Штрумфови

Извесни Волтер Кнабе у тренуцима опуштености склон је да јавно предочи раскош свог аналитичког ума, и то чини изричући одговарајуће оригинално-кнабеовске дефиниције. Тако је протеклих дана открио да су у његовом сагледавању стварности радници српске националности врло налик Штрумфовима, дакле „колонији малих, плавих бића налик људима која живе у шуми…“.
Ко је „извесни“ и откуда призивање „бића налик људима“, како поменуте ликове белгијског стрипа представља Википедија? Ево вести с домаћих портала која уноси одговарајуће светло у необичне везе једног Белгијанца са Србима.
„Удружени синдикати Србије ’Слога’ најоштрије осуђују скандалозно и непримерено понашање директора белгијске компаније ’Метекс’ из Смедерева Валтера Кнабеа и захтевају да се због испољавања ’колонијалног расизма’ одмах извини српским радницима и да као ’персона нон грата’ напусти Србију. Кнабе је на друштвеним мрежама илустрованом фотографијом испољио крајње неприхватљив и бизаран однос његовог виђења белгијског и српског народа, представљајући српске раднике као колонију Штрумфова, а белгијске као колонијалне императоре, уз натпис ’When Serbs and Belgium’s work together’, што значи ’кад Срби и Белгијанци раде заједно’.“
Независно од гневног саопштења синдикалаца, додајмо да јесте промишљања вредна околност у којој су се укрстили животни и радни путеви поменутих актера. У овом случају, о једној страни познато је готово све, од имена, звања, награда (Привредна комора Пожаревца прогласила је Кнабеа за регионалног пословног лидера за 2020. годину), па до психолошких својстава, личне културе и објава на фејсбук профилу, док су о другој страни, оној коју чини армија у овој прилици названих Штрумфовима, разјашњења посредна. Познато је, наиме, да је у догађањима постхладноратовске транзиције социјалистичких земаља у капитализам, односно транзиције из планске у тржишну привреду и неолиберални систем, ова друга многољудна страна – економским и својинским променама – историјски поражена. Стога, губитничку армију у њиховој земљи данас запошљавају странци, шефују им, плаћају их и процењују, а понекад их, како видимо, и понижавају!
Пренераженост Белгијанчевом објавом синдикалци поткрепљују набрајањем: „Очигледно је да у нечијим главама још увек није нестао дух расизма и колонијализма, што ми као синдикат не можемо прећутати, нити икада дозволити било какво понижавање српског радника и поређење са колонијом Штрумфова, лењих створења без интелигенције, цинично како је то урадио директор ’Метекса’.“
Да ли је овај случај заиста тако јединствен да заслужује жучно реаговање? Питање је реторичко јер чини се да је разложан одговор да директор Волтер заслужује презир, ако не и изгон, уз констатацију да је овај господин необавештен, тј. да је преспавао успостављање нове озваничене западне мантре покајања за сва прошла и савремена угњетавања, те колонизаторске рефлексе у понашању. Као да није чуо да се у обнародованој широј западној агенди нове нормалности инсистирање на поретку расне надмоћи и неједнакости сматра неприхватљивим, да је аут – друштвено кажњиво и срамотно. Или овај сународник озлоглашених колонизатора и геноцидних злочинаца (Конго, 19. и 20. век) верује да су грађани земље у којој борави изузетак од поменутих правила?
Искуство упозорава да Белгијанца треба посматрати и као суморну правилност поретка досуђеног онима које једна арогантна креатура назва Штрумфовима. Не помаже протест, сложеном поретку ове ситуације нема брзог лека и оздрављења, јер он није скоцкан у Смедереву или „Метексу“, па ни у економским и политичким центрима који данас управљају судбином поменутог града и поменуте компаније.
Подсећајући да је „у последњих двадесет година у Србији консолидован неолиберални економски систем“, политиколог Мирослав Самарџић појашњава српске невоље у прилагођавању капитализму: „Оно што ситуацију у нашој земљи чини тешком је то што се она у светском капиталистичком систему налази у периферној позицији. Капитализам је добар систем за оне који живе у Данској, Норвешкој или другим земљама тзв. центра. У њима је концентрисано економско богатство и постоји још увек каква-таква демократија. У таквим државама лоциране су високопрофитабилне економске активности и добро плаћена радна места.“ 
Тачно, али досетка о капитализму који је „неком мајка, другом маћеха“ не објашњава потпуно како је могуће да се уместо „добро плаћених радних места“, у Србији пречесто, готово закономерно, догађају тужне згоде и својеврсне пародије „високопрофитабилних активности“, а сходно њима и слепачко награђивања оних који раде.
Како се према овдашњим радницима односе „митски“ страни улагачи, који су, као што је познато, у Србији дочекивани не само симболичном добродошлицом (добијају 10 хиљада евра по раднику и милионске субвенције из државног буџета, између осталог)? Да ли критичари претерују када кажу да „у пракси, радна места код странаца подразумевају минималну зараду, максималан број радних сати, неплаћене прековремене сате, константан притисак и уцене, а некад и физичко злостављање“?
Илустративан колико и циничан је рецимо „случај крофна“. Постао је виралан на друштвеним мрежама када је мултинационална компанија која долази из моћне европске државе, а дуже од деценије послује у Србији, одлучила да се „отвори“ за своје раднике и то учини „Слатким даном“. Награда је најављена овако: „За сутра у нашој кантини је организовано дељење једне гратис крофне сваком запосленом у компанији, а овим гестом желимо да наградимо наше запослене и уједно их подстакнемо да наставе да доприносе расту компаније својим радом.“ Коментар је сувишан, али наведимо један Самарџићев закључак: „Периферне земље подређене су интересима богатих држава. Њихове привреде и ресурси служе само као допунски простор који развијене економије користе да би појачале своје позиције на светском тржишту. Развијене економске силе онемогућавају развој неразвијених.“
У тексту „Како је стваран ’амерички Милошевић’“ у овом броју „Печата“ наводе се и чињенице важне за разумевање судбине српске радничке класе.
„Милошевићев стварни и смртни грех је то што је покушао да поштеди Југославију најгоре од свих немилосрдних приватизација која је погодила друге бивше комунистичке земље, приватизације која ће Источну Европу изручити Западу на тацни.“ Ово кажу амерички аутори, уз додатак: „Јавно власништво Југославије и Милошевићева одбрана те економије били су централно питање у рату Вашингтона против Југославије.“ Један од цитираних, српске раднике који бране своја права описује као „најнижи инструмент руље“. Препознајемо ли пра-пра најаву ситуације у којој ће овде процветати кнабеовски профили шефова и газда?!
Да ли су у Србији могуће неке нове „структурне реформе“ које би водиле минимуму радничког достојанства и социјалне правде, а економију поставиле на принципе другачије од актуелног поретка „слободне тржишне привреде“? Премда оваква и слична питања бивају подругљиво оцењена као „бесмислена“, јер – Србија је „само“ прихватила доминантан светски економски поредак, извесно је да другачија искуства, односно економски и својински системи и њихове комбинације постоје и да дају резултате.
Такође, извесно је да, упркос привидној безизлазности ситуације, дефиниција „Штрумфови који заслужују крофну недељно“ не сме, па ни у неуспелој шали, постати једна од матрица које одређују позицију српских радника (не само) на домаћем тржишту рада!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *