Светионик – Туристи и ходочасници

Света Гора, детаљ, фото Н.М.

Кратка путовања током годишњих одмора већини годишњеодмораца нахране стомаке и озноје тијела, али не нахране душу. Да би се заиста видјело неко мјесто на планети, два су начина: или да се прочита све о, рецимо, Улан Батору, или да се има инсајдер, намјерно не кажем: добар водич

Пазимо…
Одисеј је познатији по својим лутањима од његове друге праве суштине – да родну Итаку уопште не напушта.
За разлику од десет генерација помораца из фамилије, и мојих ученика из которске Поморске академије, који стално одлазе да би се вратили, ја сам одабрао живот у једином фјорду на Медитерану, који је налик острву – јер је трима странама омеђен хиљадуметарским планинама, и с једне стране окружен морем.
Откако памтим, туристи су ми стално у оптици.
Бог је дао да се године 2020. и та оптика ресетује под кринком короне, када су пале многе маске.
Први пут, туриста није било.
Први пут, Приморци су могли да се купају на плажама које нису врвјеле свијетом, да уживају, забринути, конектовани са цијелим свијетом тиме што захваљујући својој copy-paste влади, нису могли да учине ништа против глобалног ковид наратива.
Први пут, Бокељи млађи од педест година нису током љета 2020. имали у оптици хиперинфлаторне госте.
Који по дефиницији нити виде у што гледају, нити чују што им се казује.
До године од ресета, у главном се граду Боке од туриста не би могло проћи.
У чудесном барокном которском Старом граду није се могло пасати од фурештога свијета који је у хиљадама, каткада у чак три крузера истовремено! – нахрупљивао кроз Врата од мора из 1555. Наоко луксузни, ти џиновски бродови на 12, 13 и 15 палуба, превозили су платежну боранију која је сувенирнице хранила куповином магнета. Данас су као ту, а сутра ће као већ бити на иној дестинацији. Коју такође неће видјети.
Јер су туристи, по дијагнози.
Кратка путовања током годишњих одмора већини годишњеодмораца нахране стомаке и озноје тијела, али не нахране душу. Да би се заиста видјело неко мјесто на планети, два су начина: или да се прочита све о, рецимо, Улан Батору, или да се има инсајдер, намјерно не кажем: добар водич.
Имаће томе пет година како сам се са супругом уочи Спасовдана отиснуо колима из Боке Которске до 800 km удаљеног Уранополиса, посљедњег насељеног мјеста на „трећем прсту“ полуострва Халкидики, одакле сам ја одбродио трајектом до Свете Горе и Хиландара, а супруга наставила да ме чека на копну као Пенелопа.
Тек на земљи без жена но с Богородицом као игуманијом двадесет светогорских манастира, схватио сам зашто су били у праву они који су казали да сваки Србин, ако може, треба да посјети Хиландар, те да се отуд никад не врати исти онај који је однекуд дошао на мјесто озрачено духовношћу Стефана Немање – Светог Симеона Мироточивог, и његовог сина Светог Саве, нашег првог писца, првог учитеља, дипломате, првог српског архиепископа, оснивача СПЦ, али и првог посвједоченог путника.
У Хиландару не постоје водичи.
Не служе монаси томе да педесетак ходочасника дневно проводе кроз Ризницу, Библиотеку, пиргове, костурницу, мјесто гдје су с магарца што га је од Србије навигавала Богородица Тројеручица скинули чувену икону пред којом се у манастирској цркви вјековима односи као према живом бићу…
Све што око може да опази није старо него је управо древно. За звјездане ноћи човјек схвати како се наша у Запад утонула планета не урушава само зато што је обдржавана молитвом хиландарских и иних монаха, те многих светих који и не знају да јесу свети.
И сад: како се вратити исти када око угледа Богородичину икону која је ношена пред српском војском на Косову? Или када за духовног саговорника човјек има Богородицу Одигитрију, званично најљепшу међу свим иконама – заштитни знак јединствене изложбе, када је у Солуну 1997. приказано благо Свете Горе, што га хиљаду година нико није видио!
Одлазак у Хиландар није туризам.
То је ходочашће.
Не може се на мало простора описати концентрат хиландарских тема. Човјек тамо упозна људе који се стално враћају да би се умом конектовали с чистом енергијом. У природи је светиње да уђе у крв. На обали, док смо чекали трајект који ће нас вратити у Уранополис, видио сам човјека који је велике торбе пунио килограмски тешким облуцима. Помислио сам како мора да је Војвођанин. И био је.
Враћао сам се пун одговора и емотивних искустава, духовних сувенира. Видио сам у што гледам, и чуо што ми се казивало.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *