„Мудрост трауме“ или како излечити рањену душу?

Траума је невидљива сила која не само да утиче на наше животе и здравље већ нам формира читав живот. Траума обликује наш начин живота, начин на који волимо и како схватамо овај свет. Она је у корену наших најтежих рана – каже славни канадски доктор Габор Мате у документарцу „Мудрост трауме“, који је недавно изазвао пажњу медија и публике широм света

У америчком документарном филму из независне продукције „Мудрост трауме“ главна звезда није прича која објашњава контроверзни њен наслов већ је то извесни времешни лекар, канадски Јеврејин мађарског порекла Габор Мате. За оне који познају његов вишедеценијски рад, најпре тамо на северноамеричком континенту, он је свакако суперстар сваке приче која се бави стањем људског духа времена данашњег и последицама тог стања људског духа на – људски дух. И света. Западног најпре. Није потребно бити чак ни површно обавештен, а камоли се као лекар тако дуго као Мате бавити овом проблематиком, да бисте знали да је стање духа просечног уживаоца благодети које му пружа развијени западни капитализам – ужасно! Па су такве и последице.

Колатералне штете „напредног“ капитализма

Ево и бројева које нуди овај филм. „Мудрост трауме“ каже да сваки пети Американац сваке године оболева од неке менталне болести. Сваки пети! То је око шездесет милиона људи који су се обратили за помоћ лекарима и који су добили неку дијагнозу. Колико је оних који се нису обрели код лекара, а имају сличне проблеме – није познато. Ако ова статистика није довољно језива, свакако је то она која показује драматични пораст самоубистава у Сједињеним Државама и то, што је најстрашније, међу младом популацијом. Кажу да се годишње у „најбогатијој и најразвијенијој капиталистичкој демократији“ на свету, има оних који ће поносно рећи и у историји, убије скоро педесет хиљада Американаца узраста између 15 и 24 године! Сваке године Америка изгуби, рецимо, градић величине нашег Вршца. Град младих. А кад младост диже руке од живота одустајући да буде део овог света, шта онда у њему да траже остали. Ништа боља није слика и у осталом делу света. Годишње се широм наше планете убије преко осамсто хиљада људи! Пола Београда! Али од те се језиве, неизлечиве и незаустављиве пандемије нико не закључава. Нема ни вакцина. Нико ту пандемију чак и не помиње. Те самоубице су колатерална штета „напредног“ капитализма који стално напредује уназад, у регресију, у деструкцију.
Поменути доктор Мате у „Мудрости трауме“ не осуђује капитализам ни тако напредне тековине неолибералног света који ужива у његовим благодетима свеопште изопачености, лажне једнакости и човекољубља. Он сматра да је траума узрок свим несрећама и последично свим менталним и њима проузрокованим физичким болестима савременог човека. Није он стао на страну западних вредности, односно није било потребно да их отворено нападне. Јер слушајући о типичним узроцима траума код већине људи које наводи овај лекар из своје вишедеценијске праксе, не можете да их не повежете управо са жрвњем капитализма који меље људске ресурсе у атмосфери константног страха, стреса, неправде, притиска да се непрестано згрће, отима и граби и да се буде први у трци живота. То је та траума. Она узима данак разарајући фундаменталне породичне односе, који су због свега поменутог до те мере деградирани да породице не само да су одавно престале да буду уточиште од свих спољних недаћа и несрећа већ су постале њихов извор. Фрустрирани и трауматизовани изданци таквих породица постају она застрашујућа статистика с почетка текста. А ако се не убију, онда су на статистичкој листи као жртве разних болести зависности. Наркомани и алкохоличари се одавно не броје у стотинама хиљада већ у десетинама милиона.

Психопатолошки ескапизам

Заправо, по Матеу, трауматизоване душе већине људи који живе под шапом неолибералног капитализма пате од неке врсте зависности. У ствари, беже у њу као једини спас од стварности коју више не могу да поднесу. А скоро све може да се претвори у патолошку зависност. Од дрога и лекова, преко алкохола, до бесомучне куповине свега и свачега (такви су најдражи капитализму), манијакалног конзумирања телевизијских садржаја или интернета, као и безумног секса, а то значи и разарања нормалних и још колико-толико функционалних породичних веза, све је постало погодно за психопатолошки ескапизам у чељусти зависности. Онда опет страшна статистика: предозирање годишње само у Сједињеним Државама узме животе преко осамдесет хиљада наркомана. На светском нивоу реч је о стотинама хиљада. У филму „Мудрост трауме“ доктор Мате описује своје језиво искуство током рада на терену, у најстрашнијој наркоманској четврти у Торонту на чијим је улицама провео тринаест година. Људи претворени дословно у олупине, у сподобе, одбачени од свих, заборављени од друштва и породице, у вечитој борби за нову дозу отрова уз помоћ кога су једино у стању да догурају до новог дана у коме се овај пакао понавља из почетка. Траума. За њих, за оне којима су некада припадали. За друштво које их сматра отпадом и мање-више се тако према њима и понаша. Вредни су једино баснословно уносној индустрији лекова и дрога које конзумирају. Слична слика безнадног људског шкарта које је западна демократија брижно посакривала по четвртима великих градова у које нико не залази свакодневно се гомила и у популацији све бројнијих бескућника којима су отете куће и имовина због лихварских дугова. Звезда документарца „Мудрост трауме“, који се бави овим људима као опипљивој и крајње потресној последици трауме, овенчан свим могућим наградама које доктор може да добије у Канади, доктор Мате ипак тврди да су сви ти несрећници, али и десетине милиона других који сваке године оболе од неке аутоимуне болести жртве траума било из прошлости, породичних, из детињства, било оних које су их сустизале током живота. Тешка обољења, осим поменутих, као што су карциноми, чија је пандемија у незаустављивој узлазној линији већ годинама, такође по овом доктору долазе као најдиректнија последица трауме. Пред камерама овог документарца доктор Мате је месијански самоуверен и моћан у свом убеђењу врло једноставном психотерапијом од неизлечивог рака спасао једног насмрт од медицине осуђеног пацијента како би нас убедио у исправност својих убеђења!

Траума је невидљива сила која не само да утиче на наше животе и здравље већ нам формира читав живот – каже на једном месту доктор Мате. Она обликује наш начин живота, начин на који волимо и како схватамо овај свет. Она је у корену наших најтежих рана! Добро, осим спектакуларних месијанских лечења пред камерама доктор Мате је понудио и нешто прихватљивије путеве да се трауматизовани појединци нашег света на прави начин залече, па чак и поправе. Он инсистира да друштво мора да буде, како каже, информисано о питању трауме и њеног погубног утицаја на људе, па самим тим и на цело друштво, на нашу цивилизацију. Сви, баш сви, од родитеља до легислативе морају да учествују у потпуно новом приступу овом проблему, да престану да постављају погрешне дијагнозе и лече симптоме, да лепе паушалне и штетне етикете, да осуђују и кажњавају посрнуле, већ да се позабаве узроцима. Оним правим. Јединим. Који су дубоко у свима нама. У нашим рањеним душама. Јер ту је прави извор свих болести, неприхватљивог понашања, свих грехова и несрећа модерног човека. Једини исправни пут колективног излечења иде преко излечења индивидуалне трауме. Као неку врсту мантре или универзалне поруке свету данас, свим његовим душама у мукама је да траума није нешто што се нам се дешава. Траума је нешто што се дешава унутар нас као резултат онога што нам се догодило! Звучи једноставно? Посебно када гледате самоувереног доктора на делу који подсећа на великог мађионичара душе који ауторитативно обрађује посрнуле и изгубљене несрећнике враћајући им веру најпре у себе, а онда и у све остало што би требало да чини нормалан живот. Он вам ишчачка трауму, суочи вас с њом и вама се отворе очи. Вашу безизлазну таму коначно, после ко зна колико година, обасјава светлост. И све је опет добро.
Чак и да је заиста тако, не могу сви код доброг доктора. Одговора како по његовим упутствима прештеловати овај несрећни свет и избрисати из њега трауме које су узрок и генератор свих зала – нема. Много је лакше и уносније „лечити“ симптоме. Иако је, дакле, овде све речено, као да није ништа. Јер ништа се неће променити. Бар не набоље. Јер ништа се у овом и оваквом свету и не може променити. Не набоље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *