Језик

Прелиминарни резултати пријемног испита показују да ће ове године српски језик и књижевност, на три смера, студирати и ђаци који су у школи добијали једва тројке. Услов за упис, услед мањка кандидата, имају и они који на једном од два теста нису освојили ни један једини бод…“
Наведено објашњење један је од закључака који следе из податка објављеног у штампи протекле недеље („Вечерње новости“): „Само 149 заинтересованих матураната за упис на катедре српског језика и књижевности на три домаћа факултета; У Београду се на три одсека – за Српску књижевност и језик, Српску књижевност и језик са компаратистиком и Српски језик и књижевност – пријавио укупно 101 кандидат. У Нишу се пријавило тек 29, иако примају 50, а у Новом Саду једва 17, мада је одобрено 58 места.“
Овим резултатима друштво се суочило с чињеницом да је најновија „освета лоших ђака“ у прилици да од идентитетски важних студија језика и националне књижевности створи високошколску оазу просечности и стециште младог света осредње амбиције и скромних жеља за успехом. Од штуре информације о променама везаним за перцепцију некад престижних – „међу лепим девојкама и талентованим момцима“ популарних студија, не воде међутим „три путића“ ка уобичајеном разглабању о малим платама професора и уопште тешким приликама у просвети (премда и то није занемариво). Ситуација је суморнија, а њено разјашњење нас пре усмерава на магистрални пут поражавајућих сазнања о стању друштвене свести и перцепције вредности не само у младој генерацији равнодушној према изучавању матерњег језика и националне књижевности.
Професори с београдског и других језичких факултета у држави овим поводом, пригодно, поменуше „немогућност запошљавања“, „инфериоран друштвени положај националних дисциплина у време надмоћног развоја ИТ сектора и дигиталне хуманистике“, као и чињеницу да Србија „не поштује европске стандарде, па је број часова нашег језика и књижевности у школама мањи него нпр. у Русији или Немачкој: код њих између седам и 10 недељно, а код нас не прелази пет“. Сви су пак сложни у оцени да је за драматичну ситуацију пресудно несхватање значаја матерњег језика као непосредне основе националног идентитета.
Ко је одговоран – струка и наука, или политика и институције државе?
Својеврсном иронијом судбине, у дану када су објављени подаци о ниском вредновању студија језика и књижевности, у Тршићу, на Другој интеркатедарској србистичкој конференцији, усвојен је важан документ – Декларација о канону српске књижевности (објављујемо је у овом броју). Разјашњења поменутих контроверзи дају управо творци ове декларације – делегати србистичких катедри са свих филолошких, филозофских, учитељских и педагошких факултета у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду и Одбора за стандардизацију српскога језика САНУ.
Помињући уздржано и помирљиво скандалозну и недопустиву чињеницу да су прошлогодишње (Прва конференција србиста у Тршићу) две декларације – о неопходности повећања броја часова и увођења српског језика на све факултете – „добрим делом прећутане од наших просветних власти“, национална универзитетска елита сада апелују и обраћа се савести моћних „ћутолога“ из редова српских власти: „Од уграђивања темељних начела декларација у српски научни и образовни систем умногоме зависи не само судбина нашег језика, књижевности и културе него, није претерано и патетично рећи, и нашег опстанка.“
Своју огорченост поводом пропуста овдашње законодавне и извршне друштвене моћи, министара, секретара, и свих других званичних стратега националне, дакле и језичке политике, професори са србистичких катедри увек изражавају учтиво и трпељиво.
Међу основним циљевима Декларације о канону српске књижевности србисти сада наводе и ово: „Систематичан, организован и дуготрајан институционалан рад (од основне школе до САНУ) на обликовању књижевног и културног памћења како би дефинисање канона и све његове касније промене потицали из расправа које су пре свега стручне; Повећана брига о српском језику и српској књижевности кроз повећање броја часова и надпредметни статус Српског језика и књижевности; Истрајан и промишљен рад на наставним плановима и програмима у основној и средњој школи…“
Може ли се као злобно и неумесно оценити питање: због чега се чекало с оваквом стратегијом и да ли су – када је реч о профилу генерације садашњих матураната и бруцоша – Декларација, те пробуђеност с(а)вести које су је изнедрили дошли мало касно? Чија неодговорност, неспособност, таштина и несналажење могу бити означени као узрок овом, можда историјски важном, кашњењу? Проактивни творци три важне декларације о језику и књижевности искупљују се пред јавношћу: „Систематски рад свих србиста на очувању целине и вредности српске књижевности изузетно је важан у времену када су српска култура и образовање угрожени из више праваца, и споља и изнутра ‒ од свођења српске књижевности на србијанску до насиља политичке и родне коректности над књижевним делима, чиме им се одузима не само уметничка лепота него и моћ да се суоче са злом у свету и да га превладају.“
Поменуто питање „политичке и родне коректности“ недавно је јавности пружило јасан увид у лекцију „Шта све можеш када си власт“! Реч је о наметнутом Закону о родној равноправности, који је српска влада, под снажним упливом две министарке, усвојила у априлу, а Скупштина изгласала у мају. Законом се, речено је, „стварају услови за спровођење политике једнаких могућности за жене и мушкарце“. Уследило је оштро противљење језичке струке, јер Закон „директно залази у проблематику српскога стандардног језика, а прописује, чак под претњом казни, и употребу родно сензитивног језика“. Испред Одбора за стандардизацију српског језика (научностручно тело које су образовале све институције са целокупног српског језичког простора), проф. др Срето Танасић је између осталог казао: „Одредбе Закона о родној равноправности у супротности су са целом историјом норме српскога књижевног језика (…) недопустиво да се у име политике или идеологије са нивоа државе пропагира било какав језички инжењеринг, а камоли да се путем закона намеће јавним и државним организацијама речник родно диференцираног језика, у коме се нуди мноштво речи несагласних структури српскога језика, речи које не богате него урушавају његову структуру.“
Као посебно узнемирујући део овог саопштења науке и струке издваја се откриће да су: „Чланови Одбора за стандардизацију српског језика учествовали у изради Допуна и измена Закона о језику и писмима, који Влада није прихватила.“ То, кажу, „упућује на недвосмислен закључак: Закон о заштити српског језика и ћирилице није пожељан, али је пожељан Закон против српског језика именован као Закон о родној равноправности. Усвајањем Закона о родној равноправности шаље се јасна порука да Влада мисли да српски језик не треба штитити, него га треба урушавати ’декретима’ државе у којој је он основа националног идентитета.“
Из овог одбора чији је стручни и научни ауторитет неупитан, изричито се тврди – наведени закон је без сумње направљен под утицајем Брисела.
Наслућује ли се објашњења и за друге овде поменуте нејасноће?

2 коментара

  1. Да ли постоји јачи и судбоноснији ударац на идентитет српског народа од оног учињеног над његовим језиком? Сваки језик, па и српски, вековима се развијао и дограђивао и природно усвајао. Сад су Срби натерани да се служе језиком који укључује замашан језички инжењеринг као обавезом, чак и под претњом казни. Ко је политичарима дао моћ да се баве тиме – измишљањем језика? И како су се дрзнули да некаквим декретима и законима обезбеђују живот вештачким творевинама које, да нису по језик опасне, само би могле да изазову подсмех – толико су рогобатне и ГЛУПЕ.
    Но, ружење и рушење српског језика траје већ предуго. Уместо да се одгајају генерације деце на родољубљу које подразумева и добро познавање сопственог језика и богате књижевности, чинило се све супротно. Глас стручњака се није слушао, број часова српског језика и књижевности је смањен. Насушну потребу – да се и на факултете уведу часови српског језика – неко, са висине своје моћи, није прихватио. Па није чудо што функционално, а и другојачије неписмени, долазе и факултетски образовани. Ћирилично писмо, најсавршеније и прелепо, наше, уступило је место латиници. фаворизовао се само један језик. енглески (као да познавање било ког језика не представља, не само лично, него и богатство земље); изузев ретких примера, сва штампа је на латиници; српски издавачи штампају књиге на латиници, под изговором да за ћирилицу треба више табака хартије (лично сам разговарала са одговорним у “Лагуни”); преко интернета не можете свуда поручити нешто уколико пишете ћирилицом (нису “подешени” за ћирилично писмо); називи фирми, сви, написани латиницом, носе стране називе: “Топ ган”, “Матримониа”… А Држава, уместо да стане у одбрану српског језика и писма, игноришући и одбијајући мишљење и сугестије бројних стручњака, глатко усваја накарадни закон о родној равноправности у области језика, – на захтев двеју министарки(?)… Наравно да је све дириговано из Брисела! Питам се само: у име чега Држава пристаје на све? И најглупљем човеку је јасно: докле год се пристаје на сваки захтев, списак захтева се неће смањити; напротив, биће их непрегледан низ. Због жељеног ланства у ЕУ, која ни сама са собом не зна шта ће?- бирократске вештачке творевине, пуне сопствених противуречности… Побогу, Срби! Спасавајте што се још спасти може! Јер: ДРУМОВИ ЋЕ ПОЖЕЛЕТИ СРБА, АЛИ СРБА НИГДЕ БИТИ НЕЋЕ.

    • Tоплица

      @ Јелена Јовичић
      Недовољна утеха је да се на до крајности актуелан текст Главне уреднице надовезао само Ваш, истина одлични коментар. Та истина, да нас нема нигде где се догађају важне и за нацију пресудне ствари, најбоље и објашњава ово жалосно стање. Власт је због своје суштине, наравно на оштрици те фронте самоуништења, али чак ни њој, кад би била много изнад овог нивоа, није лако са оваквом Титовом заоставштином. Присетимо се момента кад је обнародовано да ћемо у ЕУ, којом брзином су по самој Престоници нестали и они преостали натписи на ћирилици ! Та свест, да је латиница симбол напретка, бег од паланачке учмалости, иде напоредо са стварном динамиком развоја Запада и – са нашом неспособношћу да то на време и правилно растолкујемо. Сад кућа гори а поменути Запад је ту да новим технологијама и старим намерама само додатно разжига пламен. Остаје да се верује у чудо, у Бога, а то је да ће се тектонским променама на Планети, променити правила игре. Ако, овакви до тога дотрајемо, наравно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *