Зечевизија – Музеј Југославије или храм култа личности?

Како се организује политичка ујдурма у кампањи промоције неотитоизма, којој служе и Јавни сервис и листови Политика и Данас?

Иако ове године није уприличила никакву нову аудио-визелну творевину на годишњицу наводног Брозовог рођендана, Радио-телевизија Србије донела је већи пригодни текст на свом званичном сајту, сасвим у духу ранијег опредељења да се представи као главни настављач Титовог култа и наслеђа, у чему је подржала и Политика од 26. маја, доносећи на насловној страни извештај, у коме се, између осталог, каже: „Црвене пионирске мараме и плаве капе и јуче су поново извађене из брижљиво чуваних шкриња, а некадашњи Титови пионири ни ове године нису пропустили да обнове завете некадашњем председнику… 25. мај, Дан младости и дан Титовог рођендана, за све његове поштоваоце и даље је велики празник.“ И тако даље, све у истом тону, речима одабраним и пуним дирљиве сућути с „гроба маршала“ и нескривеним симпатијама за деке, баке и неке нове клинце, који се тамо од раног јутра окупљају и до вечери зборују уз пригодни програм. Њима сагласни Данас, такође на видном месту, не пропушта да нагласи да су поред гробова Тита и Јованке дефиловали и београдски хипстери, „они млади који освежавају и промовишу левичарске идеје у неком новом руху“. Сви заједно описују целодневну журку посвећену времену „када се као највећи празник прослављао рођендан доживотног председника бивше Југе и симбол смрти читавог социјалистичког поретка приказани у новој изложби ’Умро је друг Тито’ у Кући цвећа и Музеју историје Југославије“. Тако се, уз несумњиву политичку и идеолошку димензију, овде обележавала и једна по свему есхатолошка светковина: сакрални обред без премца међу домаћим и светским музејима!

ОБНАВЉАЊЕ БРОЗОВОГ КУЛТА Пре две године писали смо о запањујућем пројекту Музеја Југославије да у виду неких нових инсталација и интеракција (рецимо, оживљених соцреалистичких скулптура у дедињском парку) ревитализује целу прославу Дана младости друге Југославије, нарочито Титову штафету! Тада смо се запитали коме пада на памет да поново измишља масовну лудорију која је деценијама обузимала несрећну земљу и свршавала заједничким колективним обредом, оном Брозовом прославом себе самога којој се подавала цела земља? Не, није ово сад никаква „алтернативна уметничка инсталација“. То је политичка ујдурма у кампањи промоције неотитоизма, којој служе и Јавни сервис и наведени листови. Зато није потребно да се бавите дешифровањем горње небулозе. Њен прави смисао је сасвим јасан: стварање новог Брозовог култа.
Лудо се забављају беспослени попови с Дедиња, али не крсте јариће, нити из чистог хедонизма смишљају свој болесни пир, већ својски раде на повампирењу симбола комунистичког једноумља који је обележио Титову педесетогодишњу владавину, чиме се баве у виду основне делатности и то о трошку српских пореских обвезника. Није наодмет и овом приликом подсетити да је влада Савезне Републике Југославије 1996. укинула некадашњи Меморијални центар „Јосип Броз Тито“ и Музеј Револуције спојивши их у Музеј историје Југославије са циљем да „сакупља, проучава и презентује различите предмете везане за историју Југославије“, али и да „подстиче друштвено памћење и културу сећања везану за развој југословенске идеје, од настанка државе Југославије као краљевине до њеног нестанка, почетком деведесетих година“. Југословенска идеја и држава јесу историјске чињенице и оваква би намена имала своје оправдање да није праксе која ни у чему не оправдава ову „културу сећања“, него једино и искључиво глорификује личност Јосипа Броза и његове полувековне деспотске диктатуре, чувајући и повремено отварајући за јавност не само гробове њега и његове супруге него и извршавајући задатак „да истражује и презентује константну револуцију у покрету, односно вишедеценијску борбу радничке класе“. Тако је основна делатност Музеја Југославије упадљиво идеолошки обојена, сврстана само на једну, комунистичку страну, што је очевидно из култа, спољних ознака, фигура, иконографије и ритуала који се свакодневно изводи унутар овог објекта. Све, ама баш све што се овде догађа има исту идеолошку и политичку боју и у потпуности служи сабластима комунистичке прошлости, које још и штанцује и продаје у виду мануфактуре фетиша. Нема ту никаквог развоја југословенске идеје од краљевине до њеног нестанка (каква год била тумачења ове историјске појаве), него је у питању неговање Титовог мрачног политичког курса, дакле еминентно политичка и идеолошка промоција покрета под називом неотитоизам. Комплетна делатност ове „културне установе од изузетног значаја“ (званични атрибут садашње државе од 2013. године) подређена је дивинизацији Броза и политичкој индоктринацији у духу његових ријечи и дјела, у које спада и чињеница да је, како каже историчар Саша Адамовић, тај исти „у Другом светском рату побио више Срба од Адолфа Хитлера, а мало мање од Анте Павелића“. Његова дјела су још и најмање 60.000 убијених у Србији у последњим ратним годинама (Цветковић–Девић–Којен), језива трагедија Голог отока, репресија и укидање слободa, гушење Србије „амандманима“ и Уставом из 1974, Косово и Метохија у данашњем стању… Тај исти нам је оставио у наслеђе згаришта и рушевине, изгорела лепа села од Вардара па до Триглава, једну разровану и очајну оставину „ратова за југословенско наслеђе“, које нам ових дана топло препоручује дедињски Музеј. „Док су остали народи профитирали и стрпљиво правили своје будуће државе, Срби су од 1945. славили дан рођења човека коме ни данас поуздано не знамо идентитет, као Дан младости“, пише Славица Танасијевић Лазић. „На стадиону ЈНА десетине хиљада младих је више месеци увежбавало бесмислену представу оданости.“ И кад је умро, из Београда, са Ушћа, диригована је несретна штафета – још седам дугих година, као седам оних ружних и мршавих фараонових крава. Иронијом судбине, последњу овакву штафету предала је 1987. Титова омладинка Рејмонда Брошај председнику Титове омладине Хашиму Реџепију.
На идеју да поново установи штафету као масовну приредбу дошао је исти Музеј Југославије пре две године и расписао конкурс, који данас спроводи у дело. Штафету као мобилијар живота после смрти, чијих 20.000 и више различитих примерака „израђених од најразноврснијег материјала, оригиналних облика и посебно значајних писаних порука из свих крајева Југославије“ Музеј помно чува „као један од првих симбола слободе током 35 година, почев од маја 1945, који су омладинци и пионири Југославије уручивали Титу поводом његовог рођендана“. Све је то класични плагијат. Све је то обична кривотворина, којим би један прави и озбиљан музеј Југославије требало да се озбиљно позабави. Прва штафета није измишљена 1945. нити је „идеја потекла од омладине Kрагујевца, чије је Одељење за спорт и фискултуру осмислило масовна омладинска штафетна трчања широм Југославије“ како пише на званичном сајту Музеја, него Савез сокола Краљевине Југославије, „чија је штафета ношена 1935. године од Сарајева до Опленца, када је пренет пламен ради паљења кандила на гробу убијеног краља Александра“. Одмах пада у очи есхатолошки карактер ове манифестације, то јест намера да се њоме успостави посмртни култ владаоца, сасвим блиско ономе што данас чини дедињски маузолеј.

КРАЉЕВА ШТАФЕТА И ЕСЦАЈГ Као што се добро види, ни ову манифестацију није смислио Броз него се одмах дохватио туђих, ненародних и династичких узорака и у целини их пренео у свој паралелни свет, као есцајг, везену постељину и списак отете имовине Карађорђевића, што ће се као фатум понављати у наредних пола века.
Историчар Душан Бабац пише: „Савез сокола Краљевине Југославије одлучио је да до 18. рођендана свог старешине и краља Петра II, свака соколска жупа, друштво па и најмања чета учинe напор и да ће радити за добро краља и отаџбине. Соколске јединице су се заветовале, а затим и испуњавале своје завете… Соколска ’Петрова петолетка’ започела је 6. септембра 1936. године а требало је да буде завршена 6. септембра 1941. кад краљ пуни осамнаест година. Петрова петолетка требало је да буде завршена великим II Свесоколским слетом 6. септембра 1941. када су из свих соколских жупа требало да стигну штафете. Због рата који је избио у априлу, до овог слета није дошло, али је народ годинама после тога на истакнутим и узвишеним местима палио ватре у част краљевог рођендана… За седамнаести рођендан краља Петра II, организовано је ношење соколске штафете из свих седишта жупа. Циљ ове штафете био је да се у години кад краљ ступа у годину пунолетства, на овај начин манифестује оданост и верност краљу и отаџбини. Соколски гласник број 34 од 23. августа 1940. године (факсимил у прилогу, прим. ред.) доноси вест о великој соколској штафети. Савез сокола направио је нацрт четири пруге које су полазиле из различитих крајева Краљевине и ишле ка Београду. Израчунато је и време за које треба да тркачи из најудаљенијих крајева пренесу штафету у Београд. За око 52 часа биће пренета штафета из целе земље… Социјалистичка Југославија је готово у потпуности преписала из соколске традиције естетику братства и јединства, и сместила је у своје оквире. Слет поводом прославе Дана младости и Титова штафета – а не Свесоколски слет и краљева штафета – оно је што се до данас очувало у сећању“, наводи Бабац.
Идеолошки набој послератне обнове и изградње у духу тековина НОБ-а и завета другу Титу потпуно су камуфлирали ову кривотворину. Титова штафета је постала масовна комунистичка парадигма. Јасно је чије завете данас испуњава Музеј Југославије, као и чињеница да његов аксесоар постаје светиња посмртног култа највећег диктатора у историји нашег народа и виновника српске несреће у ХХ веку. Да ли се то ствара ново идеолошко жариште, резидуум Брозовог доба у нашем? Право питање за државу је: чему уопште овакав музеј? Архив Југославије – да, научна класификација свих докумената релевантних за њен осамдесетогодишњи живот – да, чување и обрада ових папира и артефаката – да, али државна установа која постаје храм једног тоталитарног култа и изводи идеолошке перформансе ове врсте – не! Испразни и рогобатни постмодернистички дискурс ових инсталација узалуд прикрива праву намеру, а она је позната већ готово пола века: и после Тита – Тито. И све то о нашем руху и круху.