Гренел, Лори Лајтфут и борба за наратив

Aмерички Видовдан

Бивши специјални изасланик Беле куће за преговоре Београда и Приштине Ричард Гренел нашао се, „ни крив ни дужан“, усред још једног виртуелног „балканског рата“, пошто је Србима честитао Видовдан. Нешто боље је прошла градоначелница Чикага Лори Лајтфут, коју Албанци нису запазили, али је изазвала згражавање друге Србије. Шта стоји иза ових изненадних честитки?

Видовдан као празник и симбол има поред неспорног значаја за нас Србе и повремени планетарни значај (попут оног 1914. године), а заузима и нарочито битно место у односима Србије и Запада. „Дан Косова – то је национални дан Србије“, речи су с добро познатог плаката Бернарда Партриџа, који је објавио „Комитет Дана Косова“ из Лондона 1916. године, у склопу савезничких хвалоспева који су тих година долазили из земаља Антанте, првенствено због тога (немојмо се заваравати) што је „српски фронт“ у Првом светском рату за себе везивао стотине хиљада непријатељских војника који би у супротном били у рововима преко пута наших савезника и тиме њима додатно компликовали ратне напоре.
Врхунац слављења Србије на Западу тих година било је истицање српске заставе на Белој кући 28. јула 1918. године, тачно четири године од како је Аустроугарска објавила рат Србији и тако означила почетак дотадашњег највећег сукоба у историји човечанства – Великог рата. Тадашњи председник Вилсон је наредио да се српска застава истакне на Белој кући, на зградама свих јавних институција, црквама итд. С једне стране је то био леп гест и израз захвалности Србији за веома значајан допринос савезничкој победи у Првом светском рату, на шта је вероватно утицала и чињеница да је био лични пријатељ с Михајлом Идворским Пупином. С друге стране, не треба пренебрегнути чињеницу да је Вудро Вилсон према многима зачетник онога што се данас подразумева под терминима „либерални међународни поредак“ и „либерални интервенционизам“, и да је стога и овај гест добре воље према Србији, као и његових чувених „14 тачака“, те све што је покушавао да спроведе у дело током и после рата у смислу креирања новог међународног поретка (где би новостворене државе попут Краљевине СХС биле тежишне полуге америчке моћи и утицаја) у крајњој мери резултовало оним што имамо и дан-данас: јако америчко присуство у Европи, које је тада почело, и коме се не назире крај у скорије време. Напротив.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Свака особа на положају ради оно што мора, тј. сматра да ће њој лично, или њеној странци, бити корисно. Ми Срби, у неким поступцима смо склони да видимо знаке несумњиве наклоности и пријатељства; постајемо захвални преко мере и на корак смо да, за сваку “добру” реч, дамо лепу награду. поготово у виду неког судбоносног уступка. Но, нипошто не смемо да у нечијем чисто прагматичном поступку видимо оно чега нема нити може да буде – томе нас је историја, ваљда, досад научила. Пре него што из неког ситног догађаја извучемо крупне закључке, ваљало би да размислимо о свим могућим аспектима који су довели до поступка који је изазвао нашу еуфорију (ако је има). Да, да будемо сумњичави: шта стоји иза тога? “Хвала” је довољно учтив одговор. И молим: без љубљена руку, давања ордења, држављанстава, уступака; без бомбастичних наслова у штампи…

    Да би могли да се разаберу, Срби би морали да буду, најпре, добро информисани. Лично, не познајем нити један медиј који даје тако исцрпне и потковане, а нептистрасне, анализе догађаја у земљи и свету какав је недељник ПЕЧАТ. Невоља је само у томе што га чита одређен круг људи; тзв. “другосрбијанци” и слични, не би, ни за живу главу, у страху да им, случајно неки текст не би променио зацртани курс – па како могу, уопште, да мисле и да се сврставају на било чију страну? А тек одлучивати о нечему…
    Неко паметан је рекао: НЕ ЗНАТИ, А РАДИТИ – ИЛУЗОРНО ЈЕ; НЕ ЗНАТИ А МИСЛИТИ – ОПАСНО ЈЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *