Слика нове нормалности

После скоро годину и по дана опасног живљења и паничног праћења свакодневних извештаја локалног експертског кризног штаба о броју новозаражених, хоспитализованих и преминулих од „куге 21. века“ који су редовно били употпуњени и ТВ прилозима, тачније директним преносима гушења и умирања под мукама, углавном изнемоглих стараца, хроничних болесника и лица која су била у терминалној фази канцера, италијански грађани су најзад одахнули – ситуација је сада под контролом, захваљујући пре свега „масовном одзиву на вакцинацију“

У Италији се најављује повратак у нормалу. Тачније, у релативно нормалан живот – без полицијског часа, с поново отвореним ресторанима, кафићима, биоскопима, позориштима и теретанама. Због још важећих мера социјалне дистанце, број места је преполовљен, а самим тим су и цене удвостручене. Дакле, по „новој нормалности“ све што није пуко преживљавање постаје луксуз и забава за одабране, оне с дубљим џепом.
Јасно је стављено до знања да је и даље обавезно ношење маски и то и по градовима и на мору и језерима, по плажама, те по шумама и горама. У противном следи казна.
Међутим, нико од овдашњих славних ТВ вирусолога и експерата још не зна шта Италију чека после „летњег примирја“ и да ли ће „смртоносни вирус“ опет букнути на јесен у форми неке нове и још опасније егзотичније варијанте од претходних.
Стога се из предострожности, већ почетком септембра, за све савесне грађане који су примили две предвиђене дозе вакцине планирају и трећа и четврта, за сваки случај. Иако још није јасно какву су заштиту добили они који су се одмах вакцинисали уколико и даље морају нон-стоп да носе заштитне маске и да максимално поштују социјалну дистанцу. Експерти тврде да сви вакцинисани имају малу шансу да умру уколико се заразе и неком новом варијантом. Дакле, можда се исплатило чекање у километарским редовима за вакцину, али је сада питање како даље?

[restrict]

КАКО ОСТАТИ НОРМАЛАН? Појављују се све већи проблеми и то за све више људи који нису били заражени ковидом 19, али који су после медијске корона тортуре једноставно „пукли“, односно постали психијатријски пацијенти. Више пута смо писали да Италијанско удружење психијатара већ месецима упозорава министра здравља Роберта Сперанцу да су постојећи капацитети препуни и да „струка“ више не зна шта да ради са све више потенцијалних самоубица и људи који могу бити опасни по околину.
Наиме, у току је права епидемија анксиозних и паничних поремећаја, који уколико се не лече, могу да прерасту и у озбиљне и опасне психичке болести. Од којих после, углавном, нема спаса, а ни опоравка. Улице Милана препуне су људи с тиковима који разговарају сами са собом, који су агресивни и без циља бауљају по улицама са по две заштитне маске, а они „опрезнији“ преко носе и пластични заштитни штит.
Вести из „црне хронике“ говоре о опасности која је можда озбиљнија од инфекције короном. Готово без медијског публицитета прошло је то да је једна мајка недавно отишла у викендицу са кћерком од 14 година, убила је и затим се обесила. Несрећна жена је оставила и опроштајно писмо у којем пише да њен супруг није одговоран и савестан грађанин и да није у стању да њихову кћерку заштити од короне. „Боље да Алесандра умре од моје руке, него да се после мучи на неком респиратору и умире у највећим мукама. Видела сам то на ТВ-у и зато сам се и одлучила на овај екстремни гест.“
Иначе, поменута госпођа се вакцинисала, а супруг је одбијао да се пријави за имунизацију и ту је, како тврде рођаци и комшије, избила жестока свађа која се на крају завршила трагично.
У протеклих годину и по дана више од милион људи у Италији остало је без посла, а до октобра је бар било сигурно да ће добијати помоћ од државе од 70 процената плате. Сада се, према одлуци премијера Марија Драгија, државна помоћ укида. Наиме, стиже наводно прва транша од 25 милијарди ЕУ помоћи зване Фонд за опоравак, искључиво намењеног зеленој економији, дигитализацији и социјалној инклузији угрожених категорија (жене, млађи од 30 година и особе с посебним потребама), тако да је будућим незапосленима препоручено да се на време снађу, преквалификују и запосле на неко ново радно место. Многи људи који су до сада били очајни зато што не раде и примају само државну помоћ сада су у још безизлазнијој ситуацији. Како објаснити једној собарици, која већ годинама педантно чисти хотелске собе и купатила, али нема појма шта су то зелена економија и дигитализација и не зна да укључи компјутер, да треба да се преквалификује и снађе?
Поводом новог радног декрета први пут је избила жестока свађа између италијанских феминисткиња и припадника LGBTQ покрета – прве су се побуниле и оптужиле мушкарце да се лажно изјашњавају да су трансвестити или бисексуалци како би искористили постојећу владину шансу да дођу до посла. Дакле, у питању су прави мушкарци који само глуме да су жене како би стекли право на радно место као угрожена категорија која под тачком инклузије има право на заштиту. И тако директно угрожавају права жена.
Цела ова прича подсећа на црнохуморни филм „Тутси“ с Дастином Хофманом у главној улози, али стварност није нимало смешна. Поготово што држава, али и државни медији, уместо да заиста брину о угроженима који су директне жртве корона периода, тренутно брину бригу о „Песми Евровизије“ и најновијем рату између Италије и Француске поводом спорне италијанске победе на Евросонгу.

КАКО БИТИ У ТРЕНДУ? Три момка и једна девојка у раним двадесетим, који су доскора по римским улицама и трговима изводили углавном компилације Лед цепелина и Боба Марлија, и као и сваки улични свирачи преживљавали од ситниша који су им пролазници спуштали у црни шешир, победили су на легендарном фестивалу лаких нота званом Евросонг, у Ротердаму, а њихова песма проглашена је за европску песму 2021.
Како „Печат“ није музички магазин, ми се нећемо бавити музичким анализама победничке песме, а ни заокретом италијанске канцоне ка тешком року и рефрену типа: „Ја сам пролупао, ти си пролупала, ми смо пролупали…“
Наиме, није овде у питању победа рокера Молескина, као ни то да ли је фронтмен групе Дамијано Давид на завршној вечери поменуте ЕУ манифестације пошмркао неколико црта кокаина, што је детаљ који је у међувремену прерастао у прави мали дипломатски скандал између Италије као победнице и другопласиране Француске. Проблем је много дубљи и тиче се медијског утицаја после тријумфа поменутог бенда на целокупну италијанску, али и европску политику и друштво.
После победе на Сан Рему, а потом и на Евросонгу, на медијском удару се нашла управо група Молескин. То што се неки мушкарац шминка, депилира, носи вештачке трепавице, чипкани трико, шкотску мини-сукњу и штикле од 12 центиметара на сценском наступу је његова ствар. Али када уђе у медијску машину и постане победник међународног фестивала, онда свака његова реч има тежину и тада је његова лична одлука да ли ће ући у циркус политичке коректности, бити неутралан или се борити за одређену идеју.
Поменути фронтмен групе Молескин Дамијано Давид већ је оптужен да је наркоман, јер одмах после саопштења победе није издржао да већ у свечаном Зеленом салону, у којем су учесници очекивали резултате гласања, од среће повуче три црте кокаина. После је цела прича о дроги демантована јер је Дамијано урадио тест и наводно је „чист“. Али се на ту вест још буне Французи, који тврде да су сви Италијани на наступу били дрогирани, да је у питању група наркомана и да је француска представница морална победница Евросонга.
Полемика између Италије и Француске још траје, али је битно да је Дамијано Давид изненада медијски проглашен за новог секс симбола, рецимо нову верзију микса Кларка Гејбла и Грегорија Пека, односно за нови тип секси мушкарца и то управо због свог модног стајлинга – зато што се шминка, носи вештачке трепавице и штикле од 12 центиметара. Наводно су хрпе припадница лепшег пола већ почеле да га прогањају, а он је на новинарско питање да ли је геј лукаво и у тренду одговорио: „Волим жене, али ја сам једна флуидна особа. И крајње је време да људи схвате да су се времена променила!“ Одличан одговор, с обзиром на тренутну ситуацију у Италији где многи не схватају да су се времена променила.

ДАЈ МИ ПРСТ, АЛИ И ЦЕЛУ ШАКУ Наиме, већ месецима се у италијанском Сенату жестоко расправља о усвајању тзв. ЗАН-а, хитног закона против хомофобије. Тема је занимљива јер се слична битка бије ових дана и у Србији око истополних заједница, али прибојавамо се да је то само први корак за тражење нечег много већег, ускоро и врло брзо, као што је тренутно случај у Италији а око чега је завладао прави хаос.
У Италији су истополне заједнице одавно добиле сва своја права за која се сада код нас боре сви угрожени и дискриминисани. Овде су хомосексуални партнери потпуно изједначени с хетеросексуалним, о питању практичних ствари: наслеђивања некретнина, банковних рачуна, пензија у случају смрти и пензије брачног друга (или другарице). Постоје чак и неки католички свештеници који су толико прогресивни да такве парове венчавају у црквама, а том приликом не одступа се ни од традиционалне беле венчанице с велом у којој отац или нека мушка особа из фамилије доводи „младу“ или „младог“ пред олтар.
Занимљиво је да са спорним законом креће борба за освајања нових права. Представљен како јесте, чак и за неке прогресивне и либералне људе, поменути закон који треба донети по хитном поступку јер „то од нас тражи Европа“, представља донекле претњу, али изазива и страх. Наиме, многи људи су уплашени првенствено због школских програма у којима закон све из темеља мења. Италијански LGBTQ покрет је врло моћан и самим тим постао је и врло агресиван – у појединим миланским обдаништима која се већ рекламирају као „џендер фри“ ова нова педагогија је и без усвојеног декрета ЗАН заживела, и деца, тачније дечаци од 2,3 године, уче се да редовно лакирају нокте, да се облаче у принцезе и носе чипкане хулахопке. Измене школског програма подразумевају и то да се деци одмалена константно усађује идеја да не постоје више категорије мушко и женско и да је то једна троглодитска и „оф“ категорија, те да свако може, када одрасте, да одлучи да ли ће бити мушко, женско, трансвестит, трансџендер или прво мало једно, па мало друго, а после треће, четврто или нешто шездесет четврто, односно остављена му је опција у широкој лепези од 64 категорије сексуалног опредељења које је озваничила ОМС (Међународна организација УН за здравље). Све доскора класификоване као психијатријске девијације, те категорије су сада не само проглашене за нормалне већ и за модерне и друштвено пожељне. Последња, 64. категорија, односи се на људе који се још сексуално траже. Али како ствари стоје, и на томе се обилато ради, јер су се већ појавиле студије „угледних научника“ да и бебе у колевци имају права на своју сексуалност.
У сваком случају, поменути закон „против хомофобије“ је још у расправи, дакле на леду, али је основни проблем несугласица било и остало питање шта је сада хомофобија?! Конкретног одговора, чак и од предлагача Алесандра Зана, још увек нема. У питању је захтев мањине (они су једини прави, модерни и прогресивни) против још важећег начина живота већине; без обзира што је после годину и по дана терора с ковидом 19 осиромашила, погубила се и више не зна како да састави ручак с вечером, ипак је остала доследна својим принципима – а то је да је мајка женско, а отац мушко и да ни по цену живота неће пристати да се у неким „модерним обдаништима“, које држава однедавно нуди бесплатно, њиховим синовима лакирају нокти и облаче чипкане хулахопке.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *