КИША КАО ОРУЖЈЕ

фото: unsplash / saikiran-kesari

ОВЛАДАВАЊЕ КЛИМОМ ЗАРАД РАТА

У последњих неколико деценија, а нарочито у годинама иза нас, у глобалном јавном дискурсу све је присутнија тема климатских промена. Почевши од инструментализованог активизма „Гринписа“, преко председничке кандидатуре Ала Гора и његовог инсистирања на теми глобалног загревања. Значај ове теме је временом резултирао тиме да „зелена агенда“ прошле године буде укључена у стратешки документ Светског економског форума – „Велики ресет“, као један од мотора покретача четврте индустријске револуције. С друге стране, и мимо очију јавности ова тема не побуђује само истраживање о утицају климе на човека већ и о утицају човека на климу. Посебно у домену савременог ратовања

Потресне слике из чешких села Бжецлав и Ходоњин након пустоши коју је за собом оставио несвакидашњи торнадо, као и оне које долазе са Западне обале САД где температура ваздуха прелази и 50 степени Целзијуса, још једном су подсетиле на разорну моћ природе и потенцијал који временски услови имају на широк опсег људске свакодневице. Такве, све учесталије природне непогоде довеле су до серије истраживачких пројеката који за циљ имају покушај овладавања природним силама, као поља у којем човек још није успео да успостави своје технолошко преимућство.
Зачеци истраживања утицаја на климу налазе се у једном од најранијих патената повезаних с климом, регистрованим 1891. године, под називом „Метода стварања кише“, који је изумео Луис Гатман из Чикага. Његов, за данашње прилике, примитиван изум је дизајниран тако да произведе кондензацију у атмосфери користећи течни гас угљене киселине на начин да доведе до стварања кишног облака. Даље, његов патент је подразумевао могућност да се гас угљене киселине складишти у одговарајућој посуди или бурету, напуњеним барутом или експлозивом који би на одређеним висинама експлодирали, проузрокујући падање кише. Поред овог патента, развој инструмената с могућношћу утицаја на климатске услове бележи још један изум из 1917. године повезан са стварањем интензивних вештачких облака или магле, такође регистрован пред америчким патентним заводом, а који је своју примену пронашао у позоришној и филмској индустрији приликом стварања специјалних ефеката.
Светски деби и спектакуларну медијску промоцију, употреба климатског оружја доживела је за време Вијетнамског рата током кампање Ратног ваздухопловства САД, које је, у до тада највећој војној операцији овог типа – „Рука ранча“, посејало облаке Монсантових хербицида и других хемикалија, у циљу уништавања џунгле и стварања обилних падавина на простору Лаоса, Северног и Јужног Вијетнама. Користећи хемикалију познатију као „Агенс оранж“, авиони америчких ваздухопловних снага уништили су више од 20.000 квадратних километара шуме и више од 2.000 квадратних километара усева током 10 година спровођења ове операције и посредно или непосредно проузроковали тешка обољења или смрт више од 400.000 Вијетнамаца. Поред ове употребе хербицида, контроверзу је изазивала и употреба честица које су стварале атипичне обилне падавине, што је довело до жестоке реакције америчке политичке јавности уз често постављано питање, „шта је горе – бацати бомбе или кишу“?
Како су тада извештавали амерички медији, метода „развијена за третирање облака хемикалијама је на крају произвела киселе кише способне да онемогуће рад радарске опреме која се користи за навођење ракета земља-ваздух“. Поред ометања противваздушне одбране Северног Вијетнама, програм стварања кише имао је и следеће циљеве: обезбеђивање кише и облака за инфилтрацију јужновијетнамских командоса и обавештајних тимова у Северни Вијетнам; ометање северновијетнамских напада и упада на територију Јужног Вијетнама; измена или прилагођавање кишних дана над Северним Вијетнамом и Лаосом ради помоћи бомбардерским мисијама Сједињених Држава; преусмеравање људства и материјала Северног Вијетнама услед прекидања рута снабдевања, проузрокованих поплављеним и уништеним комуникацијама. Како је тада кратко прокоментарисао један неименовани војни званичник, снаге САД су „покушавале да прилагоде климатске обрасце како би одговарали потребама америчке војске“.

[restrict]

ОВЛАДАВАЊЕ ВРЕМЕНОМ – СТРАТЕШКО УСМЕРЕЊЕ САД Неколико деценија након вијетнамске епизоде, тачније 1996. године, ратно ваздухопловство САД издало је стратешки документ „Време као појачивач снаге: овладавање временом у 2025. години“. Како је наведено у овој студији, она је „осмишљена у складу с директивом начелника штаба Ратног ваздухопловства о испитивања концепта, могућности и технологија које ће бити потребне Сједињеним Државама како би остале доминантна ваздушна и свемирска сила у будућности“.
У овом стратешком документу истакнуто је да ће до 2025. године америчке ваздухопловне снаге моћи да „владају временом“ тако што ће нове технологије на овом пољу употребити у ратне сврхе. Коришћење тих нових технологија омогућило би промену метеоролошких услова у циљу обликовања ратног простора на начин какав није виђен у људској историји, и отворио би могућности за утицај на ратне операције у читавом спектру оружаних сукоба. Сама употреба климатских технологија заснована је на стандардној америчкој војној доктрини и подели на пријатеље и непријатеље, односно на операције подршке пријатељским снагама и операције ометања непријатеља, попут плављења линија комуникација, спречавања камуфлаже и скривања, смањења морала, утицаја на климатске услове на бојном пољу итд.
Аутори студије дали су и визионарску пројекцију наредних деценија, напомињући да ће „технологије које ће се развити у наредних 30 година нудити свима којима је потребно, и који имају неопходне ресурсе, могућност модификовања временских образаца и њихових одговарајућих ефеката, бар на локалном нивоу“. По њиховом предвиђању демографски, економски и еколошки процеси створиће глобалну напетост која ће пружити потребан подстицај многим земљама или групама земаља да могућност утицаја претворе у способност утицаја на климу. Даље је истакнуто како ће у Сједињеним Државама временске промене вероватно постати део политике националне безбедности, али и део стратешког планирања на нивоу мултилатералних војних савеза, пре свега НАТО-а.
Када је реч о технологији и начинима на које је могуће утицати на климатске прилике, студија детаљно дефинише да је идеја да се на временске обрасце утиче тако што ће се утицати на факторе који их одређују и то пре свега на пољу падавина, облака и магле; модификације локализованих олујних система; и употреба јоносфере и блиског простора у циљу контроле свемира и доминације над каналима комуникације. Поред тога, у студији је истакнуто да би војска САД до 2025. године могла да утиче на временске прилике на мезо размеру мањем од 200 км2, тако што ће објединити следеће параметре: високообучене метеоролошке стручњаке; перманентан приступ светској метеоролошкој мрежи – и цивилној и војној; детаљно и прецизно мерење временских услова у локалним срединама; напредно рачунарско моделирање и предвиђање временских промена у локалном окружењу; овладавање технологијама за промену климе; способност адекватне обраде повратних информација.
Посебна пажња посвећена је питању јоносфере и могућностима које отварају утицај на овај слој земљине атмосфере, јер јоносфера због своје природе „огледала“ омогућава манипулацију на различитим климатским нивоима. Загревањем јоносфере, између осталог, могуће је утицати на прекид сателитске и земаљске комуникације, на хидрометеоролошке прилике у некој земљи, као и на температуру ваздуха. С тим у вези неизоставни део приче о „земљином огледалу“ представља и инфраструктура изграђена са циљем да се утиче на електроне којима јоносфера обилује. Светској јавности је најпознатије постројење ХААРП, смештено близу места Гекон на Аљасци, а које су поједини представници „нетрадиционалне историје“ оптужили да је имало утицај на незапамћену сушу у Сирији неколико година пре почетка грађанског рата у тој земљи.

КИНЕСКИ ОДГОВОР С друге стране геополитичког спектра, видљиво је да ни Русија, ни Кина не заостају о овом питању за својим највећим глобалним такмацом. У том контексту, симптоматичан је кинески технолошки напредак на пољу манипулације климатским условима. Како је кинеска влада објавила, „пројекат сејања облака у земљи, прошириће се пет пута и обухватити површину од 2,1 милиона квадратних миља и биће завршен до 2025. године“, што значи да ће Кина бити у стању да вештачки изазове кишу на територији која покрива 56% површине земље. Колико је Кина озбиљна у свом хтењу да овлада и овим технолошким аспектом, говори чињеница да је пре три године лансирала највећу операцију на свету – „Тијанхе“ пројекат, тј. „Небеска река“, у циљу контроле времена, са способношћу да модификује време на подручју сличном величини Аљаске. Кинеска државна ваздухопловна научнотехнолошка корпорација тада је спровела план слања од преко хиљаду посебно дизајнираних машина које имају способност да путем одашиљања честица сребра у атмосферу изазову кишу изнад стратешки важних области, попут Тибетанске висоравни.
Интересовање Кине за нове технологије на овом пољу званичну потврду је добило и од кинеског парламента, који је у оквиру разматрања „Концепта нових оружја“ (xin gainian wuqi) значајан део посветио управо анализи потенцијала климатског ратовања. Овакав приступ представља есенцијални део кинеског одговора на савремене изазове ратовања, у оквиру кинеске верзије „асиметричног ратовања“, које изазива све већу забринутост и подозрење „западних партнера“.
У сваком случају, убрзани развој технологија које омогућавају утицај на климу и временске услове, несумњиво ће увести свет у нову еру вођења ратова. Оно што је у историјском контексту представљала примена барута у војне сврхе, у 21. веку ће представљати овладавање инструментима са способношћу да утичу на кишу, температуру, сушу, ветрове, земљотресе… Следствено томе свет ће искорачити у еру постнуклеарног наоружања, које ће омогућити вођење еколошки чистих ратова, али и апокалиптичних размера.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *