Зечевизија – Два Видовдана Слободана Милошевића

Како се тек надомак Дрине Милошевић уверио да га предају Хагу, јер је све до тада тињала луда нада да ће три најодговорнија руководиоца земље поштовати не реч него потписану писмену гаранцију да неће бити испоручен трибуналу, и како се древни видовдански фатум издаје, који је Милошевић поново открио и описао нацији на Газиместану, тада открио у пуном бестиђу – опет на Видовдан

Уочи најстаријег српског празника – а да је најстарији требало би да нас подсете овај и још два написа у наредним бројевима „Печата“ – још трају одјеци телевизијске серије Породица емитоване у марту и априлу ове године, у којој Видовдан игра нарочиту улогу. Јер овај празник је означио два битна момента у животу савремене Србије и њеног председника Слободана Милошевића, чијој је породици метафорички посвећена серија. Речју, два Видовдана обележила су овај пут. Милошевићева звезда блеснула је чувеним говором на Газиместану, 28. јуна 1989. године, на шестогодишњицу Косовског боја и жртве кнеза Лазара. На српском небу пут ове звезде могао се пратити у следећих десет најтежих година до Милошевићеве драматичне отмице, 31. марта 2001. године, и његове продаје Хашком трибуналу, чиме се први ниво, политички трилер с поуком, завршава. Други, преокрет и патос ове видовданске повести, међутим, почиње на овом месту, у тами бога Ереба и жене му Никте, древне заштитнице ноћи, чија ће се кћер Немезис, богиња одмазде и кажњавања, појавити у Хагу, где ће Милошевић изазвати највећу силу у историји света одлучном одбраном себе и српског народа, па на врхунцу дати и свој живот, као протагонист праве трагедије. Али пре него што се упустимо у ову узбудљиву драматургију, требало би да скренемо пажњу на једну додатну медијску творевину, коју је РТС уприличио током емитовања ове игране серије, касно увече 1. априла 2021, на двадесету годишњицу судбоносних догађаја. Тада се, после приказане треће епизоде серије, у студију појавио један од актера стварне драме Чедомир Јовановић и изненада проговорио језиком сведока. Био је то редак, мада не и јединствен случај: личност из игране фикције јавила се као двојник изведеног наратива. По Јовановићу, на уласку у хеликоптер који га је одвео у неизвесност и смрт, Милошевић треба да је упитао: „Знате ли, Срби, да је данас Видовдан?“

[restrict]

БРУЈАЊЕ ГАЗИМЕСТАНА У име Срба, Чеда треба да је одговорио: „Појма немам.“ Милошевић је климнуо главом: „То се по теби и види.“ Али је из унутрашњости хеликоптера допро глас пилота: „Ја сам вас возио на Газиместан пре двадесет година, председниче.“ Изненађен, Милошевић му је пружио десну руку, док га је за леву још држао гласник Хашког трибунала Кевин Кертис или агент МИ6 Ентони Монктон, у сваком случају неки британски опскурант, како је од почетка било предвиђено и у књигу судбине забележено. Ту сад почиње нова драма, која тек чека свој сценарио и своју режију.
У кабини ваздухоплова, који је летео према Тузли и тамошњој бази НАТО-а, пилот је говорио о сунчаном, светлом дану када је своју летелицу спустио на поље у близини Приштине, на коме се окупило најмање милион Срба. Милошевића је изненадни помен Газиместана вратио у сећање на грдно судилиште, где је тада отворена нова страница српске повести. Доминантну, митолошку компоненту овог скупа појачали су сви они који су били ту (многи представници српске културне и јавне елите), а нарочито они који нису дошли на Косово: Хрвати, Словенци, Муслимани, Македонци, Албанци и амерички амбасадор Зимерман, што је имало нарочиту тежину и тек касније добило своје пуно објашњење. Кроз брујање окупљене масе, шуму застава и опште одушевљење присутних, пробијао се Милошевићев глас: „На овом месту, у Срцу Србије, на Косову пољу, пре шест векова, пре пуних 600 година, догодила се једна од највећих битака онога доба. Овај велики шестогодишњи јубилеј Косовске битке догодио се у години у којој је Србија, после много година, после много деценија, повратила свој државни, национални и духовни интегритет. Није нам према томе данас тешко да одговоримо на оно старо питање: са чим ћемо пред Милоша!“ На то се проломило масовно одобравање и одушевљен, дуг аплауз, сигуран доказ да Милошевић погађа главну архетипску жицу овог догађаја, ону видовданску, с директним позивањем на националног митолошког јунака. Не оставља ни најмање сумње у то и одмах уводи лајтмотив косовске епике, издају, коју сам митолошки херој означава на Кнежевој вечери. „Оно што је извесно, кроз све ове векове иза нас, јесте то да нас је на Косову пре 600 година задесила неслога… Неслога и издаја на Косову пратиће и даље српски народ као зла коб кроз читаву његову историју. И у последњем рату та неслога и та издаја увеле су српски народ и Србију у агонију чије су последице у историјском и моралном смислу превазилазиле фашистичку агресију.“
Маса је изненада занемела. Сви су знали о чему говори Милошевић, али многи нису веровали својим ушима. Комунист и титоиста пројавио је први пут у историји друге Југославије истину о грађанском рату 1941–1945. и касније на тлу Србије и Југославије. Ова истина без остатка и зазора имала је видовданско дејство управо зато што ју је изрекао један комунистички вођ и то у тренутку у коме је надолазила нова велика несрећа, такође последица вишедеценијске неодговорности српских комуниста према свом народу. „Па и касније, када је формирана социјалистичка Југославија, српски врх је у тој новој земљи остао подељен, склон компромисима на штету сопственог народа“, није остављао сумње Милошевић. „Уступке, који су многи српски руководиоци правили на рачун свог народа, ни историјски, ни етички, не би могао да прихвати ниједан народ на свету… А то што су у овим просторима велики народ, није никакав српски грех нити срамота. То је предност коју они нису користили против других. Срби ту предност што су велики нису никада користили за себе.“ Ето, на том месту хашки тужитељи дочепали су се тезе о Милошевићевој одговорности за „удружени злочиначки подухват стварања Велике Србије“, кључне оптужбе која им је доцније славно пала у воду, јер није могла да је прихвати ни хашка правда.
„Заслугом својих вођа и политичара и њиховог вазалног менталитета чак су се и због тога осећали кривим пред другима, па и пред собом. Тако је било деценијама, годинама“, наставио је Милошевић. „Ево нас данас на пољу Косову да кажемо – да више није тако. Неслога српских политичара уназађивала је Србију, а њихова инфериорност понижавала је Србију. Нема зато у Србији погоднијег места од поља Косова да се то каже“… Нови шок. Милошевић је овде само поновио оно што је исте те 1989. године рекао српски песник и политички комесар Друге пролетерске бригаде Танасије Младеновић: „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ.“ Па иако је говор завршио одом Југославији, чији је председник био и којој је на крају платио свој данак, нови епски јунак поентирао је овако: „Косовско јунаштво већ шест векова инспирише наше стваралаштво, храни наш понос, не да нам да заборавимо да смо једном били војска велика, храбра и поносита, једна од ретких која је у губитку остала непоражена.“
Сада, међутим, долази критични моменат. Оно што ће рећи на врхунцу отворило је пред Милошевићем врата пакла: „Шест векова касније, данас, опет смо у биткама и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве нису искључене“ (курзив Б. З.). Ово потоње поновљено је хиљаду пута и на стотину места као крунски доказ да је Милошевић био главни кривац за ратове деведесетих. Иако је мислио на нешто друго, није без разлога оставио и ту могућност, јер је, у духу Видовдана, предвидео непосредну будућност садржану у Туђмановом дрском признању: „Рата не би било да га ми нисмо хтели“ (25. маја 1992. на Тргу бана Јелачића, пред одушевљеним хрватским народом) и изјави његовог министра полиције Јосипа Бољковца: „Туђман је желео рат по сваку цену. Рат није био нужност већ намера. По том његовом концепту Срби су требали нестати из Хрватске“ (на суђењу Бранимиру Главашу, 12. фебруара 2009). Али све је то избрисано гумицом хашке правде, а остала је једна Милошевићева полуреченица, која деценијама одјекује као смртоносни рефрен.

ФАТУМ ИЗДАЈЕ Пилотово сећање и удаљено брујање Газиместана измешало се с хуком још четири хеликоптера, која су, надомак Дрине, окренула последњи круг око БЕЛ 212 у коме је био Милошевић. Енглези су измењали забринуте погледе. Оно што су знали они, али не и Милошевић, јесте да овај лет из кабинета „његовог“ начелника Генералштаба помно прате генерал Небојша Павковић и председник владе Зоран Ђинђић. Павковић је све време издавао наређења. „Нису примали телефонске позиве, а сви који су у то време покушали да ступе с њима у контакт, међу њима и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница, нису успели, јер су телефони били искључени“, пишу „Вечерње новости“ четири године касније. Оно што овде није забележено открила је доцније Карла дел Понте: једино је њена веза, коју је сервисирао НАТО, била све време отворена. „Сви пилоти у одласку били су на строгом ћутању. То значи да их није регистровао Центар за електронско извиђање. Када су долетели до Дрине, само хеликоптер са Милошевићем наставио је даље, за Тузлу. Остали су се вратили у Београд и, пошто је све било завршено, јављали су се Центру по својим позивним знацима. Тек онда, у Београду је почела акција обавештавања, најпре руководства земље а затим и јавности“, писале су „Вечерње новости“.
Карла дел Понте могла је да одахне. „Били су то врло напети тренуци јер се до последњег часа, док он стварно није био у хеликоптеру, није знало да ће операција успети“, сећала се касније. „Могло се, на пример, догодити да одбије да уђе у хеликоптер. Били смо, дакле, у телефонском контакту са Београдом, а тамо су били и наши људи које смо послали да прате шта се догађа. И све је добро прошло. Сећам се да смо у Трибуналу славили, отворили смо боцу црног вина, које чак није било ни добро, морам признати, и пили смо из папирних чаша. Био је то, на известан начин, тренутак олакшања након великог посла који смо обавили.“
Тек надомак Дрине Милошевић се уверио да га предају Хагу. Све до тада је тињала луда нада да ће три најодговорнија руководиоца земље поштовати не реч него потписану писмену гаранцију да неће бити испоручен трибуналу. Сада је, међутим, све постало јасно: древни видовдански фатум издаје, који је Милошевић поново открио и описао нацији на Газиместану, откривао се сада у пуном бестиђу; опет на Видовдан, у митском тренутку, који није био случајан. Као што је Фердинанд сам изабрао датум своје смрти у Сарајеву 1914, јер је хтео да понизи Србе, тако је из истог разлога „Горди Албион“, оличен у двојици пратилаца, тражио и добио од Ђинђића свој плен баш на овај датум. Ни дан раније, ни дан касније. Није само Милошевић био циљ сложене операције коју је предузео цео Атлантски пакт да би га довукао у Хаг него и оно што га је уздигло на Газиместану: дух древног српског сабора на коме се обнављао избор небеске правде. Последњи отпор Великом брату на тлу Европе без Русије, која ће почети да се усправља тек две деценије касније. Унилатерални свет морао је да види свог жртвеног јарца, облаћеног и унапред осуђеног, како га приводе једином господару на клање.
Тек тада, с мешавином олакшања и тријумфа, пришао је Милошевићу хашки изасланик и намакао му лисице на руке.

[/restrict]

Наставак у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *