Народна Република као историјски одговор кинеског народа

Век Комунистичке партије Кине (3)

Кина поново проналази смисао за универзално који је изгубила уништењем етике и традиционалистичких концепција. Карактеристике капиталистичких и империјалистичких земаља – култ индивидуалног, религиозна нетолерантност, јагма за профитом, слободно предузетништво – изненада се уочавају под новим светлом заједно с разлозима њиховог односа узајамне искључивости с дубоким тежњама кинеског света

У протекла два броја покушали смо да предочимо и уз помоћ капиталног дела „Кинески свет“ Жака Жернеа објаснимо историјске и друштвене околности које су у Кини, пре тачно стотину година, изнедриле њену Комунистичку партију, данас вероватно најмоћнију партијски организовану политичку снагу на свету. Њена историја од оснивања Народне Републике Кине 1949. године, преко владавине Мао Цедунга и превирања која су претходила коначном заузимању реформског курса под патронатом Денг Сјаопинга, до данашњих дана када, под руководством Си Ђинпинга, Кина по многим економским, технолошким и геополитичким параметрима сустиже земље Запада у већој или мањој мери је позната нашој јавности. Нашој јавности су пак мање биле познате историјске околности које су у Кини идеју марксизма пригрлиле у функцији опстанка државе и њеног развоја.
„Комунизам је у Кини морао да се прилагоди сасвим специфичним условима огромне руралне земље, лишене економске независности и жртве страшног осиромашења, а која је била полуколонизована и у којој индустријски пролетаријат, исувише слаб и бедан, није могао да одигра одлучујућу улогу; такође је морао да се прилагоди и условима оружане борбе која се непрестано од 1927. па све до коначне победе 1949. водила против националистичких армија пре и после јапанске инвазије, као и против војске окупатора. Због тих специфичних околности кинески комунизам се испољава првенствено као сељачки, милитантни и патриотски“, наводи Жак Жерне.

[restrict]

УЗРОЦИ ПРОПАСТИ НАЦИОНАЛИСТА У предвечерје Другог светског рата у Европи, Кина је, тридесетих година прошлог века, увелико у рату против јапанске агресије. Чанг Кајшекова националистичка влада напушта долину реке Јангце пред јапанским агресором и одлази најпре у Ханкоу, а потом у Чунгћинг окружен горама Сечуана на западу. Данас један од највећих градова света, Чунгћинг је средином 1938. године имао око двеста хиљада, да би број становника одмах по доласку националистичке владе Куоминтанга 1939. нарастао на преко милион.
Влада Куоминтанга нашла се у тешкој ситуацији. Одвојена од Шангаја, банкарских и међународних кругова, она је, поврх свега, лишена многих фискалних прихода.
„Режим је располагао само капиталом који су у отаџбину вратиле кинеске банке и ограниченом помоћи коју му у почетку пружају стране државе: првенствено Совјетски Савез који ће све до њихове коначне победе игнорисати комунисте сељаке (његова помоћ је износила 250 милиона америчких долара у периоду 1937–1939), САД, Велика Британија и Француска. Међутим, јапански напад на Перл Харбор 7. децембра 1941. у наредном периоду ће кинеском (Чанг Кајшековом, прим. аут.) режиму осигурати кључну подршку САД. Америчка помоћ од више од две милијарде долара коју ће добијати током Другог светског рата – уз још две милијарде у периоду 1945–1949 – била је, без сумње, релативно мала у односу на укупно педесет милијарди које су САД одобриле свим народима који су били у рату против Немачке и њених савезника, али је та новчана маса представљала огроман допринос за тако бедну привреду каква је била привреда националистичке Кине. Потпомажући опстанак режима, она је имала огроман коруптивни ефекат.
„Паразитска природа система огледала се у стварању огромног бирократског апарата и огромне војске чије ће људство у једном тренутку имати пет милиона људи. Систем не одолева инфлацији. Отуда све бржи раст цена и убрзан пад вредности кинеског долара. Од 1944. (кинески, прим. аут.) долар вреди 500 пута мање него што је вредео уочи јапанске инвазије. Пад вредности новца, удружен с помоћи споља и америчким присуством већим него икад – ту су са својим базама, авијацијом, склоништима, транспортом, радио-инсталацијама, све то иде наруку шпекулацијама, везама и корупцији. Известан број бивших угледника – ситни кадровици режима, наставни кадар, сви они који нису били у могућности да се обогате незаконитим радњама – запада у крајњу беду и све више губи поверење у режим.
„Ту одбојност појачавају слаби успеси војних операција и упорно непријатељство које Чанг Кајшек гаји према комунистичким присталицама које су се бориле против окупатора“, наводи Жерне.

ДУГИ МАРШ И ТРИЈУМФ КОМУНИСТА С друге стране, комунистичке снаге показивале су значајну борбеност и истрајност.
„Борци и кадар кинеске совјетске републике Ђангси, ослабљени услед војних похода током 1931–1934, повлаче се ка западу, у западни Сечуан. Прогоњени од националистичких армија и принуђени да се пробијају до најудаљенијих области ’Дугим маршом’ (чангченг) од 12.000 километара, што представља велику епопеју кинеског комунизма, од сто хиљада људи до циља је стигло само седам до осам хиљада.
„Након капитулације Јапана у лето 1945. године, чинило се да је Чанг Кајшеку остало само да разјури ’комунистичке банде’. Нанђинг, јужна кинеска престоница, поново је била у рукама Куоминтанга, а Република Кина у строју са силама победницама. Уз подршку западних сила, Чанг Кајшек 1946. године креће у рат против комуниста.
„Непријатељи су се међусобно веома разликовали. Великим армијама класичног типа које живе као паразити, пљачкајући и глобећи села, супротстављају се бројчано три пута мање сељачке милиције које се мешају са анонимном масом села и воде рат изнуривањем противника и локалним операцијама. Борбе с Јапаном су за њих биле знатно теже него за армије Куоминтанга које су располагале значајним могућностима брзог транспорта. Чак су и на североистоку, где су се комунисти ушанчили током илегалних борби против јапанских завојевача, националистичке трупе успеле да се домогну главних центара у време када су се армије СССР-а повлачиле пошто су демонтирале и послале у деловима према западу читаве фабрике ове индустријске зоне. Међутим, предности националиста су биле више привидне него реалне: комуникационе линије су биле предалеке, а њихове су војске држале само градове. Режим није исправио недостатке. Продужавањем борби и афирмисањем тактичке супериорности партизана, режим ће бити миниран све већом деморалисаношћу, а када се сеоске милиције буду удружиле да би формирале велике армије којима ће дисциплина и борбени квалитети омогућити прве значајне победе, целокупно јавно мнење ће се окренути у корист комуниста“, наводи Жерне.
Ситуација се у Кини, почевши од 1947. године, мења филмском брзином. Средином те године, кинеске комунистичке снаге предузимају офанзиву на североистоку, изолујући снаге Куоминтанга. Следеће године падају Луојанг и Кајфенг у Хенану, Ђинан у Шандунгу… Целокупно наоружање комунистичких трупа састојало се од ратног плена, а све више бораца напушта снаге Куоминтанга и прилази комунистима.
„Током офанзиве септембра и октобра 1948. освојен је читав североисток и том приликом су националисти изгубили 400.000 људи, а међу њима и део најбољих трупа. Одлучујућа борба се одвијала у зиму 1948/49. у области Сјучоу (север Ђангсуа). Пет стотина педесет хиљада припадника националистичких армија избачено је из строја“, пише Жерне.
Комунисти потом улазе у Пекинг и Тијенђин, потом заузимају Шангај, кантон и Чунгћинг. Националисти беже на острво Тајван, а првог октобра 1949. године КП Кине проглашава Народну Републику Кину.

МАРКСИЗАМ И КИНЕСКА МИСАО Подјармљено полуколонизовано кинеско царство је отишло у историју, а да регионални властодршци („ворлордси“) и касније Чанг Кајшекови националисти нису успели да реше кључне проблеме кинеског друштва: сиромаштво и политичку зависност. Историјске околности у знатној мери су потпомогле порођај КП Кине на светској политичкој сцени. Жерне наводи да се у Кини све развијало у корист комуниста: удари полиције Куоминтанга против либерала, пасивност националистичке власти у односу на јапанску инвазију, борба против покрета отпора коју су оличавали комунисти, повећана корупција…
Али нису само историјске околности ишле наруку кинеским комунистима.
„Кључ за особену историју кинеског света од првих сукоба опијумског рата пружа целокупно тумачење историје цивилизације. Кина поново проналази смисао за универзално који је изгубила уништењем етике и традиционалистичких концепција. Карактеристике капиталистичких и империјалистичких земаља – култ индивидуалног, религиозна нетолерантност, јагма за профитом, слободно предузетништво – изненада се уочавају под новим светлом заједно с разлозима њиховог односа узајамне искључивости с дубоким тежњама кинеског света. Негацијом сваке трансцендентне реалности, он се, рекло би се, прикључио константи кинеске мисли. Теорија о пет стадијума који, социјално-економском дијалектиком, воде човечанство од примитивног комунизма ка социјализму будућности, подсећа на есхатолошке визије ’велике хармоније’ (датунг) школе Гунгјанга коју је илустровао Канг Јувеј у не тако давном раздобљу. Ова теорија евоцира и неке историјске концепције кинеских философа 17. века чији утицај није никада престао да се осећа. Укидање приватног власништва, које је увео покрет Тајпинг средином 19. века, одговара дубокој тежњи кинеске револуционарне традиције. Од свих западних филозофија, марксизам је, без сумње, најмање удаљен од општих оријентација кинеске мисли“, закључује Жерне.

Крај

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *