој имиџ у свету очувала у границама пристојности – упркос томе што је данашњи „цивилизовани свет“ веома далеко од пристојног.
Било какво „упадање“ у Украјину, све што би имало одлике међународне агресије, окренуло би истог тренутка целу Европу против Москве. Могли би Руси да забораве и на „Северни ток“ и на много тога другог. И да одбаце задуго сваку идеју да би механизми сарадње с Европом могли поново да функционишу. Што, наравно, не значи да неће тренутно и најодлучније реаговати, оног тренутка када Вашингтон и Запад угрозе било који од виталних интереса Русије. У овој игри нерава морски разарачи управо за то и служе: да разарају односе Кремља са сваком земљом која у сарадњи с Москвом види шансу за свој развој и просперитет. А „морски поветарац“, како су назвали вежбе Украјине и њених западних партнера, треба да делује попут торнада и кида све нити које и даље повезују руски и украјински народ.
Не треба заборавити да Вашингтон има реалне захтеве и интересе у сарадњи с Москвом. Док, с једне стране, наставља да затеже односе, довлачи трупе и прети како би очувао дуго стварану „слику непријатеља“, с друге стране овим методама креира и додатан притисак на Москву да буде попустљивија у тим преговорима. Амерички проблем је овог пута у томе што је Владимир Путин баш стрпљив човек, готово неосетљив на притиске, ни налик неким његовим претходницима који су губили живце и у много мањим кризама. Према свему до сада виђеном руски председник, који на овој функцији може да остане све до 2036. године ако буде желео, неће променити стратегију и понашање ни у следећих 15 година. А до тада, шта ће бити? До тада ће се променити свет и победиће они који издрже до краја.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *