БРОЈЕВИ

Правило древних времена које открива да бројеви управљају светом, јер изражавају „природу ствари“, надмено модерно доба је превело на свој језик, па се каже: бројеви пружају могућност човеку да управља светом. Отуда и спонтано усвајање чувене циничне поруке да „постоје три врсте лажи: лаж, бесрамна лаж и статистика“, као и прихватање извесности да „статистике“ пружају прилику да се друштвом влада тако што се бројевима интересно поиграва и подваљује.
Искуство потврђује и раширено политичко и идеолошко „моделовање“ стварности преко одмеравања „количина“. Када је о српској, не тако давној прошлости реч, управљање бројевима и њиховим тумачењем бива важан моменат уређивања овдашње вертикале друштвених моћи и успостављања званичних верзија догађаја од утицаја на стварносни поредак.
Недавно, јавност је била упозната с важним саопштењем Одељења историјских наука САНУ (допис Извршном одбору САНУ), а поводом „покушаја систематског смањивања броја жртава, првенствено у Јасеновцу и НДХ у Другом светском рату“. (Непосредан разлог оглашавања била је, како је речено, најава новоименованог директора Музеја жртава геноцида да ће наставити „неморални посао којим су се бавили његов претходник на тој дужности и председник УО Музеја“.)
У оштром, критички интонираном Саопштењу – за овдашње прилике и то је догађај вредан пажње – јавности је дата на увид потврда да је циљано „управљање бројевима“ строго контролисана и фаворизована чињеница нашег јавног живота. Посебно убедљиво, не само према запажању из САНУ, то се исказује у „покушајима систематског смањивања броја жртава, првенствено у Јасеновцу и Независној Држави Хрватској у Другом светском рату“.
Академици (потписани не појединачно већ као колективни ум Академијиног Историјског одељења) дословно кажу: „У последње време сведоци смо једне нечасне појаве у српској историографији, усмерене на посебну врсту ревизије историје и покушаје систематског смањивања броја жртава, првенствено у Јасеновцу и Независној Држави Хрватској у Другом светском, али и у Србији у Првом светском рату. Све донедавно, такав однос према пострадалом становништву у НДХ (Србима, Јеврејима и Ромима) имали смо прилике да видимо у многим случајевима у Хрватској, где је његов најпознатији зачетник и тумач био Фрањо Туђман. Последњих неколико година, оспоравањем и умањивањем броја јасеновачких и других жртава усташких злочинаца почели су се бавити и поједини историчари из Србије.“ 
Дакле, реч је о бројању, односно о самој „природи ствари“. На штеточинско деловање „појединих историчара из Србије“, које се, одвија преко „режије“ бројева, а у овом конкретном случају преко њиховог подлог и систематског умањивања, упозорена је шира друштвена, академска и интелектуална сцена.
Какав је учинак поменутог директора поводом чијег именовања САНУ поставља питање Министарству културе: „Да ли је упознато с тим да је на чело Музеја жртава геноцида поставило неквалификованог човека, који се научно никад није бавио проблемом геноцида, али је спреман да се служи нечасном ревизијом националне историје, да смишљено пребројава и смањују жртве почињеног геноцида?“
У садржајном списку директорових грехова стоји да је „најпре осудивши усташке злочине, истакао да је ’наша успомена на Јасеновац доминантно политичка и математичка’, те да тај логор, чији је број жртава проценио на 122–130 хиљада, ’користимо за препуцавања’ и ’сви заједно манипулишемо жртвама’.“
Примедба академика не оставља простор за сагласност с оваквим извођачем рачунских операција. „Када би покушаји преиспитивања броја жртава и њиховог смањивања били засновани на поузданим изворним подацима, нико не би имао разлога да се супротставља таквим намерама. Међутим, нови поуздани историјски извори нису представљени, док се постојећи, иако прворазредни, занемарују како би се разним импровизацијама број жртава умањио.“ 
О димензијама новог „ревизионизма“ речито иначе говори податак да је донедавно најчешће навођена (стручна) процена помињала број од око 700.000 убијених на подручју под командом логора Јасеновац.
У разматрању „објективног“ пребројавања и његове актуелне примене у историографији, политичком животу и одређивању геополитичке ситуације српског народа знаковито упозорење очитава се у необичној (не)правилности ових друштвених операција: истовремено се одвијају у два смера, као умањење и као повећање. У случају јасеновачких жртава, њихов број се драстично умањује, док је у другом историјски важном догађају непосредно повезаном са судбином српског народа на делу неодмерено увећавање броја жртава. О овом другом смеру командовања бројевима сведочи наиме случај „геноцида у Сребреници“. Док се у Јасеновцу предано умањује број (српских) жртава, у Сребреници се волшебно, из године у годину, увећава број (муслиманских) жртава страдалих „од српске руке“. Тако су јасеновачки геноцид и „геноцид у Сребреници“ постали транспарентни примери практиковања оперативне математичке комбинаторике: када је над једним народом – српским чињен геноцид, његове стравичне размере се озбиљно умањују, када се тај народ оптужује за геноцид, онда се без зазора и уважавања чињеница бројеви значајно увећавају. Српски нумерички парадокс иначе бележи деценијско трајање!
Најновије, по последицама забрињавајуће сведочанство о несразмери надувавања бројева догодило се претходних дана, када је Парламент Црне Горе усвојио Резолуцију о Сребреници, помињући званично број од страдалих „преко 8.000 цивила“. (Број већи од 8.000 помиње се иначе само на мезарју у Поточарима, тамо пише 8.372.) У свим случајевима у којима се пред Хашким трибуналом судило за „геноцид у Сребреници“ није „достигнут“ број из подгоричког парламента већ је, како сада подсећају медији, било помињано да је у Сребреници убијено између седам и осам хиљада (случај Крстић), 5.336 (случај Поповић и други), или 4.970 (случај Толимир).
Поменусмо на почетку правило: бројеви пружају могућност човеку да управља светом. Ко данас управља овим пословима, дајући налог за умањивање, или увећавање спискова жртава? Ко одлучује о постављењу на утицајна места „неквалификованих ревизиониста“, свих оних који пописују, сабирају и одузимају „резултате“? Из којих центара делују велике рачуновође као стварни наручиоци и корисници стратешког „књиговодства“ за које су задужени јавности видљиви мали извођачи? Размислимо – коме је користан наратив о српској кривици, „документован“ бројем жртава „геноцида у Сребреници“! Откријмо за кога је и у каквом науму важно да се релативизује, односно сакрије непојамно страдање Срба у озвереној творевини НДХ.
Премда се одговори на оваква питања налазе у равни посредних сазнања, јасно је да је огромни утицај модерних „рачуновођа“ утемељен у дубокој структури глобалног система моћи и силе. Од не мале користи за положај, самопоштовање и достојанство српског народа било би да једно од будућих саопштења из САНУ открије, па и конкретно именује, ђаволске књиговође и наручиоце поменутих преварних математичких операција. Верујемо да није у домену „немогућих мисија“ да се јавно попишу и означе они чији је стратешка замисао (и интерес) да се у сложеној хијерархији савременог геополитичког поретка учврсти и за дуга времена успостави нечасна ревизија српске националне историје.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *