Чији сте ви Срби?

Срби у Црној Гори између матице и маћехе

Обновљена црногорска држава имала је 15 година да „убеди“ тамошње Србе да им је она матица или да им макар није лоша маћеха, већ одговарајући оквир у ком они могу да се заједно с осталима развијају, живе и раде неспутани тиме ко су и шта су. У пракси, десило се супротно. Срби у Црној Гори су системски и систематски дискриминисани, ниподаштавани и обесправљени, управо због тога што знају ко су и шта су

Није никаква непознаница да због развода највише страдају деца. Иако су разводи двоје супружника, нажалост, свакодневна појава (што свакако не умањује на тежини и озбиљности овог проблема), случај (међу)државних развода је доста ређи, али, исто тако, доста значајнији и комплекснији, те погађа много више људи, фактички све оне који живе у државама захваћеним овим процесом. Тако су Срби у Црној Гори највећа жртва развода (разбијања) наше државне заједнице 2006. године – одвојени су од матице, која се није увек према њима опходила мајчински, под надзором (контролом) маћехе која претендује да над њима извршава доживотно и беспоговорно старатељство.
Исте године када је дошло до разлаза „два ока у глави“ донесен је у Србији и данас важећи Митровдански устав и он је у члану један јасно назначио да је новонастала Република Србија „држава српског народа и свих грађана који у њој живе“, а у члану 13 (Заштита држављана и Срба у иностранству) проширила ово становиште речима: „Република Србија штити права и интересе својих држављана у иностранству. Република Србија развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом.“ Тиме је успостављен нормативни оквир за оно што би требало да буде на нивоу подразумевања, али због честих политичких и других злоупотреба нажалост није – Србија је матична држава (матица) свим Србима, где год они били, где год живели и постојали, били њени држављани или не, били у Бечу, Чикагу, Сиднеју или Куманову, Вуковару, Мостару, Подгорици, свеједно је, те је она дужна да се о њима у складу с тим стара и брине.
Устав Црне Горе пак не наглашава да је то држава српског (или било ког другог) народа, већ искључиво да је она „независна и суверена држава, републиканског облика владавине“, те да је „грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права“ (члан један). Термин Срби/српско спомиње се само једном, у члану 13, у вези с језиком и писмом, где се прво наглашава да су ћирилично и латинично писмо равноправни (што знамо да није случај у пракси, као уосталом ни у Србији, где је исто прописано), те да су у службеној употреби српски, босански, албански и хрватски језик (нема црногорског?). Дакле, из овог је јасно да је на нормативном нивоу наглашено да држава Србија јесте (и објективно може бити једина) матица српског народа где год он живео, а да Црна Гора то није и не може бити из простог разлога што није дефинисана као национална држава нити једног народа који у њој живи (за разлику од Србије) а јасно је да пракса додатно поткрепљује ово становиште.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Душан Буковић

    ПИСМО СРПСКОГ СЕЉАКА

    У овом контексту вредно је указати на расправу смедеревског српског сељака Живојина Марковића, коју је објавио под горњим насловом. Марковићева раправа је објављена у повременом часопису “ЗАВИЧАЈ- HOME”, којег је издавао у Калифорнији Никола Н. Томић , дипломирани правник, политички емигрант, пореклом из старог херцеговачког племена Дробњака.

    Не улазећи ни у какве друге коментаре у Марковићевој расправи, између осталог стоји:

    „Нама, Србијанцима, досуђена је била историјска мисија да у овом веку одиграмо ону улогу коју је српски народ вековима ишчекивао. Али та мисија није се састојала само у томе да, као консолидована држава са добро организованом војничком снагом, бијемо одлучне битке на бојном пољу и да их добијемо а потом да станемо. Иза војничких успеха наметали су се тешки задаци, чије је остварење зависило од наше храбрости на духовном, културном и просветном пољу. На несрећу, ту смо страховито подбацили. Показали смо се и сувише слаби, сувише невешти и до запрепашћења несавесни да на послу окупљања дотле раскомаданих српских делова даднемо од себе оно што су сви Срби од нас очекивали и у то веровали. Узалудно је упињати се да докажемо своју исправност у том погледу. Ми и данас имамо људи, нарочито у емиграцији, који сматрају да је довољно понављати старе фразе о „ослобођењу и уједињењу“, па да сви други пред тим фразама погну главу као по команди. Узалудно је понављати тираде о „мајци Србији“, јер, на крају, ми и нисмо ничија мајка. Срби Војводине у огромној већини потичу из Старе Србије, а не оне из границе краљевине Србије (1878-1912). Срби Лике, Славоније и Далмације пре би могли назвати својом мајком Босну него Србију. А Црна Гора, Херцеговина, источни делови Босне и опет Старе Србије, наше су мајке, а не ми њихове. Но није важно било ко је коме мајка, али ми нисмо смели да постанемо ничија маћеха. А ми смо ту маћехинску ћуд показали већ првих дана после 1918. Није нам се, канда, требало много упињати да демантујемо своје „високе“ културне особине, које смо дотле пропагандом добро били пласирали код свих српских покрајина. То нам је дошло некако спонтано и разочарење у нас била је природна последица. После тога питали смо је: „Заашто нас остали Срби мрзе?“ Није истина да нас је ико мрзео, али су с правом осуђивали оно што је за осуду. Уосталом треба само погледати око себе колико смо пријатеља стекли код народа са којима се додирују наше границе. Упорно тврђење да смо само ми добри а сви около рђави никога не убеђује. МИ не можемо да порекнемо да смо после првог светског рата показали нескромно, управо бахато надгорњавање, које је већ било постало досадно. Та бахатост могла је имати тренутно рђавих последица док је трајала, али оне би се заборавиле да нису биле гарниране, ту и тамо, најобичнијим пљачкама, дрским корупцијама, па и злочинима. Ми бисмо добро учинили, бар ми у емиграцији, да будемо што скромнији у самохвалисању, јер бисмо иначе могли изазвати да нам се изнесу докази о томе, после чега заиста не бисмо имали шта да кажемо. Упамтимо да пред нама стоји ископана морална рака, од које смо само један корак далеко. Ако је у нама остало још и трунке моралне снаге да признамо истину, још није умрла нада да ћемо комунистичко декретовање Срба на разне народности моћи да поништимо. Без тога – свршено је!

    Ми се ишчуђавамо како се то могло догодити да наше ратне владе у Лондону раде само наопаке ствари и стварају афере. Неки су готови да то припишу њиховом лудилу, мислећи да само људи могу да упропасте оно што се још могло спасити. Ми са њима не делимо мишљење. Нису они били луди, као што никада нису били ни мудри. Били су нешто треће; били су покварени, јер из онаквог моралног амбијента, какав се из дана у дан изграђивао више од двадест година, бољи се нису могли појавити. И мартовска и послемартовске наше владе у суштини су једнаке. Једне су радиле „за добро народа“ али без народа, друге опет без народа „за част народну“, а у ствари све су радиле противу части нароодне и и противу народног животног опстанка. Ми српски сељаци, по својој простој рачуници, зарезали смо им на рабош рецке исте мере.

    После свега изложеног, верујем да још није доцкан да се вратимо из ћорсокака и изађемо нас прави пут – пут истине, ако не желимо да се на нас примене Његошеви стихови:

    „Не требује царство нељудима,
    Нако да се пред свијетом руже.“

    Живојин Марковић
    2325 Ann Ave
    St. Louis 4, Mo.

    (Види: Живојин Марковић, Писмо српског сељака, “ЗАВИЧАЈ – HOME”, Бр. 30, Maj 1962, San Fernando, California, U.S.A.).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *