ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Народни устанци се шире Србијом

Како се демократија развијала, тако је демократска власт бивала све немилосрднија према демосу

Ових дана главне вести за народ стижу из Блока 37, Нови Београд. И тамо је српска држава успела тако да ради у корист грађана Србије да они то више нису могли да поднесу.

НИЧЕОВА ДАЛЕКОВИДОСТ Кад је крајем XIX века Ниче говорио да „све што држава каже је лаж и све што има украла је“, доживљавано је то као пророчка далековидост. Данас је то „пророчанство“ толико очигледно да су тога свесни сви. Како се демократија развијала, тако је демократска власт бивала све немилосрднија према демосу.
Ако неко, у каквој усклонитој соби у коју се не пушта свако, држи велику мапу Србије (са КиМ, наравно) и на сваки устанак народа забада црвени барјачић, онда је црвени талас – плима. Јесте, и потпомогнута светским кретањима. У другој години корона епохе сваки десети човек у свету је гладан. Сваког минута умре 11 људских бића. Није да народ воли побуне, али у свету где су богатство и моћ овако распоређени, други пут се не види.

[restrict]

(НЕ)РАЗУМЕВАЊЕ НАРОДА И РЕПРЕЗЕНАТА ВЛАСТИ А побуњени народ је зајебан. Намерно употребљавамо припрости придев из народног говора, без обзира на то колико грађанину може звучати као непристојност. У тај појам стаје тврд став којим се више проблем не може решити с неколико мрвица. Касно је за то, као кад су се дахије присетиле Муратове косовске поруке: „Ви немојте раји горки бити / Веће раји врло добри буд’те; / Не износ’те глоба ни пореза, / Не износ’те на рају биједа; / Не дирајте у њихове цркве, / Ни у закон, нити у поштење.“
У добу овом народ се осећа неумерено превареним. А јасно као дан је да онима који то чине ни на крај памети није да дигну руке од та посла. А повлачити се нема где. Србија нема „жуте прслуке“, али одлучних да више не трпе све је више. И на све више места. А шта је одговор?
Да погледамо стање ствари, а на нивоу оних који се појављују као народни повереници. Ко би, намеран да реши велики проблем, за то одредио две ведете – као што су потпредседница Владе Зорана Михајловић и премијерка Ана Брнабић. Који народ оне могу да убеде да ће чинити у народну корист?
Прва је из Г-17, политичке банде за коју ниједан грађанин Србије (сем блиских рођака и НВО сарадника) не може да се сети ичега што су учинили „за“ ову земљу. А вазда су били експерти. Својевремено су радикали били најслушанија странка у Србији јер су приказивали скупштинске једночинке у којима су се Г-17 кадрови појављивали у пругастим робијашким оделима. Није ваљда да данас неко верује како ће се, као Савле из Тарза, један од најистакнутијих примерака Г-17 расаде преобратити у боркињу за српски национални интерес? Можда грешимо. Али вере у тај преокрет сигурно нема.

НАЈВИША ВЛАСТ ПРОТИВ НАЈВИШИХ ИНТЕРЕСА Неки шаљивџија је на друштвеним мрежама уз слику премијерке потписао: „Ако ме неко разуме, нека и мени објасни.“ Али то изгледа не забрињава октроисану прајм-министарку. Јер судећи по објавама у лојалним таблоидима, Брнабићева је истакнуто успешна само у својој јавно пренаглашаваној намери да би волела свима да поручи како жели да буде мушкарац. Не на месту премијера него, рецимо, на недавном концерту Зубина Мехте у Београдској филхармонији – где се појављује са „својом партнерком“ (тако се титулише једна плава дама која се изазовно облачи).
Добро, шта би Србе бринуло на шта нека Ана Брнабић (за коју нико није ни знао док није извучена из Управног одбора НАЛЕД-а, који уз свесрдну помоћ оних који су нас малтретирали четврт века развија „локалну самоуправу“, а сад богами и државу) жели да личи, али овде се ради о особи у улози канцелара а која очигледно не обраћа пажњу на традицију и обичаје народа, ни на верски оквир, историју, грађанско расположење, па ни законски оквир.
А она је као први гарант потписала велику књижурину којом се обећава да ће се српски народ одлучно обрачунавати с „белом кугом“, највећим проблемом друштва!? Ових дана је објављено како је Виктор Орбан преокренуо самоубилачки тренд мађарске нације. Наравно, он и симболички и стварно ради све супротно од оног што гледа српски народ у акцији своје премијерке и њене екипе.
Кључна је ствар што ове две „прве даме“, типичне репрезентативке власти у Србији, никад и нигде нису изабране од народа – тако да је презир обостран. Само што би у демократској држави воља народа морала бити одлучна. Али није. Сем у народним устанцима.

ЈЕДАН ЧОВЕК, СВИ ГЛАСОВИ Све изборе за њих добија Александар Вучић. Да одлучи да забаци руксак на леђа и возом оде на пут око света – те остави ове репрезентативке и осталу булументу највише власти да победе на изборима – вратио би се у земљу где би СНС био пред распадањем а групице које би се хватале за гуше не би могле да обезбеде подршку ни у већим становима.
При томе вероватно не би победили ни њихови извикани меганепријатељи из системске опозиције. Извеснији би био распад политичког система. Јер ствари су доведене до тачке кад крпљење не помаже. Зато је и за вође по вољи народа боље да не претварају народно расположење у презрене политичке партије. И да, засад, свој кредибилитет стичу у решавању конкретних проблема. Квалитет се у добром часу може претворити у квантитет.
Народни устанци су утемељени. А легитимитет оног што себе доживљава као неприкосновену власт је врло слабашан. Аплаузи долазе, као у америчким ријалити приказима, само од плаћених аплаудера и аплаудеркиња.
Јединог човека који СНС-у доноси гласове подржава нешто преко четвртине пунолетних грађана. Легално јесте. И трајало би кад би народ веровао да су извршиоци заиста у бризи за народну корист. Друга четвртина је бучна и неупитно против. А она ћутљива половина је засад дигла руке од тога да се у овом (имплементираном) систему нешто може учинити. Али они неће вечно ћутати. Увек се нађе нешто што их покрене.
Они ће се данас уједињавати око монструозног уништавања њиховог околиша преко суманутог грађења мини-хидроелектрана. Ту видите да се једино њих тиче општи, друштвени интерес. Где ћемо живети. И кад их изађе двеста, убедљиви су као да их је два милиона.
Или запрепастиће се да је неко спреман читав регион у Србији с три важне реке око којих живи пола земље дати убицама природе (и културе) из „Рио Тинта“ а за рудну ренту – која је три до седам одсто. Дакле, кад колонијални отмичари зараде 100 долара, Србији ће дати три, зато што јој се посрећило да има руду литијума. С великом подршком српског демократског режима постајемо колатерална штета глобалних беспризорника.

СРЕЋКО ШОЈИЋ ЖИВЉИ НЕГО ИКАД ПРЕ Наћи ће се нека провизијица за неког министрића или тако нешто, као што је и бивало – колико смо их гледали како долазе да демократски владају а псето нема за шта да их угризе, а после – милионери. Стално се прети (празном пушком) како ће се претрести „порекло имовине“ и рачуни. Народ у то не верује. Зна да су они себи донели законе по којима је пљачка „законита“. Ево, „Рио Тинто“ би уништавао Јадар по закону. Што би се рекло, по позитивним прописима.
Закон политичарске и инвеститорске безочности је бескрајан. Васионских димензија. Кад је Синиша Павић пре четврт века довео Срећка Шојића у кућерак који виси изнад рупе а коју праве инвеститори нових великих објеката, то је било смешно. Свима.
Кад се то сад репризира у Видовданској (!?) улици у Београду и гледамо документарне слике – чудимо се. Мало. И? Досад ништа. Више никоме није смешно. Инвеститор који је добио вишемилионску инвестицију спремио се да не исплаћује обештећења, јер му је оснивачки капитал 100 динара. А тужни грађани би морали да поведу судске поступке, а за које немају пара. Па ће се испрсити држава. Да помогне грађанима, писаће таблоиди, а у ствари поможе своје „инвеститоре“. Народна корист пројектовано ван фокуса…
Овакве државе ће то објаснити растом БДП. Важно је да производ расте бруто, чак и кад смо нето – избачени на улицу. У таквим приликама грађанину стално расту цене, прирези, глобе и порези. А демократска држава свим средствима брани банке и корпорације. То вам је правна држава. И европске вредности.
Пошто је све теже из грађанина нешто исцедити, начини су све бруталнији. Они момци и момкиње у народном представничком дому као на Фордовој траци доносе законе да би то учинили несумњивим. Црвени барјачићи на карти Србије множе се као алге…
Ваљда то неко гледа. И ваљда схвата да тако даље неће моћи. Или не схвата. Историја познаје оба случаја. Чешћи је да „онај ко на брду седи“ слабије види него они под брдом.
Бољи излази су познати. Али не изгледају извесни.

[/restrict]

Један коментар

  1. Какав сјајан , у мало речи, свеобухватан текст!
    Да, Вучић је добио изборе за све, али остаје чињеница да половина бирачког тела апстинира: гласањем се баш ништа не може добити – чему походи на биралишта? Све остаје исто, или још горе бива.
    Но, Вучић је једино одговоран што креатуре – доказане непријатеље, праве издајице, “експерте” са сметлишта… представницу ЛГБТ популације у лику доскоро анонимне особе – актуелне премијерке (која се само доказала у јавном настојању да се представи као мушкарац – и чему још?) – гурајући нам тако прст у око: нашој традицији добром укусу, ставу Цркве… – такве особе, не само да и даље чува (после свих “реконструкција” у Влади) већ довлачи, на згражање Срба, личност са другог сметлишта, каква је Г.Ч.
    “Ка скакавац што поље попасе…” досад су вође демократских и свих других партије без тог предзнака, “помогле” Србији – помогле да се ослободи својих природних блага, воде, земљишта, фабрика, супстанци од којих живот народа зависи… и да намакну колонијално ропство на врат целој земљи.
    а себе напуне “као брод”…
    Наши представници у Парламенту, неприсутни у расправама, у пуном броју су у сали само кад је “дан за гласање”. За шта гласају, или против чега, имају ли благе везе? Обичне машине за гласање које не мисле својом главом, него све раде по искључиво “партијском задатку”.
    То је слика наше (и сваке друге) демократије. Демократија је само једна реч, без значаја, као што је и слобода говора (и све остале слободе и људска права) само нешто што пише у Уставу, и што се сваким даном све вше осипа, здушним залагањем погрешних министара на погрешним местима, и неслободним за одлучивање о ма чему (без)бројних посланика којих, за време заседања Парламента, нигде и нема (збиља, где су они у то време? како зарађују своје посланичке плате?). И сви остали, ма о чему имали моћ да одлучују – где су? Па се не би могло десити да се не зна ни ко је крив за урушавање станишта људи у Видовданској улици; да се дају дозволе за градњу многих мини хидроелектрана којима се дебело нарушава природа и онемогућава живот људи у тим крајевима, са несагледивим последицама; да се доводи убица, протеран из неких земаља, какакв је “Рио Тинто”, па још за бедну сићу… На шта све неће пристати наша држава!!!
    А живимо у демократији, тј владавини народа. Па ево, ово је мој прилог демократији!

    7
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *