Последњи „Пентагонски папир“

Откривен је тајни амерички план за нуклеарни напад на Кину. Какав ће бити одговор Пекинга?

Поучен недавно процурелим документима о намери Вашингтона да нуклеарним оружјем нападне Кину због Тајвана, Пекинг је кренуо у амбициозну обнову свог нуклеарног арсенала којим може да одврати, или жестоко узврати, на атак Сједињених Америчких Држава. У то име је Данијел Елсберг, бивши аналитичар корпорације РАНД – заслужан што су новинари пре пет деценија објавили чувене „Пентагонске папире“ који су показали да је америчка влада обмањивала јавност у вези с Вијетнамским ратом, што је убрзало крај америчке агресије на ту земљу – активирао нову медијску бомбу на тему затегнутих америчко-кинеских односа.

[restrict]

ТАЈНИ ДОКУМЕНТ ПЕНТАГОНА Војни аналитичар Елсберг је, наиме, све до 1971. имао приступ тајним америчким документима, али се тек сада окуражио да разоткрије последњи, деценијама од очију јавности чувани осетљиви тајни документ Пентагона из 1958. године, који сведочи о томе да је у време Друге тајванске кризе тадашњи начелник америчког Генералштаба наговарао председника САД да бомбардује Кину нуклеарним бомбама до 15 килотона, све до Шангаја. О том догађају је Елсберг 2017. године објавио књигу, али се по савету адвоката у њој ослонио на „цензурисани“ документ, док је оригинал „окачио“ само на свој сајт – „ушушкан“ у гомили других факсимила који су разголитили мрачне тајне врха америчке војске. Елсберг је тајни документ тако темељно прикрио, да све досад није испливао на светлост дана. Сада је проценио да је куцнуо час да упозори на стравичне идеје америчких генерала, описане у том извештају, који открива да је америчка војска 1958. била на прагу да бомбардује Кину атомским бомбама – и то због „могуће кинеске инвазије“ на Тајван.
Данас 90-годишњи Елсберг тврди да је важно извући наук из сазнања да је свет 1958. био на ивици катастрофе, посебно стога што садашњост опасно подсећа на затегнутост између великих сила средином прошлог века. Тим пре што амерички генерали поново разматрају употребу оружане силе против Кине и процењују последице уколико напад на ривала у Азији доведе до нуклеарног рата.
„Коришћење нуклеарног оружја не би требало да буде разматрано, припремано или коришћено као претња било коме и ни под којим околностима, укључујући и одбрану Тајвана“, написао је Елсберг на твитеру.

ТАЈВАНСКА КРИЗА Документ на који упозорава потиче из претходно заштићених и тајних одељака извештаја корпорације РАНД о Другој тајванској кризи, који је саставио М. Х. Халперин за канцеларију тадашњег помоћника секретара за одбрану.
Подсетимо, након што је Комунистичка партија преузела власт у Кини 1949. године, присталице националистичке партије са Чанг Кај Шеком на челу побегле су на острво Тајван. Напетости су се низале једна за другом.
САД и Кина су безмало ушле у оружани сукоб управо 1958. године, када је НР Кина бомбардовала острва око Тајвана, што су у Вашингтону протумачили као могући увод у инвазију. Иако је било донекле познато да је администрација тадашњег председника Двајта Ајзенхауера проучавала могућност коришћења нуклеарног оружја као начина „одвраћања Кине од напада на Тајван“, поверљиви извештај објављен захваљујући Елсбергу први пут документује размере планова САД, јер цитира речи начелника генералштаба америчке војске генерала Натана Твининга да ће употребити нуклеарно оружје против кинеских ваздушних база у случају инвазије на Тајван.
Шеф Заједничког генералштаба војске САД знао је да би такви потези довели до одмазде – напада Кине на Тајван и америчку базу на Окинави. „Уколико је то од националног интереса, те последице морамо прихватити“, гласио је став врха америчке војске 1958. године.
Прекаљени војни аналитичар Данијел Елсберг у погоршању односа између САД и Кине у последњих годину дана препознаје исту матрицу, готово иста размишљања америчких ратних стратега, те стога ради опомене човечанству на јастребове у америчком Генералштабу подсећа на прећутани „папир Пентагона“, власништво америчког Министарства одбране, а који из прве руке пружа увид у нацрте америчке војске из 1958. да изврше нуклеарни ваздушни удар на Кину како би „Тајван заштитили од инвазије комунистичких снага“.
Пентагон је и у то време предвиђао да ће се Совјетски Савез умешати како би помогао Кини, али је нуклеарни удар Совјета по америчким положајима третирао као „цену коју вреди платити за заштиту Тајвана“, острва које је за Америку драгоцени војни савезник у региону.
Елсберг је рекао за „Њујорк тајмс“ да је копирао строго поверљиву студију о тајванској кризи још раних 1970-их, а објавио ју је тек сада због поновног повећавања напетости између САД и Кине. Амерички планери нуклеарног рата ишли су тако далеко да су предвидели, уколико први напади на кинеске ваздушне базе не уроде плодом – да „нуклеарне нападе изврше дубоко у Кини, северно од Шангаја“. Из поверљивог документа произлази да је генерал Твининг намеравао да за напад на Кину прво употреби мање нуклеарне бојеве главе, снаге од 10 до 15 килотона. Поређења ради, нуклеарна бомба бачена на Хирошиму била је снаге око 20 килотона класичног експлозива ТНТ.

ЈЕДНА КИНА Што паклени план америчких генерала није реализован можемо да захвалимо тадашњем америчком председнику Двајту Ајзенхауеру, који је одбацио влажне снове крвожедних америчких војсковођа и одлучио да ће се САД, у случају инвазије Кине на Тајван, ослонити на конвенционално оружје. Срећом, исте године је окончана тзв. Друга тајванска криза, чим су кинеске снаге зауставиле артиљеријске нападе на острва под контролом сепаратиста. Што не значи да Кина више не сматра Тајван побуњеничком провинцијом која ће се поново припојити матици, континенталној Кини, милом или силом.
Вашингтон је 1979. године признао Народну Републику Кину као једну целину, дакле у границама које обухватају и Тајван. Иако је практиковала политику „једне Кине“, Бела кућа све време одржава везе и с Тајваном на основу посебног закона. Исти тај закон САД користе као покриће да владу у Тајпеју снабдевају оружјем, што у Кини изазива револт.
Америчка влада се досетила и „стратешке двосмислености“, што значи да одбија да саопшти које би околности могле довести до војне интервенције САД за одбрану Тајвана. Бела кућа је последњих месеци појачала дипломатске и војне контакте с властима у Тајпеју, а уз то подигла ниво и званичних контаката и продала Тајвану ново оружје.
Заоштравање курса према Кини и отворено кокетирање с Тајваном почело је у доба претходног америчког председника Доналда Трампа, мада исту политику наставља и његов наследник Џо Бајден. Тврђа политика у односима с Пекингом заправо је једина ставка из Трампове агенде коју је Бајден „усвојио“. И наставио. Последњих месеци сведоци смо учесталих чарки између две суперсиле и због америчких оптужби да Кина шири своје војне базе помоћу вештачких острва на коралним гребенима у Јужном кинеском мору. Сједињене Америчке Државе су у више наврата спроводиле операције које називају „слободом пловидбе“ на напетом пловном путу кроз Тајвански мореуз. Зато Елсберг и упозорава на опасност да би Бајденови војни стратези могли да се врате сценарију из 1958, посебно јер је нови амерички председник најавио да ће ускоро објавити „нову стратегију“ према Кини, понукан учесталим захтевима код куће да се јасно определи за војну одбрану Тајвана.

ШПИЈУНСКИ ЗАКОН Уз бојазан да би ратоборни каубоји у Пентагону могли да запале фитиљ нуклеарног рата који би био погубан по човечанство, Елсберг указује да постоји још један разлог зашто је, после толико деценија, решио да обелодани овај интригантан документ. Очекује, наиме, да ће америчко тужилаштво подићи оптужницу против њега по слову злогласног „Шпијунског закона“ (Espionage Act) донетог 1917. године, у време Првог светског рата, те стога унапред обавештава власт да се неће понашати као већина оптужених на основу истог акта, који се у страху од драконске казне (без обзира јесу ли криви или не) махом нагоде с тужилаштвом и тако избегну суђење. Што је и разлог зашто спорни закон никада није доживео „ватрено крштење“ пред Врховним судом САД.
Елсбергу то није успело 1973. године, када је новинарима доставио „Пентагонске папире“. Ричард Никсон га је тада назвао „најопаснијим човеком у Америци“; убрзо је покренут судски процес и Елсберг је оптужен за одавање војне тајне, али га је суд прогласио невиним због пропуста америчке владе.
Четрдесетак година касније управо је његов одважан чин инспирисао Едварда Сноудена, бившег запосленог ЦИА и НСА, да свет упозна са својим сазнањима о америчким тајним пројектима прислушкивања и незаконитог надзирања.
Елсберг, уз бројне еминентне правнике, сматра закон из 1917, намењен обрачуну с „издајницима“ у време Првог светског рата, не само застарелим него и опасним по медијске слободе и право грађана да буду информисани, јер санкционише обелодањивање проблематичних државних докумената иако је то „у интересу јавности“, на шта се позивају новинари на пример у Европи.
Сједињене Америчке Државе на основу закона о шпијунирању прогоне и оснивача Викиликса и новинара Џулијана Асанжа, и зато је Данијел Елсберг, иако је зашао у десету деценију живота, објавио да ће, у случају да буде (поново) оптужен за „одавање војне тајне“, процес „терати“ све до Врховног суда САД, где очекује да ће тај закон коначно бити послат на ђубриште историје. Што би била важна судска победа и за бунтовника Елсберговог кова, и за Асанжа, Сноудена, Челзи Менинг и друге узбуњиваче који су се усудили да „иду против тока“ и раскринкају срамотне државне работе. Асанж, на пример, већ годинама труне у казамату у Лондону чекајући да Велика Британија одлучи хоће ли га испоручити Америци, а све то на основу спорног закона који се коси чак и с Уставом САД.

ЗВЕЦКАЊЕ НУКЛЕАРНИМ ОРУЖЈЕМ Но ту није крај ове „епизоде“ с пентагонским папирима. Нема сумње да су у Пекингу знали за америчке планове бомбардовања њихове територије нуклеарним бомбама и пре него што се Елсберг одлучио да објави свој последњи по Пентагон компромитујући документ.
Чињеница је да је Кина последњих деценија модернизовала војску, па сада поседује више нуклеарних пројектила којима може са копна, бродова, из авиона или подморница да досегне територију САД. По броју нуклеарних бојевих глава, међутим, није ни близу америчким капацитетима за уништење света. Кина тренутно располаже са око 320 већих, стратешких нуклеарних бојевих глава, док их САД имају око 5.800, а Русија 6.375.
У суштини, није ни важно да ли нека држава има на стотине или хиљаде тих пројектила, пошто већ само неколико њих може да начини неповратну штету… Ситуација се донекле мења у случају државе која је нападнута атомским оружјем, јер је тада важно да располаже са што више бојевих глава којима може да узврати. Последње вести из Кине упућују на закључак да се на основу претње из Друге тајванске кризе, али и потоњих интервенција САД по целом свету, Пекинг труди да измени баланс снага како би охладио „вруће главе“ америчких генерала и омео их у реализацији сценарија из 1958.
Пут до тог циља Кина трасира и уз помоћ два нова, тајанствена нуклеарна реактора које управо гради на острву Чангбијао, у провинцији Фуђен.
Према писању америчког портала „Popular Mechanics“, та два реактора већ су „изазвала много међународне пажње и бриге“. Зна се и чије – пре свега политичара и генерала у САД. Реактори би требало да буду пуштени у рад током 2023. и 2026. године. Познати су као „брзи кинески реактори 600“. Ради се о брзим реакторима (бридерима); брзи оплодни реактори (Fast Breeder reactor) јесу посебна врста нуклеарних реактора који стварају више атомског горива него што га троше док раде. Тип су нуклеарног реактора код којег се ланчана реакција узрокује брзим неутронима. Реактор ЦФР-600 се не хлади водом већ је средство за хлађење течни натријум, док је гориво за њих направљено од отпадног плутонијума и осиромашеног уранијума. Ови реактори производе од 600 до 1.500 мегавата енергије, а истовремено још нешто, што је значајно за Кину – плутонијум.
Према процени Центра за едукацију о политици пролиферације (The Nonproliferation Policy Education Center – НПЕЦ), ради се о количини захваљујући којој би Кина до 2030. године могла да нагомила 1.270 нуклеарних глава. То је отприлике онолико колико имају САД у својим интерконтиненталним ракетама. Другим речима – поучен опасношћу коју је за длаку избегао 1958, када је Вашингтон због „одбране Тајвана и сузбијања комунистичке опасности“ разрадио стратегију напада на Кину атомским бомбама, Пекинг убрзано проширује свој нуклеарни арсенал као ефикасно „оруђе“ за одвраћање стратега из Беле куће од агресије.
Можемо само да се надамо да ће Елсбергов нови „Пентагонски папир“, онако како је једном већ успео да преокрене и стави тачку на рат у Вијетнаму, можда и сада убедити америчке генерале и политичаре да добро размисле о последицама таквог нуклеарног рата. Да до њега – никада не би дошло.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *