Са запада ништа ново

СРБИЈА, ЕУ И БЕЛОРУСИЈА

Сме ли Србија уопште да помисли на увођење санкција Белорусији, а камоли да се одлучи на такав корак?

Понављамо да политика санкција нема перспективу. Она сеје неповерење и спречава реално решавање спорова. Жао нам је због ове одлуке. Очигледно је то демонстрација лојалности према центру моћи који захтева такве акције и спреман је да их награди – навео је портпарол белоруског министарства спољних послова Андреј Савиних 11. јуна 2012, када је влада Мирка Цветковића, иако у последњим данима свог техничког мандата, одлучила да се прикључи санкцијама које је ЕУ уводила Белорусији. Владе које су наследиле ову Цветковићеву нису изражавале толику лојалност према ЕУ и његовој спољној политици, па је ниво усклађености с директивама из Брисела са 98 посто те 2012. спао на око 50 одсто. Одолевало се, између осталог, жестоким притисцима Запада да се уведу санкције Русији, али и оним да се пооштре санкције против Белорусије.
Тако је, на пример, Србија у августу прошле године одлучила да се сагласи с релативно умереном декларацијом ЕУ о изборима у Белорусији, али је одбила да се прикључи санкцијама које су потом уведене тој земљи. И то упркос притисцима који су уследили из Брисела укључујући и манипулацију са „честиткама“ шефа Делегације ЕУ у Србији Сема Фабриција и амбасадора САД Ентонија Годфрија.

ТРАГЕДИЈА И ФАРСА Захваљујући афери с приземљивањем авиона „Рајанера“ у Минску и хапшењем наводног новинара Романа Протасевича, суочавамо се с поновним позивима (инсистирањем) Брисела Србији да се прикључи санкцијама против Минска. Све и да су тачне оптужбе Запада на рачун Белорусије у овој афери, Србија би, као слободна и суверена држава, о увођењу било каквих санкција било којој другој земљи требало да одлучује сама, на основу својих принципа и интереса, а не на основу притисака било које друге силе, па макар то била и ЕУ, ка којој пут од „безалтернативног“ постаје све бесперспективнији.
„Очекивали бисмо да земље кандидати за чланство у ЕУ и потенцијални кандидати прилагоде своје ставове и одражавају овај најновији развој догађаја у својим политичким одлукама“, изјавио је известилац Европског парламента за Србију Владимир Билчик за пропагандни сервис америчког Конгреса Радио Слободна Европа, тражећи од нас да се у интересу оних који су нас годинама малтретирали санкцијама (па и бомбама) прикључимо истоветном малтретирању оних који нам никада никакво зло учинили нису.

УДАР ИЗНУТРА Паралелно са спољашњим притисцима на Србију да, зарад „европске перспективе“, учествује у прогону једне државе која је створила (или искористила) прилику да ухапси једног малог неонацисту (непризната Луганска Народна Република оптужила је Протасевича да је као припадник неонацистичког украјинског батаљона Азов учествовао у ратним злочинима), спроводи се и опсежна унутрашња кампања. Луксембуршки сајт „Нова Ес“, на пример, објављује текст под насловом „Србија мора да уведе санкције Белорусији“ тврдећи да отмица авиона и бруталан однос према сопственом грађанину не смеју да остану без реакције. Нити је наводна отмица авиона, као што то каже уважени Билчик, „акција без преседана“, него су у не тако давној прошлости томе прибегавале и неколике западне државе и „светионици демократије“, нити је преседан „бруталан однос“ пошто не верујемо да је третман белоруских власти спрам Протасевича ишта бруталнији од оног британског спрам Џулијана Асанжа.
Притиску се по хоризонтали прикључио и овогодишњи добитник „специјалног признања за истраживачко новинарство“ – које су у сарадњи доделили Независно удружење новинара Србије и америчка амбасада – портал „Крик“, који је свега неколико дана по избијању „афере Протасевич“ одлучио да објави текст о наводној криминалној повезаности породице Карић с председником Белорусије Александром Лукашенком. Не желећи ни на који начин да улазимо у одбрану части и поштења породице Карић и њихових пословних обичаја и способности, мора се приметити да је временски оквир у којем је објављен тај текст заиста чудан, посебно с обзиром на то да се у њему не налази никакав истински нови податак, него ствари које су углавном биле познате и пре неколико месеци, па и пре неколико година. Пошто је истраживачка новинарска пракса „Крика“ и њему сродних удружења, пре свега ОЦРРП-а (с којим је „Крик“ сарађивао и у овој причи), таква да се прибегава селективности, а не потпуној отворености што је једини начин на који се истински може удовољити јавном интересу, јавља се основана сумња да „тајминг“ није случајан већ више него пригодан за притисак на власти и Србије, и Белорусије. А то да неоколонијалне силе, поред реформе изборног система и правосуђа, у својим напорима да потчине једну земљу без изузетка користе и „истраживачко новинарство“, већ постаје опште место.
Притисак, али и спремност да се тај притисак одбије, виде се и у питању у вези са санкцијама које је горепоменути пропагандни сервис америчког Конгреса поставио премијерки Ани Брнабић, на шта је она дипломатски одговорила рекавши да је то „беспредметно коментарисати“. Да се Србија (вероватно) ни у овом случају неће повиновати директивама из Брисела може се наслутити и из изјаве Александра Вучића, који је поновио да Србија не намерава да уводи било какве санкције ни Русији, нити Кини.