Зелене илузије

Да ли ће, уколико не заустави поход увозничког лобија, Србија постати зелена колонија

Изложена притисцима гуруа Зеленог светског поретка, што су се намерачили на наше руднике и електране, Србија је принуђена на „преиспитивање“ своје енергетске политике, како би је ускладила с интересима моћника. Будућност Планете без угљен-диоксида, кројена по мери богатих, приморава сиромашне да уместо глобално прокламованих принципа самоодрживости – прихвате самарићански принцип „жртвовања за опште добро“. У нашем случају то значи одрицање од енергетске независности и постепено затварање рудника угља.
Не можемо се отети утиску да се историја понавља, па овај диктат Европејаца подсећа на поступке Вермахта у Другом светском рату, када су нацисти – при повлачењу из Србије – минирали откопе у Кленовику и градилиште електричне централе у Новом Костолцу.
Уместо минирања, данас нам шаљу агенде за самоубилачко одустајање од сопствених природних извора енергије, камуфлирајући их бригом за карбонску будућност наше деце. Уколико не зауставимо поход увозничког лобија, Србија ће постати зелена колонија, чију будућност одређује кодекс: ко не производи зелено мораће да га увезе.

ПРЉАВЕ ТАЈНЕ ЧИСТЕ ЕНЕРГИЈЕ Еколошком зеленом трансверзалом марширају еколошки покрети – филијале корпоративних интереса – предвођени неизбежним Срђом Поповићем, чији рукопис препознајемо по логоу са зеленом еко-песницом. У одбрану нове климатске економије стале су УН и Светска банка, као и бројни заштитари природе, укључујући Светску фондацију за природу (WWF).
Пред Србијом је још један у низу ултиматума, којима се наши стручњаци стављају пред свршен чин, упркос упозорењима да без угља Србија нема ни ресурсе ни потенцијале да обезбеди електроенергетску стабилност. Држава је, за сада, стала у одбрану рударства улажући велика средства за унапређења енергетских постројења, пројектованих тако да као погонско гориво у потпуности користе угаљ. Стручни тимови раде на обнови и проширењу термо капацитета, захваљујући чињеници да је Србија на осмом месту по резервама угља. Електропривреда Србије је последњих година уложила око 500 милиона евра у пројекте којима се унапређује квалитет ваздуха, воде и земљишта, уз значајна улагања у екофилтере, као и систем за одсумпоравање димних гасова. Резултат ових улагања је знатно смањење емисије честица штетних по екосистем и човека.
Публикација „Јаме костолачког мајдана“ (прилог за библиотеку ЕПС-а) почиње натписом „СРЕЋНО 1870“. Овај слоган нас подсећа да је угаљ из Костолца већ век и по покретач српске привреде, али се доживљава и као аларм – својеврсан знак упозорења да је једино уз очување своје прошлости могућ напредак у будућност. Захваљујући студији Озија Зенера „Зелене илузије – прљаве тајне чисте енергије и будућност бриге за природно окружење“, откривамо позадину медијских манипулација око предстојећег климатског колапса. Аутор упозорава да „олако прихватамо култ алтернативне зелене енергије, френетично аплаудирајући у подножју спектакла. Ово пророчиште, попут неке секте, преноси на обожаваоце култа обавезу скандирања порука погодних за омамљивање масе… основна слабост пројекта алтернативне енергије лежи у његовом неуспеху“.

НЕУСПЕХ НЕМАЧКОГ МОДЕЛА Зенер разоткрива транзициони фијаско Немачке, проглашене за земљу која је постигла невероватан успех у преласку на зелену енергију. Неуспех немачког модела прикривен је пропагандном изјавом Томаса Фридмана, политичког коментатора „Њујорк тајмса“: „Немачка заслужује Нобелову награду због свог односа према соларној енергији.“ Ове славопојке демантује „Шпигл“, чланком под насловом „Соларна улагања – рупа без дна“, где износи отрежњујућу истину о „предностима прелаза на зелену енергију“. Аутор текста упозорава владу да ће ускоро дотаћи дно уколико не преиспита сврсисходност трошкова субвенционисања соларне електричне енергије, који су премашили границу од 100 милијарди евра. Показало се да је – упркос субвенционисању бројних соларних генератора – коначни резултат мизеран: соларни панели производе око 3% укупног напајања електричном енергијом, док су фосилна горива обезбедила 84% енергије. Стадион ФК „Вердер Бремен“, на пример, има прескуп соларни систем, што је довело до тога да играче могу да плате само уз помоћ државних субвенција. Ако се зна да Немачка сада има само 30% сунчаних дана, питање је колико ће дана преостати након Гејтсовог експеримента „затамњење сунца“.
Док зелени произвођачи енергије у Немачкој профитирају, зависност од угља расте. Производња угља у Немачкој је у међувремену повећана, што указује на чињеницу да „кандидат за Нобела“ не затвара сопствене руднике, већ поред повећања количине угља из домаћих извора увози угаљ из Кине и Аустралије.
На мети аналитичара је и сврсисходност окретања производњи биогорива, које у Немачкој чини 30% обновљивих извора енергије. Овим културама је засађено 17% обрадивог земљишта, а растуће потребе за биогоривом подстакле су земље широм света да своју пољопривреду жртвују зарад узгоја култура за производњу биогорива. На десетине млинова за целулозу никло је у југоисточној Европи.

ПРОЈЕКАТ „ЗАТАМЊЕЊЕ СУНЦА“ Амерички писац, истраживач и еколошки активиста Дерик Џенсен тврди да зелени пројекти искључиво служе корпоративним интересима, подсећајући на чињеницу да се све „зелене“ алтернативне технологије, у свим фазама – од производње, преко транспорта до монтаже и одржавања – ослањају на фосилна горива.
САД су 2013. године субвенционисале соларну индустрију с преко пет билиона долара; произвођачи ветротурбина добили су шест билиона долара, док су угљенокопи и пратећа индустрија добили само билион. Лоше су прошле и индустрије гаса и нафте – додељен им је бонус од 2,4 билиона долара. Упркос енормним субвенцијама, Американци добијају само 1% струје од соларних постројења.
Сједињене Државе извозе 100% ове сировине у Европу, што је довело до еколошке катастрофе у области дуж реке Апалачикола на Флориди (дужине 180 км). Бил Мек Кибен наводи податак о уништењу читавих врста биљака и животиња, док је угрожено преко 400 врста животиња. Читава биотичка заједница је спаљена и пелетирана отпремљена у Европу. Посечене шуме жртвоване за производњу биогорива биле су дрвно склониште из периода плеистоцена.
Перјаница корпоративне интернационале Бил Гејтс најављује пројекат „затамњење сунца“, који би извео засипањем облака прахом креде. Овај експеримент одбијања сунчеве светлости од површине Земље подржавају и УН, које истовремено подстичу градњу соларних панела. Конфузне одлуке највиших инстанци не забрињавају предузетнике, а богати можда рачунају на могућност откупа права на комад плавог неба, препуштајући сиромашне албедо паклу. Јалове њиве без сунца, посуте прахом креде, неће бити у стању да произведу храну, али предузимач Гејтс има решење и за ову непријатност. У својим лабораторијама он већ припрема „вегански ГМО оброк“, на радост веганске секте произведене медијским испирањем мозга.

ОТРЕЖЊУЈУЋА СТУДИЈА Гејтс се намерачио и на производњу биогорива, улажући енормне суме новца у куповину земљишта диљем Америке. У међувремену је прочитао отрежњујућу студију канадског научника проф. Вацлава Смила која га је натерала да призна пословни промашај. Смил је након анализе пројекта обновљива енергија дошао до закључка да је читава идеја о биогориву као решењу проблема бесмислена: „За прелаз на обновљиву енергију на бази биогорива била би неопходна 1.000 пута већа површина Земље него данас. Заузимање пољопривредног земљишта проузроковало би несагледиве последице по пољопривреду, биодиверзитет и квалитет природног окружења.“
Многи се питају шта је проузроковало нагли надолазак зеленог цунамија, праћеног појавом иконе одрживог развоја Грете Тунберг, која је наметнула екологију као главну тему и проблем свих проблема човечанства. Можда бисмо одговор могли наћи код Маркса, познаваоца природе и логике капитала: „Када се појави нова бранша производње која даје висок профит, капиталисти похрле да уложе у њу, све док услед прекомерног прилива капитала профитна стопа не почне да опада. Кад падне на довољно низак ниво, улагачи повлаче капитал прелазећи на профитабилнију браншу…“

БОРЦИ ЗА СПАС ПЛАНЕТЕ Посустали капитализам је очигледно нањушио нову браншу, престројивши се у прве редове борбе против климатских промена. Борци за спас Планете служе се технолошким иновацијама и економским смицалицама, извлачећи профит експлоатацијом сиромашних. Захваљујући систему неједнаке размене, богате земље извозе загађење у сиромашне са циљем да трошкове заштите животне средине сносе државе у којима се врши производња, уместо да трошкови падну на терет компанија стационираних у богатим земљама, које том производњом управљају.
Вацлав Смил каже да је Зелени нови дил политички маневар изведен да би се што безболније изашло из либералног ћорсокака преко грбаче периферних земаља, као што се то увек догађало кад дође до кризе. Смил не верује да се земаљски проблеми могу решити уз помоћ технологија, бар не оних тренутно доступних човечанству, указујући на неопходност промене понашања богатих и одустајање од култа неограниченог раста. Многима се не допада Смилова тврдња да би с нивоом зараде и потрошње достигнутим у Француској 1959. људи могли бити сасвим задовољни. А што се најаве колапса тиче, овај научник је оптимиста: „Ако ме питате кад ће доћи до колапса, могу вам рећи да се човечанство одувек суочавало с колапсом и увек успевало да га избегне.“