КРИК Вељка Беливука

Зашто је објављивање исказа Веље Невоље необично важна карика за разумевање криминално-обавештајно-политичке афере која се врти око његовог имена, и какве то везе има с једним недавним брифингом за новинаре у Белој кући у Вашингтону

Сада је постало, такорећи, званично. Тако да сви који умеју да читају више не морају да се труде да то прочитају између редова: да, појавио се, и то тако што је објављен свима нама пред очима, доказ који говори у прилог свим досадашњим сумњама да се деловање криминалне групе Вељка Беливука и Марка Миљковића, као испоставе Кавачког клана, не своди само на њихове језиве злочине и помоћ државних службеника наше државе коју су имали у извршењу свих тих кривичних дела која им се стављају на терет, већ да у свему томе постоји и страховито важан, ако не и кључан, елемент иностраности. У три речи, Централна обавештајна агенција.

БЕКСТВО ИЗ ДОМИНИКАНЕ Али кренимо редом, најпре подсећањем на споменуту уметност читања између редова и на ток закључивања захваљујући којима и не можемо да будемо потпуно шокирани када, црно на бело, дођемо до америчке ЦИА.
Полазимо, наиме, од документоване чињенице да је група Беливука и Миљковића дејствовала као српски огранак Кавачког клана Радоја Звицера из Црне Горе, који је своју моћ стекао захваљујући шверцу огромних количина кокаина из Јужне Америке на ову страну Атлантика. И који је у Црној Гори имао довољно сигурну луку која му је уосталом и омогућила да толико разграна своје послове. А то, опет, не би било могуће без заштите тамошње власти и њених безбедносних служби.
А те власти увеле су Црну Гору у НАТО; и све црногорске безбедносне службе, можете само да замислите, том приликом су прошле кроз опсежну и темељну операцију чишћења свих елемената који би по НАТО, то јест америчке интересе, на било који начин могли да буду штетни. Па ни Кавачки клан ни његови заштитници нису почишћени. Што нас враћа и на екстрапрофитирање овог клана од шверца кокаина из Јужне Америке, наиме, зар је ико у стању и да помисли да је нешто толико криминално и толиког обима у том делу света могло да се одвија без знања ЦИА? Уосталом, ено, постоји обимна литература о саучешћу америчке обавештајне службе у сличним операцијама још од Корејског рата, преко Вијетнама и Лаоса, до Никарагве (рукавац афере Иран-Контра), Панаме, Мексика, Хондураса, Венецуеле… И наравно да су у свим тим пословима користили непосредне (под)извођаче радова у виду криминалних група које се тиме баве.
Да, али можда ће неко замерити, увидом у географски атлас, да су све побројане локације предалеко од нашег кутка света. Што је свакако тачно, али то не значи и да због те околности америчке службе нису заинтересоване и за криминалне групе на овом простору; примера ради, наша Безбедносно-информативна агенција је у периоду после убиства премијера Зорана Ђинђића саставила интерни извештај, пресек сазнања о сурчинско-земунском криминалном клану у коме се наводи и да је вођа те групе Душан Спасојевић „одржавао блиске контакте са Чедомиром Михајловићем, америчким бизнисменом југословенског порекла“, за кога се наводи: „У периоду од 1981. до 1994. године био је сарадник ЦИА – коришћен на тлу САД, Африке и бивше СФРЈ. Користио је следећа имена: Брајан Мекин, Емир Грујић, Шандор Ковач, Чедо Опсеница, Ратко Пухар и Игор Барух… Имајући у виду да је Чедомир Михајловић, својевремено, био ангажован од стране америчке обавештајне службе, не искључујемо могућност да је исти у контакт са припадницима ’земунског клана’ управо ступио по налогу ове службе, у циљу праћења и сагледавања њихове активност. У том смислу, веома је реална и претпоставка да је Михајловић по налогу америчке службе и усмеравао поједине активности припадника наведене криминогене групације.“
Хоћемо да кажемо да све ово показује да помисао да су амерички обавештајци на некој врсти везе држали Кавачки клан, а преко њега и групу Вељка Беливука и Марка Миљковића, није нимало екстравагантна; напротив, екстравагантна би била претпоставка да такве везе нема.
Док нас ослобађање Звицеровог (и Беливуковог и Миљковићевог) колеге и сарадника Николе Вушовића из екстрадиционог притвора у Доминиканској Републици додатно учвршћује у овој претпоставци. Што нас и доводи до читања између редова онога што представници наших власти нису смели до краја да изговоре.
Председник Србије Александар Вучић, наиме, овог је викенда рекао: „Ми смо у 2:15 послали Интерполов захтев – нашу потерницу – за Вушовићем… али смо обавештени да ће га једна страна служба пустити, да ће извршити притисак на власт Доминиканске Републике да га пусте… У 6:15 они су га извукли из затвора, из екстрадиционог притвора. И Вушовић више није у притвору.“ Нешто раније је, истим поводом, рекао и ово: „Ви знате ко тамо једини одлуке доноси. Која земља и на који начин.“
И премијерка Ана Брнабић је говорила да, „како истрага одмиче, постаје јасно да постоји група људи која је умрежена (…) од стране неких страних служби“, а „Вечерње новости“ преносиле су да су „у перфидној операцији (…) регистровани утицаји страних служби и званичника. Наиме, извори ’Новости’ преносе нам да један дипломата из САД већ дуже време показује отворену наклоност према појединим функционерима СНС-а, који би после планиране ’политичке сахране’ Вучића, изазване његовом криминализацијом, преузели странку и власт у држави.“

[restrict]

ОБАВЕШТАЈНА МРЕЖА А опет, да не буде забуне, потпуно је јасно и да је криминална група Беливука и Миљковића настала у време актуелне власти. И да онолико крваво осећање силне моћи – о коме с бруталном уверљивошћу сведоче фотографије злочина подељене с јавношћу – они нису могли да стекну без сарадње с актуелном влашћу, то јест с појединим њеним битним структурама.
„Зна се да је Стефановић отишао у Америку и вратио се са ЦИА мишљењем“, прозвао је лидер радикала Војислав Шешељ бившег министра унутрашњих послова Небојшу Стефановића, он је потом и смењен с места председника Градског одбора СНС-а, но он се налази на функцији министра одбране и никакви даљи кораци против њега до сада нису предузети, тако да тек остаје да се види сноси ли он само моралну одговорност – зато што је у корист Беливука и Миљковића полиција злоупотребљавана у његово време – или ће се појавити елементи и за нешто више од тога. Сигурно је да ово питање, без обзира на то што постоји и читав низ других отворених питања, не би смело да остане без јасног одговора.
Тим пре што је, у споменутом ТВ наступу овог викенда, Александар Вучић прочитао закључак из извештаја Томислава Радовановића, руководиоца Службе за специјалне истражне методе Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије, у коме стоји да су „одређена лица формирала паралелну безбедносну структуру у УКП-у (…) чији задатак није била борба против криминала већ отварање обавештајне мреже за прикупљање података о председнику Србије и члановима његове уже породице, као и његових најближих сарадника, са циљем који би надлежни државни органи требало да утврде“.
Управо је о том циљу реч. Ако је ово што је Томислав Радовановић написао тачно, а нико није понудио разлог за помисао да није тачно, од највећег је значаја утврдити зашто су корумпирани полицијски функционери, који су сарађивали с оним криминалцима и злочинцима, стварали ову обавештајну мрежу која је прислушкивала и пратила Вучиће. То свакако није рађено за потребе Беливука и Миљковића, шта би они с таквим информацијама, али за чије потребе јесте? Само од себе намеће се запажање да би за овакву врсту информација морала да буде заинтересована тајна служба неке стране земље.

ИСКАЗ ВЕЉЕ НЕВОЉЕ А то нас, напокон, доводи до последњег елемента ове велике слагалице која је замршена колико и мучна. Реч је, наравно, о исказу Вељка Беливука надлежном тужилаштву, који је објавио КРИК уз напомену да „може да продуби ову причу“.
Нема потребе да улазимо у све детаље, довољно је рећи да је Беливук ту оптужио председника Србије и његово окружење да су били у блиским односима с њим: „Решио сам лепо да кажем све о мом односу са председником Србије Александром Вучићем, министром полиције Александром Вулином, Вучићевим братом, пријатељима, кумовима и свим осталим политичарима који су од нас тражили услуге, а сада се праве да се не познајемо и перу руке од нас.“
Исто ће, више-мање, испричати и Марко Миљковић.
Познато је, наравно, да окривљени имају право да се бране како хоће, па и лажима, те је већ и стога јасно да им се не може веровати на реч. А поставља се, кад смо код уверљивости тих исказа, и неколико логичних питања, на пример, ако су Вучић и његови најближи толики монструми да блиско сарађују с оваквим монструмима, па зашто их нису ликвидирали уз изговор да су се опирали хапшењу уколико је међу њима већ дошло до коначног разлаза? По моделу који је био примењен у случају Душана Спасојевића и Милета Луковића, мртва уста не говоре. И сам Вучић је то споменуо: „На крају крајева, ми нисмо ликвидирали ову групу криминалаца, а могли смо – као што су неки ликвидирали неке…“
А ту је и прилично збуњујући детаљ који се састоји у томе да Беливук и Миљковић оптужују министра полиције који их је ухапсио да им је био близак, док министра полиције за чијег су мандата стекли моћ и ону врло специфичну врсту имунитета пред органима гоњења Беливук у том смислу не спомиње уопште, док Миљковић каже да га „никада није срео“.

ОЦЦРП И ЦИА Но један други моменат овде заслужује највећу пажњу.
Наиме, све и да је потпуно тачно све што су у својим исказима рекли и Беливук и Миљковић, то им ни на који начин не помаже у одбрани пред судом за кривична (не)дела за која ће бити оптужени. Што значи да то што су рекли, они нису ни рекли због суда и своје одбране; а ако нису због суда, онда су то учинили из неког другог разлога. Имајући пак у виду да су њихови искази завршили у медијима, а тамо нису могли да заврше да медијима нису достављени за објављивање, немогуће је избећи закључак да су управо у ту сврху ови искази и дати. Ово тим пре што је, коришћењем Окамове оштрице као ефикасног инструмента за резоновање у оваквим ситуацијама, најлогичније претпоставити да су њихове исказе медијима дали управо чланови њихове одбране.
И то нас доводи до портала КРИК који је објавио Беливуков исказ уз већ цитирану напомену да „може да продуби ову причу“.
КРИК је, као што наводи на свом сајту, „део међународне новинарске мреже Organized Crime and Corruption Reporting Project (ОЦЦРП)… ОЦЦРП је помогао оснивање КРИК-а и помаже његов развој… Међу страним институцијама и фондацијама које су помогле наш рад до сада су: ОЦЦРП, Национална задужбина за демократију (НЕД), Фондација за отворено друштво, Фонд браће Рокфелер…“
Фонд браће Рокфелер је у књизи Френсис Стонор Саундерс „Хладни рат у култури – ЦИА у свету уметности и књижевности“ детаљно и документовано описан као хладноратовски параван ЦИА, за НЕД је документовано да је наставио јавно да спроводи све оне програме који су ЦИА забрањени почетком 1980-их, Фондација за отворено друштво, као што је познато, припада Џорџу Сорошу, али најважнији је овде заправо ОЦЦРП.
Зато што на сајту Беле куће читамо да је сасвим недавно, 3. јуна, одржана телеконференција двоје „високих званичника“ америчког Националног савета за безбедност (НСЦ) с групом новинара о новом меморандуму НСЦ-а о борби против корупције широм света.
Већ смо на страницама „Печата“ скренули пажњу на транскрипт овог разговора, али у новим околностима потребно је то учинити поново. Зато што ови високи званичници откривају да „рад на том фронту… укључује и директора Националне обавештајне службе и Централну обавештајну агенцију“, те да, и ево тог доказа о вези једних с другима, „постоје и линије помоћи којима су покренуте организације истраживачког новинарства. Оно што ми у овом тренутку пада на памет јесте ОЦЦРП, као и помоћ која иде невладиним организацијама које се баве истраживачким радом.“
Дакле: ЦИА и ОЦЦРП ангажовани су на истом задатку, а ОЦЦРП је оснивач и финансијер КРИК-а. И чија је, онда, ово операција? При чему, разуме се, не оптужујемо све запослене у КРИК-у да су сарадници ЦИА; они који не знају за кога заправо раде спадају у категорију корисних идиота, док за оне друге, који су свесни да с тајном службом стране земље раде у корист интереса те стране земље, постоји много примеренија квалификација.
И још једна нужна напомена. Ма колико се овде користиле речи као што су борба против корупције и криминала, не ради се о настојању САД да државе широм света ослободе од корупције и криминала њихових корумпираних лидера. О томе сведочи и случај Мила Ђукановића, и оно што је некадашњи амбасадор Вилијам Монтгомери недавно рекао: „Када се Ђукановић окренуо и одмакао од Милошевића, када је било тешко обезбедити финансирање за његову владу, почели смо допуштати масовним кријумчарима дувана да оперишу из Црне Горе. Ми као Запад окренули смо главу и одлучили да не видимо то кријумчарење…. Сви су знали шта се догађа, али су то допуштали јер је то доносило новац који је Ђукановићу био потребан против Милошевића.“ Уосталом, није ли, као најбољи опис америчке спољне политике и њених приоритета, остала она примедба Ф. Д. Рузвелта о никарагванском диктатору Сомози: „Можда је он кучкин син, али је наш кучкин син.“ Што значи да се под борбом против корупције и криминала заправо подразумева (зло)употреба ових појмова зарад остварења америчких спољнополитичких циљева. А шта је у свему ономе што се под тим згодним слоганом проспе у јавност истина, а шта не, најмање је битно; јер није ни битна истина већ ефекат који ће у јавности направити изношење онога што је, ауторитетом самопроглашених бораца против корупције и криминала, проглашено за истину.
И то нас враћа на исказ Вељка Беливука и тај речити детаљ да је он објављен на КРИК-у. Као покушај криминализације Вучића у режији америчке ЦИА, не би ли се уздрмала његова власт? Откриће из оног транскрипта са сајта Беле куће тешко да је могуће протумачити на другачији начин.
Том покушају уверљивост су значајно умањиле фотографије зверстава припадника ове групе, збиља, превелика је острашћеност потребна да би се онаквим људима ишта поверовало.
Али то само значи да треба да се припремимо за наставак овог прљавог рата. И да будемо свесни ко га заправо води, и зарад чијих интереса…

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    Упркос целом поверењу у Николу, сматрамо да горњи текст не заслужује позитивну оцену.

    3
    6

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *