Бал вампира у Корнволу

НОВЕ СТРАТЕГИЈЕ ЗАПАДА

Самит Г7 у Корнволу – самит „најбогатијих земаља света“ – одвијао се у знаку слогана „Америка се вратила“. Америкa се заиста вратила, али онаква каква је данас, са свим својим недоумицама, страховима и дилемама, помало конфузна и старачки несигурна. Можда ће права слика „империје која посрће“ остати слика Бајдена који се спотиче приликом уласка у авион

У спољној политици Сједињених Држава слоган „US is back“ значи да се враћају лицемерје и двоструки стандарди – оценио је политички аналитичар Малик Ајиб Самбал. Заправо, како констатује овај новинар, самит Г7 показао је да „Сједињене Државе немају много тога да понуде оним земљама које су већ погођене америчким двоструким стандардима и политиком издаје“.
САД имају мало тога да понуде и Европској унији, за коју супротстављање Кини никада није била опција: „То је чисто униполарна агенда Сједињених Држава, која можда више није прихватљива за данашњи мултиполарни свет.“ Америка жели да покрене своје „савезнике“ на супротстављање Кини, „али променљиви сценарио наговештава да Европа више неће слепо следити планове САД, које имају за циљ да европским раменом отворе врата епохе хладног рата против Кине.“

[restrict]

Бајден није успео

У коментару Кинеске глобалне телевизијске мреже (CGTN) закључак је изричит: Бајден није успео у својим намерама, нити је, последично, у томе успео самит Г7. Осим тога, „већи део заједничке изјаве Г7, уместо да предлаже конкретне акције, нуди само планове за прављење планова“. Да ли то доводи у питање Бајденову самоуверену тврдњу да једино „етаблиране демократије“ могу да одговоре на данашње ургентне изазове с којима се суочава човечанство?
Један пример је довољан: „Ужасан неуспех западних земаља да заштите своје грађане од ковида 19.“ У почетку пандемије САД су критиковале напоре Кине да спречи њено избијање; то је за њих било „кршење људских права“. Исте, западне земље игнорисале су и сва упозорења о непосредној опасности које су добијале из Кине и пасивно пуштале да се вирус прошири њиховом популацијом. Али на крају, „америчка влада показала се неспособном да наложи здравствене мере за које су стручњаци сматрали да су неопходне“. Резултат тога је највећи број жртава од ковида у САД у свету (у односу на број становника). Зашто је до тога уопште дошло? „Утврђено је да су трошкови који би се наметнули у случају закључавања важнији од живота људи.“ Потом су „западне демократије“ прибегавале закључавању и репресији над сопственим становништвом. На то су биле приморане високом стопом заражавања и морталитетом. Људски живот није претерано важан у „првој демократији света“.
Коначно, уместо закључка: милиони су морали да умру једино због незасите корпоративне похлепе. „Упркос Бајденовим искреним жељама, демократије нису биле довољно јаке да се боре против корпоративних интереса – чак ни да спасу милионе живота у историјској глобалној здравственој кризи.“

„Најбогатији“ производе 30 одсто светског БДП-а

„Најбогатије земље“, оне које чине „најексклузивнији клуб демократије“, на концу су око нечег ипак успеле да се сложе: контроверзни документ носи наслов Агенда 2030. На страну чињеница да је и епитет „најбогатије“ упитан, пошто њихов БДП, узет заједно, данас чини једва око 30 одсто укупног светског производа, „чак узимајући у обзир уграђену структурну неједнакост тренутног светског система“. Нови непријатељ, поред једног већ „доказаног“ (Русије), јесте Кина. Ко, међутим, даје мандат Г7 да одлучује о „остатку света“? Изгледа да је време САД да намећу своју хегемонију свету прошло. Заправо, данас је пре свега свету у развоју, који се сада назива и „Глобалним Југом“, веома тешко поверовати у моћ Ујака Сема, тврди Самбал. Ово је незгодан тренутак и за саме САД, које губе веру у своју „демократију“, али то је посебно тешко њеним савезницима: „Супротстављање кинеској иницијативи ’Појас и пут’, за које се залажу земље Г7“, примећује Самбал, „заправо је признање успеха и значаја БРИ-ја од стране Сједињених Држава и њихових савезника.“
Кинески план о обостраној сарадњи и заједничкој будућности човечанства, без дискриминације, закључује овај коментатор, потресао је из корена „империјалну стратегију Вашингтона“: „Кинеска борба против сиромаштва постала је узор остатку света и све више земаља усваја овај модел како би искористиле преседане Кине у ублажавању сиромаштва.“ Кинески „Појас и пут“, са својом win-win стратегијом, већ је видљиво променио Глобални Југ; нема разлога да не верујемо да ће му то у будућности још лакше полазити за руком. Зашто би онда ове земље улазиле у „америчку борбу против подстицаја које нуди БРИ“? Можда Америка рачуна да ће их на то приморавати, као и до сада, политиком сталних војних интервенција и „смена режима“? Руска војна супериорност и кинеска економска ефикасност то чини мало и све мање вероватним.
Кинески модел, уосталом, напредује захваљујући марљивости, борби и страсти кинеског народа – а не колонијалној експлоатацији, којој прибегава Запад. Кина није сила која окупира или експлоатише. Није то чинила никад кроз своју дугу историју. Оптужбе Запада против Кине и „њених дужничких замки“ не изгледају убедљиво. Зашто Западу недостаје барем моралне и етичке храбрости да то призна без предубеђења, пита се Самбал. Одговор је очигледан: САД желе да по сваку цену задрже свој привилеговани положај и сопствену хегемонију над светом, или бар над једним његовим делом: оним што се данас назива Западом. Нереално је, међутим, очекивање да ће му та „права“ признати Кина или Русија. САД убрзано губе своја упоришта у Евроазији.

Окупљање неуспеха

Један од битних Бајденових циљева било је стварање блока „демократских земаља“ које би се сложно супротставиле „штетним активностима Кине“. Г7 је у завршном документу позвала на наставак истраге о пореклу вируса корона (за Америку, подразумева се да он може доћи из лабораторија у Вухану, а не, на пример, из америчке базе у Форт Детрику). После састанка са шефом СЗО током овог самита британски премијер изјавио је да „не изгледа да је ова болест зоонотског порекла дошла из лабораторије“. Да ли је то још један знак да се амерички и европски интереси све оштрије разилазе, упркос прокламованом јединству Запада? Заиста, како се већином презадужене европске економије могу супротставити Кини која доживљава нагли и за многе неочекивани успон?
Бајден је, такође, покушао да принуди земље Г7 да осуде „геноцид над Ујгурима у аутономној регији Синђијанг“. „Али на крају, клуб најбогатијих држава могао је само да изрази забринутост због ’свих облика присилног рада у глобалним ланцима снабдевања’“ (CGTN). Ова врло неодређена забринутост остала је закопана у члану 19 заједничке изјаве и није се појавила у резимеу званичног документа. Још један неуспех, или можда само половичан успех америчке дипломатије? „Неће бити изненађење“, закључује се у кинеском коментару, „ако кажемо да неки чланови Г7 сматрају ’доказе’ за америчке тврдње о геноциду у Синђијангу неутемељеним баш као и остатак света.“
Коначно, овај самит требало је да демонстрира јединство Запада (против Кине, Русије па и претежног „остатка света“). Уместо тога, показао је снажне пукотине супротстављених западних интереса. Бајден је покушао да примора преосталих шест држава да се обавежу на конкретне акције. „Бајден је говорио о окупљању светских демократија. Ипак, чини се да је све у чему је на крају успео било окупљање њихових неуспеха.“

Удица за Путина

Самит Г7 било је предјело, главно јело било је састанак Путин–Бајден. Агенда 2030 припремила је овај заокрет, према диктату из Вашингтона: главни непријатељ више није Русија („земље НАТО-а не теже сучељавању с Русијом и она за њих не представља претњу“), главни непријатељ је од сада Кина. Да ли је међу америчким политичким елитама, додуше с великим закашњењем, сазрело Кисинџерово упозорење, према којем „није паметно“ сукобљавати се с две светске силе у исто време? Бајден у основи наставља Трампову политику, као што се овај угледао на Обаму (стратегија „азијско-пацифичког ребаланса“). Марија Захарова, портпарол руског Министарства иностраних послова, допустила је себи ироничан коментар на друштвеној мрежи Телеграм: „Да ли сам добро разумела да нас НАТО на овај начин уверава да жели да будемо пријатељи? Логика је очигледна: ако траже да их искључимо са списка непријатељских држава, значи да желе да их сматрамо пријатељима. И то без обзира на наше ’неодговорно и опасно’ понашање?“
Међутим, „Москва остаје претња НАТО-у, али не и главна мета“, уочава хрватски аналитичар Небојша Бабић. Како се подвлачи у документу Агенда 2030: „Иако Кина не представља непосредну војну претњу евроатлантском подручју као Русија, она шири свој војни домет у Атлантику, на Медитерану и Арктику… Војне везе с Русијом су важне, јер ова земља развија ракете и авионе великог домета, нуклеарне носаче авиона и подморнице… уз опсежне свемирске могућности и велики нуклеарни арсенал. Али Кина је системски противник, који има и економску и војну моћ.“
Русија, према овом документу, престаје да буде „дежурни кривац“ и уступа то место Кини. Није ли овај заокрет ипак само наивни покушај забијања клина у руско-кинеске односе? Путин није прогутао удицу, а то нико озбиљан није ни очекивао. Стратешко партнерство Русије и Кине – како се у овом тренутку дефинишу руско-кинески односи – није плод моменталних калкулација односа између три велике светске силе. Америка више нема дипломатију, уочава руски војни аналитичар Андреј Мартјанов. Она има само преносиоце променљивих директива које непрекидно пристижу из Вашингтона. То је навика стечена још из доба победе у Хладном рату, када се обраћала „рупама из Трећег света“. Стварна дипломатија је нешто друго: суптилна вештина која подразумева дугорочно планирање и не подређује се, бар не у потпуности, захтевима дневнополитичког тренутка.

Шта је предјело, а шта главно јело?

Зашто нико присебан није очекивао више од састанка Путина с Бајденом, а посебно не неки „историјски споразум“? С руског становишта, као позитиван резултат овог самита довољан је и Бајденов повратак споразумима из Минска, који предвиђају федерализацију Украјине (без обзира на то што америчка страна, очигледно, за сада нема намеру да ту обавезу и испуни).
Зато што „главно јело“ уопште није самит Путин–Бајден већ предстојеће путовање Путина у Пекинг. Заправо, „Путин–Бајден је предјело, а Путин–Си је главно јело“, додаје коментатор Пепе Ескобар. До ове посете могло би доћи или 1. јула, на стоту годишњицу Комунистичке партије Кине, или 16. јула, на двадесету годишњицу кинеско-руског споразума о пријатељству; oба ова датума имају огромну симболичну важност.
За разлику од самита Путин–Бајден (који је уследио као „дипломатско изненађење“ и на Бајденов захтев), ова посета је део сада већ устаљених активности на трасирању новог поретка у Евроазији и свету. До самита Путин–Бајден дошло је „случајно“; овде су се, заправо, срела два паралелна света који настављају да корачају својим путем. Састанак Путина и Сија део је заједничке агенде двеју сила. Не сумњамо да током разговора ове двојице председника тема састанка с Бајденом неће спадати у приоритетне; можда ће се наћи на његовој маргини.
Док Америка настоји да сруши нови евроазијски и светски поредак, који се управо ствара, Русија и Кина имају обавезу да га граде. Од Америке је овај поредак двоструко заштићен: с кинеске стране гаранцијом „узајамног економског уништења“ (Кина је и даље у поседу највећег дела америчког дуга), с Русијом гаранцијом „узајамног физичког уништења“ (захваљујући руској премоћи у домену војних технологија). Сада све у Евроазији зависи од преданости и стрпљења пре свега ове двојице актера (Русије и Кине). Тој иницијативи се сваког дана придружују нове и нове „треће земље“. И у свим тим једначинама, Вашингтон се не појављује на други начин осим као „реметилачки фактор“: као онај ко непрестано подмеће клипове под точкове евроазијске сарадње и безбедности.

Чиме ће Бајден напунити своју питу?

Вратимо се, на крају, још једном самиту Г7. У завршном саопштењу овај „ексклузивни клуб демократија“ обећао је да ће покренути глобалну инфраструктурну иницијативу „Изградимо боље“ (Build Back Better). Реч је, очигледно, о настојању да се супротстави сада већ доказано успешној кинеској иницијативи „Појас и пут“. Улоге су у томе подељене, по (нео)колонијалном моделу: јапански фокус је на Индо-Пацифику, француско-немачко-италијански на Африци, а САД имају у виду пре свега Латинску Америку. Није ли то стари концепт интересних сфера – овог пута, под будним оком „хегемона“? „Њихови диференцирани циљеви“, сматра коментатор Ме Суејинг за Чајна дејли, „одражавају њихов заједнички циљ да користе ову иницијативу као геополитичко средство које служи само њиховим непосредним интересима, а не заједничком развоју човечанства.“
Бајден је у склопу ове иницијативе обећао „велике инфраструктурне пројекте“, тешке на хиљаде милијарди долара, намењене земљама Глобалног Југа. „Процењује се да ће спровођење иницијативе подразумевати годишњу инвестицију између 1,5 билиона и 2,7 билиона долара током деценија. Што поставља питање: ко ће то платити.“ Иначе, међу земљама Г7, према подацима које је недавно објавио ММФ, дуг Јапана 2,5 пута премашује укупни БДП, дуг САД је 1,3 пута већи. Државни дугови Канаде, Француске и Британије такође премашују њихов БДП.
„Иако неки мисле да ће приватне инвестиције бити главни извор средстава за ту иницијативу, остаје да се види како ће владе уверити приватне инвеститоре у исплативост ових пројеката, који на средства чекају већ деценијама“, тврди Чајна дејли. Заправо, сама идеја није нова; то је стара идеја, освежена и рециклирана за потребе овог самита. Вашингтон је годинама уназад на сличан начин покушавао да подстакне приватне инвестиције за изградњу и реконструкције инфраструктуре у САД, а покушавао је и да подстакне Јапан и Аустралију у сличним иницијативама за Азијско-пацифички регион. Све без успеха. Ниједан од њих није дао конкретне резултате. Можда Бајден поседује неки чаробни штапић којим ће принудити велике приватне корпорације на инвестиције које се исплаћују деценијама? Али на Западу „велики капитал“ диктира правила игре и самим владама, а не обрнуто. Осим тога, он игра на „капиталне добитке“, који се исплаћују одмах, а не годинама или, по свој прилици, деценијама.
„Сачекајмо да видимо чиме ће Бајден напунити велику питу коју је обећао“, закључује се у коментару Чајна дејлија. Шта ће се десити с обећањем самита Г7 – Build Back Better? Да ће се на концу показати да је и сам „Корнвол, у најбољем случају, био веома непријатан спектакл – с групом медиокритета на челу, групом која имитира вођу, позирајући за фотографе под маскама, уз поздраве ударцима лактом, док се на приватној забави весело друже са 95-годишњом енглеском краљицом, у апотеози ’заједничких вредности’ и ’људских права’“ (П. Ескобар). Другим речима: да ли се Г7 најзад претворио у прави „бал вампира“, који више не одговара захтевима времена? Они настављају да плешу у костимима из неког другог, сада већ давног доба, по такту нечујне музике, убеђени, из неког разлога, да су и даље неприкосновени „господари универзума“.

[/restrict]