До неоколонијалног извора, два ауто-пута

фото: медија центар београд

У свести наше маргинализоване и понижене, иако већинске, патриотске јавности, Љубица Гојгић и Снежана Чонградин представљају супротности. Прва је једна од најталентованијих новинарки у Србији. Тешко је рећи да ли је боља као извештач или интервјуер. Друга успева да се истакне међу најгорима, на дну струке, где је конкуренција најјача. Прва је се представља као достојна наследница предака солунаца. Друга се поноси аутошовинистичким ставовима. Али временом су разлике постале неважне. Након западних фондација и њихових локалних трабаната, аутоколонијалну конвергенцију, која је промакла многима, одликовањем је потврдио председник Емануел Макрон

После избора Хашима Тачија, неочекиваног хероја на прослави стогодишњице завршетка Великог рата 2018. године, Макрон је, уз помоћ верзираних саветника и локалних чувара пута који не сме да добије алтернативу, устоличио и нову француску хероину у региону. Не верујем да би Љубицу Гојгић назвао српском Маријаном, али знам да визија богиње слободе, која Србе води напред, у бољу будућност, с француским барјаком у десној и пером у левој руци, овде греје многа вестернизаторска срца. Не знам да ли Тачијев лик квари или улепшава ову слику.
Љубица Гојгић је Французима послужила да демонстрирају да аутошовинистичка стаза више није једина, да од наше калдрме до неоколонијалног извора сада воде два широка, асфалтирана пута. Оља Бећковић је 2015. године више била лична порука Александру Вучићу. Ситна пакост и пацка у форми „Легије части“. Дочекавши, сва озарена, легионарску споменицу, својеврсни споменик француске захвалности њеном аутоколонијализму, Љубица Гојгић је прихватила да буде нешто много значајније – важан путоказ; упадљиви знак поред овог новог пута.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *