РЕКЕ – НОВЕ ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

O Митским размерама једне трагедије: Књига БОЈАНА ДИМИТРИЈЕВИЋА И НЕМАЊЕ ДЕВИЋА (3.део)

По свршетку Другог светског рата многе породице у Шумадији, Поморављу, Расини, Топлици, Тимочкој Крајини, Колубари и Подрињу узалуд су чекале глас о својим војницима који су се у јесен 1944. године запутили у Босну за Дражом Михаиловићем

Равногорци изгинули у биткама нису сахрањивани, а рањеници су убијани тамо где су пали комунистима у руке. Тога 13. маја предао се већи број равногораца, многи од њих држали су у рукама летке које су партизани који дан раније бацали из авиона на којима је писало да се гарантује живот онима који се буду предали. Ова обећања нису поштована, из највише команде стигла су наређења да се стрељају сви одреда који су живи доспели партизанима у руке. Тражени су оближњи понори, пропунте и погодне вртаче над које су довођени везани заробљеници, где су убијани а њихова тела бацана у такве гробнице. Како су сведочили сељаци из оближњих села, на ободима ових понора, провалија и јама, непосредно после злочина, остала је земља натопљена крвљу и мноштво шајкача. Неколико месеци иза овог злочина, када су падале кише, из извора крај ових јама извирала је крвава вода и отицала крвавим потоцима. Многи равногорци окончали су своје животе у рекама Језерница, Сутјеска, Дрина, које су постале нове „плаве гробнице“ српске војске.
Изузетно важна истраживања историчара Бојана Димитријевића и Немање Девића обављена су на терену, посебно на простору Зеленгоре. Они су обилазили места на којима су биле заједничке гробнице, где су, поред осталог, прикупљали сведочења сељака из околних села који су сачували сећање на догађаје који су се овде дешавали средином маја 1945. године. Лоцирано је и описано највеће губилиште јама Понор у селу Будањ код Миљевине у коју су бачена тела неколико хиљада равногораца. Према сведочењу очевица учитеља Гаврила Симовића, тада седамнаестогодишњака из једног суседног села, у велику природну јаму, дубоку више десетина метара, из чије утробе на другој страни извире речица, бацани су равногорци који су овамо спровођени у колонама, везани једни за друге. Заједно с мртвима који су убијани ватреним оружјем, у Понору су завршавали и живи. Пре него што ће их гурнути у бездан, партизани су везане равногорце „приморавали да играју коло уз хармонику. Неколико дана чули су се крици и јауци из дубине Понора, (…) а вода понорница је текла крвава до чисте и бијеле Бистрице“.
По налогу власти, двадесетак година после овог злочина, гротло Понора је засуто земљом која је камионима довожена из оближњег рудника угља. Када је отвор понора потпуно засут, земља је и даље довожена, тако да је на том месту формиран вештачки брег.

НАРЕДБУ О СТРЕЉАЊУ ИЗДАО ТИТО

Наредбе партизанским јединицама да се у време Босанске голготе на лицу места убијају рањени и заробљени равногорци, чак и цивили и деца, дошла је из самог комунистичког врха. Та убиства, без саслушавања и суђења, посебно су била масовна на Зеленгори у данима када је био завршен Други светски рат, када је партизанска војска преименована у Југословенску армију која је била дужна да поштује ратно право што је прописивало начин поступања према рањеницима и заробљеницима. Комунисти се тога нису придржавали. Убиства над јамама и понорима на Зеленгори, по начину којим су извођена, подсећала су на убиства над јамама на Велебиту, или убистава над херцеговачким јамама, или јамама на Дувањском и Ливањском пољу.
Ретке су биле писане наредбе партизанских команданата до којих су дошли Бојан Димитријевић и Немања Девић где се директно захтевало да се рањени и заробљени равногорци без милости убијају. Сачувале су се наредбе које је потписивао Чедомир Чедо Друловић, послератни генерал и народни херој, командант 37. дивизије у чијем је саставу била и 3. санџачка бригада, јединица која се највише истакла у борбама с равногорцима на Зеленгори. Тако „штаб 37. дивизије 30. маја 1945. године шаље старешинама 3. санџачке [бригаде] јасне инструкције: ’Све официре које имате код себе, наравно четничке, ликвидирајте. Доставите спискове стрељаних четника и официра’. Наредба се допуњава 2. јуна и проширује и на заробљене војнике. ’Све заробљенике уколико их имате и уколико их буде – ликвидирајте. Прикупите од њих податке који би користили даљем уништавању њихових група.’“
У својим мемоарима, како подсећају Бојан Димитријевић и Немања Девић, Милован Ђилас је указао на то ко је могао издати такву наредбу: „Члан најужег југословенског комунистичког руководства, али и каснији најпознатији југословенски дисидент, Милован Ђилас, запитао се у својим мемоарима: ’Ко се потписао, ко је издао наредбу за уништавање.’ И одговорио: ’Ја то не знам. Држим да писмена наредба није ни постојала. Према структури и хијерархији – тако нешто није могао извршити нико без одобрења врха. Већ пре тога се саздавала идеја издаје и обрачуна.’ Ово сведочанство је значајно јер усмерава на закључак да до масовне ликвидације није дошло стихијски већ као и у Словенији, директном инструкцијом војнополитичког врха. Ђилас наставља: ’Једном сам ја у невезаном разговору – дакако после сукоба са совјетским вођством 1948 – споменуо да смо тада претерали, јер је ту било и оних који су бежали једино из идеолошких разлога. Тито је одговорио, одмах, као на нешто о чему је створио коначни, али не и утешни закључак: Свршиш једном заувек! Јер какви су били наши судови… – Тако је некако и било – ’једном заувек’, мада је Озна и даље вршила погубљења, по својим критеријумима често локалним и неуједначеним.’ Ипак, ма колико га правдали, и они су били свесни размера злочина. ’Нико није радо говорио о свему томе, чак ни они који су се разметали револуционарношћу – свак као да се старао да се то не преобрази у страшан сан. […] Убијати без испита, колективно – не, то нема смисла, то је супротно нашем учењу, нашој вери у људе. Али у овом случају – не, доста је било! Свак је имао времена да види, да схвати и напусти. ’“

У Сочанима, крај реке Језернице, која се улива у Неретву у њеном горњем току, бачена су тела око 400 равногораца. Током лета њихови лешеви су плутали и распадали се у води, па су сељаци околних села престали да напајају стоку на Језерници. Низводно, према Улогу, на локалитету Зеленац било је још једно стратиште. Подно планине Лелије у правцу Калиновика у селима Романи и Граисављевићи има неколико необележених гробница у којима су кости стрељаних равногораца. У Пожеговом долу у Романима остале су кости стрељаних војника из Ђачке групе пуковника Палошевића. У селу Вртла је такође масовна гробница у којој је сахрањено више од сто стрељаних војника Југословенске војске у отаџбини. Међу стрељанима, тако је запамћено, била су и извесна браћа Радуловићи. Један рањеник кога су водили на стрељање је завапио: „Дајте ми воде, ваљда сте и ви Срби.“ Командир партизанске јединице која је стрељала заробљенике метком је ућуткао рањеника. Заједничка гробница постоји и у Добром Пољу, месту где се укрштају путеви за Калиновик, Сарајево и Фочу. На локалитету Подгајница код села Мосоровићи стрељано је средином маја 1945. године око 170 заробљеника који су сахрањени у три гробнице. У селу Јелашници на Љубином гробу на Зеленгори постоји више обележених и необележених гробница. На једном дрвеном крсту пише да је то гроб попа Ракића (1912–1945).

У селу Врбница на фочанском делу Зеленгоре, где су се 12. и 13. маја водиле жестоке борбе, где је и гроб команданта Србије ђенерала Трифуновића, страдале су стотине равногораца, лежао је леш до леша. Слично је било и у суседним селима Љубина и Закмур. На том простору су, такође, заробљеници убијани чим су заробљени. Крајем јула 1945. овуда је прошао Александар Милошевић, и на једном месту наишао је на лешеве веће групе војника Смедеревског корпуса, који су остали без муниције, али се нису предали, „били су то сасушени костури у оделима“. Тешке борбе између партизана и равногораца вођене су и на Тјентишту 12. и 13. маја, и на ушћу Сутјеске у Дрину. Многи равногорци стрељани су на обалама Дрине, посебно на мосту у Броду, тела су им бацана у Дрину. У село Локве дотерано је 45 заробљеника. Поделили су их на више група и стрељали на различитим местима. На једној гомили лешева била су и два дечака, петнаестогодишњака, који су лежали загрљени. На Илијаку код Праче на Спасовдан 1945. убијено је једанаест омладинаца. У селу Рисјак код Фоче има више гробница у којима су стрељани равногорци који су били заробљени или су се предали с лецима у рукама које су им избацивани из партизанских авиона. На локалитету Бјелило усред села убијено је око 40 заробљеника, у сеоској шуми Лисник је гроб једног свештеника, а у атару овог села је и једна гробница на локалитету Грдигора.

ЖРТВОВАЊЕ И МУЧЕНИШТВО СВЕШТЕНИКА

Крајем маја или почетком јуна 1945. године из Сарајева је у Фочу стигло наређење више комунистичке команде да се равногорци који су се предали или су заробљени на Зеленгори не убијају него да се спроведу у Фочу у посебне сабирне логоре, где их је ислеђивала локална Озна и где је одлучивано хоће ли појединци бити стрељани или спроведени у Сарајево. Неки од њих убијани су приликом пребацивања у Сарајево на планини Трескавици или у околини Трнова.
Равногорци су довођени у Сарајево у аустроугарску касарну „Филиповићев лагер“, где су поново ислеђивани. У овај логор доспео је и малолетни Михаило Миша Калабић, петнаестогодишњи син Николе Калабића, за кога се поуздано зна да је стрељан у Блажују заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем и јеромонахом Михаилом Ђусићем. Како пишу Димитријевић и Девић, „стрељање малолетног Калабића био је сам по себи злочин, поготово ако се узме у обзир да му је једино стављано на душу то чији је син. Убиство Рапајића и Ђусића значило је пак нестанак две врло важне фигуре у млађем нараштају Српске православне цркве; радило се о личностима које су уз др Јакова Арсовића (убијеног у околини Пожаревца 1946) биле виђене као настављачи духовне и богомољачке мисије владике Николаја Велимировића. Док је Ђусић, жички монах, био припремио докторат у Румунији који због рата 1941. није одбрањен, дотле је Рапајић теолог и уредник богомољачког ’Мисионара’, по својим талентима, (пре као проповедник) био виђен ао духовни наследник владике Николаја. Завршили су недостојно, исцрпљени, пред партизанским плотуном и у необележеној гробници. Ипак, њихова смрт (и после пола века проглашавања за свештеномученике) симболизовала је и страдање српског свештенства на путу Босанске голготе. Само из Шумадије, овде су, пре свега током и након слома на Зеленгори пролећа 1945, настрадали и убијени ови духовници: Драгић Аврамовић, парох стојнички, Миљко Ранковић, парох влакчански (настрадао са сином), Михаило Радић, парох крчмарски, Никола Пејовић, парох ђурђевски, Владета Павићевић, парох кијевски, Светолик Швабић, парох аранђеловачки (настрадао са сином), Будимир Соколовић (настањен у овој епархији као избеглица), Бошко Живадиновић, теолог из Баљковца, Живота Димитријевић, богослов из Борча и други. Подаци говоре да је само из Митрополије црногорско-приморске на путу од Везировог до Зиданог моста усмрћено преко седамдесет духовних лица, међу којима је био и њихов митрополит, Јоаникије Липовац, који је, пошто је заробљен у Словенији, враћен у Аранђеловац и ту уморен у јуну 1945. године. Исту судбину, у већој или мањој мери, поделило је и свештенство из других епархија које је кренуло на пут Босанске голготе. Њихово присуство и страдање дало је колони ЈВуО другачији карактер – жртвовања и мучеништва“.

У фочанском планинском селу Требичини на једном месту стрељано је 17 равногораца који су се предали с партизанским лецима у рукама. Међу њима је био и свештеник. У понору јаме Пропас на окрајку овога села, на дубини од око четрдесетак метара, спелеолози су пре десетак година пронашли десетак костура међу којима је, могло се закључити по величини костура, било и малолетника.
Током целога лета 1945. године на широком простору Зеленгоре, на коме су равногорци водили своју последњу битку, осећао се јак задах људских лешева расутих свуда по планини. Исти задах избијао је из понора у које су бачени лешеви равногораца, али и из гробница засутих танким слојем земље. А у годинама које су уследиле остале су само кости, урасле у земљу и засуте лишћем. Те кости нису се разазнавале од костију њихових идеолошких противника, партизана, које су Немци две године раније побили на овим истим просторима. Кости војника, погинулих у биткама које су вођене на истим просторима, помешале су се, није се могло разазнати које су партизанске, а које равногорске. Када је 1953. године подизана партизанска спомен-костурница на Тјентишту, сакупљане су кости по Зеленгори. Како је касније посведочио Милован Ђилас, сакупљачи костију нису могли утврдити којој војсци су припадали погинули војници, па су се међу више од три хиљаде војника палих на Зеленгори, сахрањених у костурници на Тјентишту, нашли и ратници Југословенске војске у отаџбини.
По свршетку Другог светског рата многе породице у Шумадији, Поморављу, Расини, Топлици, Тимочкој Крајини, Колубари и Подрињу узалуд су чекали глас о својим војницима који су се у јесен 1944. године запутили у Босну за Дражом Михаиловићем. Како пишу Бојан Димитријевић и Немања Девић, „до њих су врло често стизале противречне и исконструисане верзије потекле од Озне (понекад чак и писма из иностранства), где се тврдило да су њихови ближњи живи, негде у емиграцији на Западу. Потомци ’народних непријатеља’ могли су да чују да су њихови очеви и стричеви виђени негде у Трсту, Енглеској, Америци, Аустралији – са новим пословима и новим породицама. На тај начин комунистичке власти оствариле су двоструку корист: пред ’четничком децом’ одрицали су своју одговорност за смрт њихових родитеља, њима су их представљали као немарне емигранте који су их се одрекли“.

Крај

Један коментар

  1. Шта каже и ПОКС

    Волела бих да потомци Карађорђевића изађу у јавност са својим мишљењем о овим, чак и малолетним невиним, жртвама Броза и партизана; као и шта кажу о научним радовима и истраживањима на терену господе Димитријевића и Девића. Видим то као историјски и морални, још неплаћени, дуг Карађорђевића припадницима и жртвама из редова ЈВуО. Надам се да ми неки тако крупан њихов гест, ако га је било, није сасвим промакао.

    Г-дин Бојан Димитријевић је научник који зрачи јединственом моралном и стручном снагом и ауторитетом које је показао на суђењу за рехабилитацију ђенерала Михаиловића и као писац књига на ту тему. Посебно је просветлио нас, рођене пет-шест година после догађаја које овде открива.

    Ово су садржаји за школске уџбенике и нове споменике.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *