Драјфус и Сребреница

Када се доносе закони којима се спречава изношење аргумената за нешто и против нечега, јасно је да се ради о тоталитарном сузбијању истине ради устоличења лажи

То да је прича о геноциду у Сребреници обична пропагандна измишљотина добро знају и они који њу у глобалним и локалним размерама упорно гурају. Штавише, они најбоље разумеју до које мере се ради о отрцаном пачворку састављеном од низа гнусних лажи. Да је тако, упечатљиво се види по томе што, иако нехотично, својим нервозним и агресивним поступцима демонстрирају немогућност да се сребреничка конструкција брани изношењем иоле одрживих тврдњи.

СРЕБРЕНИЧКА ИЗМИШЉОТИНА Сребреничка превара је пласирана деведесетих година прошлог века од стране америчких стратега задужених за наш регион како би био створен изговор за агресију на Републику Српску. Тада напумпан балон о српским злочинима у том месту затим је коришћен као важан елемент у припреми за агресију на Србију („да се не понови Сребреница“). И самим тим додатно пумпан скоро до пуцања. Када је на тај начин успешно употребљена сребреничка превара, намах је деловало да ће бити заборављена. Но то није било реално. Радило се само о краткотрајном замору од Сребренице оних који су измислили тамошњи геноцид.
Један од камена темељаца агресивне НАТО политике на Балкану не може да буде олако одбачен. Напротив! У циљу очувања њених паклених тековина, нужно је да стално буде обнављан. Уз то је и процењено да је он важан сегмент заокруживања окупације нашег региона. У мери у којој га Србија и Српска не прихватају, оне нису покорене. И обрнуто. Но проблем је што је камен о коме говоримо врло порозан и круни се услед најмањег притиска. Стога се и ради на томе да он буде недодирљив. Другим речима, да постане својеврсни свети камен из евроатлантске имагинарне Ћабе, коме сви морају да се клањају не размишљајући шта је у питању.

[restrict]

ЦЕМЕНТИРАЊЕ НЕИСТИНЕ Због тога је и покренут нови талас доношења резолуција о измишљеном геноциду у Сребреници. И раније свесни да пука лаж, ма колико медијски и пропагандно била гурана, не може истински да заживи, западни стратези су пре нешто више од десет година одлучили да она буде подржана и званичним државним одлукама. Тако је 2009. прво Европски парламент усвојио резолуцију којом се официјелно дефинише да се у Сребреници наводно десио геноцид а онда је исто затражено од држава нашег региона. Оне су то на експлицитан (нпр. Црна Гора 2009) или имплицитан начин (Србија 2010) и учиниле. Међутим, и то није помогло да сребреничка бесмислица заживи на начин како то желе њени творци.
Државне структуре могу да прокламују нешто, али то не значи да ће већина грађана то следити. Зато се сада (2021) кренуло даље. И то у регионалним размерама, као и прошли пут, од мале Црне Горе. Она има посебну тежину јер је несумњиво земља српских корена ма колико да данас свој идентитет званично гради на антисрпству. Отуда, нема исту тежину када нешто усмерено против Срба усвоји Словенија, која с нама нема никакву директну везу, или Црна Гора, која је део наше представе о себи. Тако је Црна Гора постала прва држава која је донела акт којим се, за сада начелно, забрањује јавно негирање постојања измишљеног геноцида у Сребреници или умањивање вишеструко напумпаног броја тамошњих жртава.

ФРАНЦУСКО ИСКУСТВО Следећа фаза, то се већ назире, у Црној Гори биће усвајање конкретне законске регулативе која ће омогућити санкционисање оспоравања сребреничке лажи, односно кажњавање и самим тиме брутално дестимулисање аргументованог изношења чињеница о томе шта се заправо десило у Сребреници и у вези с њом. Када се ради о другим државама, односно ентитетима типа Косова, намера је да се тамо такође релативно брзо стигне до успостављања таквог стања ствари. Подгорица је покренула процес.
Творци сребреничке лажи добро схватају да је она исто оно, само у много већим размерама, што је својевремено била афера Драјфус. Француски моћници су крајем 19. века одлучили – да сада шире не улазимо у позадину целе те приче – да невин човек (капетан Алфред Драјфус) муњевито буде осуђен на доживотну робију због шпијунаже у корист Немачке, како би врх армије био поштеђен скандала због детектованог цурења важних информација.
Намера је била да се по цену гажења једног живота на целу ствар стави тачка и тако охлади интересовање јавности за то питање. Уместо тога изазвана је права бура. Многи су скочили да бране Драјфуса. Не само што је војска критикована због неспособности да се одупре немачкој шпијунажи већ је њено вођство нападнуто и због намештања судског процеса. Око тога је отворен прави унутрашњи фронт који је дубински поделио француско друштво. На крају је процес, после дванаест година, 1906. обновљен, те је Драјфус проглашен невиним и рехабилитован.

ОПКОЉАВАЊЕ СРБИЈЕ Да не би био такав епилог афере Сребреница, они који су је креирали превентивно делују. Српску јавност нису успели да препарирају и натерају да усвоји лаж о геноциду у Сребреници. Многи слободоумни људи и у свету а не само код нас њу оспоравају. Па да се у неком тренутку не би појавио неки нови Емил Зола (а тај француски писац је са својом популарношћу и ауторитетом имао огромну улогу у разобличавању неистина о делу Алфреда Драјфуса), не само што се из пропагандних бомбардера истоварају тоне лажи о наводном општинском геноциду већ се ради и на доношењу закона којима би свима који не прихватају сребреничку конструкцију брутално била зачепљена уста.
Да су француске владајуће структуре поступиле тако пре више од сто година, можда би до данас остала на снази пресуда набеђеном француском официру. Ипак, у Француској која је и тада држала до демократских вредности (што наравно не искључује и разне прљаве игре јер идеалне демократије нема), никоме није пало на памет да тако поступи. Евидентно је од краја 19. до почетка 21. века демократија девалвирала. Јер оно што онда није било могуће данас постаје. У неототалитарном духу намећу се закони којима се кажњава борба за истину. А домете тога не треба да потценимо.
Замислите околности за неколико година, када све или готово све државе и ентитети око Србије усвоје решења којима се санкционише оспоравање сребреничке конструкције. Јасно вам је у каквој ћемо се ситуацији наћи. Сваки наш грађанин који јавно говори о тој теми на начин који није у складу са оним што је утврдио лажни Хашки трибунал, чим пређе међе Србије могао би да буде процесуиран. Шта ћемо онда?

ПРОАКТИВАН ОДГОВОР Да се то не би десило, Србија мора сада много активније да делује на међународном плану. Наше званичне структуре, у то нема сумње, не прихватају сребреничку конструкцију и медијски и на друге начине јој се унутар наше земље опиру. То је за похвалу. Међутим, потребно је много енергичније да се делује и у регионалним, па и ширим међународним размерама. Свакако ће то водећи западни кругови озбиљно замерити нашем државном врху, али ту се ништа не може. Официјелни Београд не сме да се због тога уздржи од глобалне акције у прилог истине о Сребреници.
Као што је својевремено Србија организовала у Њујорку изложбу о Јасеновцу, слично треба да ради, где год може, у вези с оним што се стварно десило у Сребреници. Можемо да дајемо огласе у водећим светским медијима (неки ће их одбити, али не баш сви) у којима би била презентована истина о ономе што се десило. Имамо потенцијал да снимамо занимљиве документарне филмове. Упутно је и да се пројектно подржи деловање невладиног сектора код нас и у свету усмерено ка разбијању лажи о Сребреници ван наших граница. И то је само почетак набрајања онога што може и мора да се уради.
Преко ноћи, и уз све то, није могуће постићи богзна шта, нити је реално да се боримо за истину о Сребреници а да тиме не изазовемо одапињање лавине стрела ка нама, али све то није разлог да се не крене у офанзиву. Јер ако будемо пасивни, доживећемо да се око нас створи сребренички коридор и онда је само питање времена када ће истина бити угушена и у Србији. Томе можемо да се одупиремо, то понављам, само проактивним деловањем на глобалном плану. И ту не сме да се поставља питање да ли је то, буквално или пренесено, нпр. политички, скупо. Јесте. Али најскупље ће бити ако будемо пасивни или се ограничимо само на деловање унутар сопствене куће. Тиме једино купујемо време без много изгледа да се постигне за нас користан трајни ефект.

[/restrict]

4 коментара

  1. Dr.Dr.Branislav Fatori

    “Sest puta ponovljena laz je istina.Göbels

  2. Tоплица

    Због одсуства на столу ме је чекало 7 бројева Печата, но срећом огледи Д. Анђелковића, Н. Врзића, Сл. Релића, Ф. Родића . . . (абецедно), не застаревају. Оно Анђелковићево од 21.5. о модерној прузи поготово.
    Ово данас, власти би требало да читају заустављеног даха, а онда и следеђег дана да одшкрину, да се подсете !
    Увек помислимо – шта би данас дали да ономад Тадићева Скупштина није изгласала оно.
    Али шта је са овим Светом ? Да ли је крајњи домет сваке цивилизације ово где је стигла данашња Америка ? Колико јучер, ми православци, дивили смо се устројству и ефикасности оног друштва. Истина, мало и опијени у условима ”самоуправљања” које су Амери плодили ради рушења Истока, али, или ништа нисмо видели или свега није било довољно за видети. А сада катастрофа. Остаје једино питање – како то да се они не посраме ? Како се не задаве у толикој лажи ? Зар баш ничега универзално вреднога не желе да оставе за собом ? Неминовно се присећамо благовремене запитаности Бољане Ђоровић ; није ли ово крај човечанства ?!

  3. Добри предлози за решшавање сребреничког “геноцида” , али све је отишло већ предалеко, и ЗАКАСНИЛО СЕ. Само доношење закона о забрани негирања геноцида у Сребреници је толико монструозно да човеку памет стаје од њега. Њиме је искључена свака могућност да се, аргументовано, убудуће дође до истине. Нема ни најмање сумње да ће се све прелити, кад-тад и на Србију. Закаснило се! Зар држава Србија није, већ при првом надувавању сребреничког случаја, дошла на идеју шта треба да (у)ради како би предупредила све што је у будућности чека од оних који Србији желе зло, на све могуће и немогуће начине. Мисли ли ико ишта унапред, уме ли да предвиди ствари и да делује превентивно и правовремено, или ће да каска (евентуално) за догађајима и узалуд понавља “Није тачно, није тачно!”? Има ли паметних политичара у Србији? Или нема? Паметних водећих умова у земљи? Или су сви утонули у мртвило кад се више не хаје ни за шта и ни за кога, већ се све прима фаталистички покорно. Ех, да нам је само бар један Емил Зола!

  4. Jedna stara istina kaže da niko čoveku ne može naneti toliko zla, koliko on sam sebi. Prevedeno na države ova istina ostaje. Predatori teško napadaju mladunce (nejake), ako su im roditelji tu, spremni da ih brane. Sami mladunci su lak plen. Tako je i sa nejakom Srbijom. Za čije dobro smo mi sami?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *