Како је стваран „амерички Милошевић“ и зашто је „морао да оде“?

СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ РАТА: НАСТАВАК АГРЕСИЈЕ ДРУГИМ СРЕДСТВИМА

Прави разлози за демонизацију Слободана Милошевића били су и остали дубоко скривени за западне медије. Насупрот измишљеном, „америчком Милошевићу“ – америчкој представи о Милошевићу, створеној за потребе пуке пропаганде – налазе се чињенице које управо откривају амерички аналитичари: „Милошевићев стварни грех био је тај што се одупирао распарчавању Југославије и супротстављао се хегемонији наметнутој од стране САД. Он је, такође, покушао да поштеди Југославију најгоре од свих немилосрдних приватизација која је погодила друге бивше комунистичке земље“
Да ли су сада, после тридесет година, ствари постале јасније? Одговорност за разбијање земље, Југославије, и кривица за десетине хиљада мртвих и стотине хиљада расељених, лежи на (тадашњем) светском хегемону – Сједињеним Америчким Државама и на њиховим европским сателитима. Они су тада покренули читав низ (нео)колонијалних ратова, у покушају да преуреде до тада биполарни свет: од Југославије, преко бившег Совјетског Савеза, све до Блиског и Средњег истока итд. Да ли је сада наступило време за велику оптужницу против Запада, или барем за отварање дебате о томе? Оптужницу, јер то је незапамћен злочин, који се с мало чиме може упоредити. Коштао је до сада, према приближним проценама, 30 милиона мртвих широм света. Према речима Слободана Рељића, главни кривац је: „хегемон САД, извођачи радова са европског континента – Немачка као главни играч на терену, Велика Британија, главни консултант и остали евросателити“. То се десило у тренутку својеврсног „пијанства од успеха“: после добитка Хладног рата, када је Запад „доживео лако и одушевљено падање читавог Истока у ’добровољно ропство’“. Немачкој је допуштено уједињење (допуштено, јер Немачка није била толико јака). Тада су се распале, или су разбијене, три федералне државе: СССР, Чехословачка и Југославија. И „све три су словенске, на ту чињеницу нико није обраћао пажњу“. Вратили смо се односима народа, сукобима верских заједница, прастарој подели на Исток и Запад…

Reductio ad Hitlerum

На Балкану, у Југославији, успостављен је такозвани либерални међународни поредак. Треба приметити да је у питању само покушај који ни издалека није завршен (а неће ни бити завршен, јер нико не зна како да га заврши). Срби су пружали отпор, онолико колико су могли. Њихова борба била је жилава и упорна; водила се за сваку стопу земље. Српски отпор „новом светском поретку“ потрајао је десет година. Тада је Србе предводио Слободан Милошевић. Он је све време демонизован у западним медијима, према доследном рецепту који се назива „reductio ad Hitlerum“ (свођење на Хитлера). Ово последње није никакав изум ни досетка писца ових редова. То тврди, између осталих, амерички аутор и политички писац Мајкл Паренти, у тексту који је насловљен као Демонизација Слободана Милошевића (написан је још 2003).
Рецепт који је примењен је крајње предвидљив, али ефикасан: „Њихове вође“ (вође „непослушних земаља“) „бивају прокажене као бомбастичне, непријатељски расположене и психолошки мањкаве“; као моћи гладни и неуравнотежени, популистички демагози. Односно, као дословне реплике Хитлера, хистеричног вође чија сатанска машта нема граница и чија појава уноси конфузију. То је „амерички Милошевић“, америчка представа о Милошевићу: неко ко се иживљава над немоћним, али цвили кад му се покаже зубе.
Милошевић и Србија доживели су судбину земаља које се „означавају као ’терористичке’ или ’неваљале’ државе, криве због тога што су наводно ’антиамеричке’ и ’антизападне’“ (неке међу њима сврстане су директно у „осовину зла“). Разлог за то био је српски отпор, у то време незамислив, разбијању земље. Рецепт је примењиван с много злих страсти.
Сједињеним Државама у томе „помажу идеолошки настројени публицисти, стручњаци, академици и бивши владини званичници“ из земље која је означена као мета: „Тако заједно стварају климу мишљења која омогућава Вашингтону да учини све што је потребно како би нанела озбиљну штету инфраструктури и становништву одређене државе, а све у име људских права, антитероризма и националне безбедности.“ Проблем је, наравно, далеко шири од Србије и Југославије: америчка „држава националне безбедности“, само током последњих пет деценија, свргла је бројне демократски изабране владе широм света – у Аргентини, Боливији, Бразилу, Чилеу, на Кипру, у Доминиканској Републици, Грчкој, Гватемали, Гвајани, Хаитију, Сирији, Уругвају…

Рутинске операције изазивања рата

Овде је, подвуцимо то, реч о владама изабраним на демократски начин. То је влада САД чинила упркос својој декларативној посвећености демократији. Свима њима било је заједничко то што су, како примећује Паренти, „биле одговорне за увођење редистрибутивних економских програма или што су се на други начин залагале за независне путеве који се не уклапају на одговарајући начин у систем глобалног слободног тржишта који спонзоришу САД“.
Такође, америчка „држава националне безбедности“ – посредством тајних акција, посредничких, плаћеничких ратова или директних војних напада на револуционарне или националистичке владе – учествовала је у дестабилизацији „у Авганистану (1980-их), Анголи, Камбоџи, Куби, Источном Тимору, Египту, Етиопији, на Фиџију, у Гренади, на Хаитију, у Индонезија (под Сукарном), Ирану, Јамајци, Либану, Либији, Мозамбику, Никарагви, Панами, Перуу, Португалији, Сирији, Јужном Јемену, Венецуели (под Уго Чавезом), Западној Сахари и Ираку…“ Овај списак ни изблиза није коначан.
„Новоустоличени (војни) владари су затим повукли егалитарне реформе и отворили своје земље широм за стране корпоративне инвеститоре“, констатује Паренти. Реч је о већ устаљеној пракси „смене режима“, којој САД редовно прибегавају ради преузимања туђих ресурса. Америчка „држава националне безбедности“ посвећена је, без остатка, интересима „великог корпоративног бизниса“; то је њен устаљен modus operandi, начин на који већ деценијама функционише. Ствар је ескалирала после 1989: након „пада читавог Истока у добровољно ропство“. Србија је тада својим отпором пружала лош пример у време кад га није смело бити и за то је платила високу цену.

Америчка представа о Милошевићу

Шта је, међутим, стварни узрок ове демонизације, која игнорише реалност и почива на упорно понављаним лажима – толико упорно све док се лаж не претвори у истину? Србија је остала повлашћена мета „либералног поретка“, његових влада и медија.
На првом месту, злочинац се плаши своје жртве, уочава Слободан Рељић: „Непредвиђено и субверзивно понашање Срба изазвало је буку и бес Запада: њихових политичких елита и распомамљених медија… Као и сви ликвидатори нечисте савести, западњаци мрзе своје жртве. И плаше их се. Јер знају да их се није лако, ни јефтино отарасити. Како време протиче, то је све теже.“
Зашто то постаје све теже? Да ли због лоше савести злочинца? Неће бити да је он толико племенит и да може да се покаје за свој злочин. Нешто друго је посреди: „Прошле су три деценије а мртва СФРЈ је још увек леш који сваки час може да испадне из западних плакара.“
Према Парентијевом мишљењу, прави разлози за демонизацију Слободана Милошевића били су и остали дубоко скривени за западне медије. Насупрот измишљеном, „америчком Милошевићу“ – америчкој представи о Милошевићу, створеној за потребе пуке пропаганде – „Милошевићев стварни грех био је тај што се одупирао распарчавању Југославије и супротстављао се хегемонији наметнутој од стране САД. Он је, такође, покушао да поштеди Југославију најгоре од свих немилосрдних приватизација која је погодила друге бивше комунистичке земље.“ Коначно: „Југославија је била једина држава у Европи која се није пријавила за улазак у Европску унију, НАТО или ОЕБС.“
Више него довољно за оптужницу, која ће, у конкретном случају, завршити (неизреченом) смртном пресудом у Хагу. Циљајући Милошевића, они су гађали све Србе. Смртни грех Милошевића био је тај, подвуцимо, што је одбијао „најгору од свих врста приватизација“ – оне које ће Источну Европу изручити Западу на тацни. Срби су, још почетком 90-их, одбацили „либерални поредак“.

Милошевић као део фолклора и „нових историја“

Америчка представа о Милошевићу постала је одавно део „нових историја“ и део фолклора свих југословенских сецесиониста, који су се ослањали на „традиције“ квислинга из Другог светског рата. Он је најпотпуније описан у књизи Луиса Села, бившег службеника Стејт департмента: Слободан Милошевић и деструкција Југославије (Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia, Duke University Press, 2002). Реч је о контрадикторној, чак и комичној фигури, „препуној свих уобичајених фабрикованих слика и претпоставки политике америчке државе националне безбедности“. Милошевић кога је, за потребе америчке пропаганде, створио Сел, јесте карикатура: „лукави трагалац за моћи и избезумљена будала, која се окреће против поузданих другова и игра на поделе унутар странке“.
Овај Милошевић је, у исто време, и „ортодоксни социјалиста“ и „опортунистички српски националиста“; демагог жељан власти и „други Тито“, који жели диктаторску власт над читавом Југославијом, док ревносно спроводи политику која „уништава државу коју је створио Тито“. Чиме аутор (Сел) доказује своје тврдње? Сталним понављањем већ претходно изречених неистина; „могло би се помислити да су словеначки, хрватски, босански муслимански, македонски и косовски албански сецесионисти и интервенционисти САД/НАТО-а можда имали неке везе с тим“.
Додуше, Сел се често позива на анонимне америчке психијатре, који су, наводно, пажљиво проучили Милошевића. „Али под изразом ’изблиза’, он мора да мисли издалека, јер ниједан амерички психијатар никада није лечио или чак интервјуисао Милошевића“, додаје Паренти. „Ови нецитирани и неименовани психијатри наводно су дијагностицирали југословенског лидера као ’злоћудну нарцисоидну’ личност“.
Селу се, понекад, омакне и понека истина: он „јасно ставља до знања да су јавно власништво Југославије и Милошевићева одбрана те економије били централно питање у рату Вашингтона против Југославије“. Милошевић се, жали се Сел, залагао за „ортодоксни социјализам“: „Приказао је јавно власништво над производним средствима и континуирани нагласак на (државној) производњи робе као најбоље гаранције за просперитет“ (Л. Сел). Милошевићу, каже Сел на једном месту, никад није пријао појам приватног власништва. „Ако ово није доказ малигног нарцисизма, шта јесте?“, додаје Паренти. Управо зато је „морао да оде“.

Конзервативци, реформатори и „добри националисти“

Задржимо се, још на тренутак, на америчкој представи о Милошевићу. Он није само „Хитлер“ („а Омарска Аушвиц, све до Сребренице као геноцида који је извикала Мадлен Олбрајт…“). Лична патологија мора обавезно стајати у позадини његове тврдоглавости „против Запада“, његовог одбијања курса који је зацртао Вашингтон. Представа је успела да се прошири у Србији нарочито уочи 5. октобра.
За његов пад, тврди „Сигисмунд Сел“, одговорна је његова супруга Мирјана Марковић. Сел њу назива „Леди Магбет“. Она је наводно представљала „стварну моћ иза трона“. Аутор је описује као „комплетног лудака, који се препушта изливима неконтролисаног беса“. Њене очи подрхтавају као „очи уплашене животиње“. Заправо, она пати од „тешке шизофреније“, са „слабим разумевањем стварности“. Осим тога, она има „сањиву и трауматизовану личност“; попут свог супруга, с којим гаји „врло ненормалну везу“, има и „аутистичан однос према свету“. Најгоре од свега: она исповеда „тврде марксистичке ставове“. Остаје питање како је „аутистична, дисфункционална Мирјана Марковић могла да ради као популарни универзитетски професор и игра активну улогу у отпору против западног интервенционизма?“
У складу с погледом на свет америчких званичника, Милошевић и његови „послушници“ су „тврдолинијаши“, „конзервативци“, обавезно „антизападни“ и „повезани крутом социјалистичком догмом“. Насупрот томе, „хрватски, босански и косовски албански сецесионисти који су напорно радили на распарчавању Југославије и испоручивању својих република нежном милосрђу неолибералног поретка идентификовани су као ’економски реформатори’, ’либерално и прозападно руководство’ (читај: заговорници протранснационалног корпоративног капитализма)“. Сел, међутим, једноставно „нема шта да каже о туробном стању источноевропских земаља које су напустиле своје дефицитарне али издржљиве планске економије због немилосрдних злоупотреба laissez-faire капитализма“, доживљавајући потом деиндустријализацију и наглу депопулацију.

Докле сеже осетљивост на демагогију?

BEL01:YUGOSLAVIA-MILOSEVIC:BELGRADE,23MAR00 – Yugoslav President Slobodan Milosevic stands in front of the Unkown Hero’s Monument at Mount Avala, near Belgrade March 23. NATO Secretary-General George Robertson has declined to say whether NATO had contingency plans to intervene in Montenegro if Yugoslav President Slobodan Milosevic moved to oust the republic’s pro-Western president, Milo Djukanovic. gt/str REUTERS

Једно поређење је овде довољно: његова „осетљивост на демагогију“ не односи се на Фрању Туђмана или Алију Изетбеговића. Овај „криптофашистички Хрват, антисемита који је имао само лепе речи о Хитлеру и који је наметнуо своју тврду аутократску владавину новој независној Хрватској“, за њега остаје само „добри стари хрватски националиста“. Исто је и с Изетбеговићем, за кога само констатује да је 1946. осуђен због припадности групи Млади муслимани; читалац остаје ускраћен за информацију да су Млади муслимани активно регрутовали муслимане у нацистички СС током Другог светског рата. Читалац се овде не сусреће ни с правом истином о Југославији под Милошевићем, која је била „једино преостало мултиетничко друштво међу бившим југословенским републикама, и једино место где су још могли да живе Срби, Албанци, Хрвати, Горанци, Јевреји, Египћани, Мађари, Роми и бројне друге етничке групе, са извесном мером сигурности и толеранције“.
Неумољива демонизација Милошевића прелива се на целокупан српски народ. Косовски Срби који демонстрирају против малтретирања албанских националиста описују се као „крвожедни“, крајишки Срби претварају се у колонијалне окупаторе… Српске раднике који бране своја права Сел претвара у „најнижи инструмент руље“. Насупрот томе, словеначки, хрватски и босански муслимански националистички сецесионисти и албански иредентисти једино траже „независност“, „самоопредељење“ и „културну посебност и суверенитет“. Борци ОВК престају да буду дилери дроге и терористи који чине етничка чишћења и у Селовим брижним рукама претварају се у герилске борце и беспрекорне патриоте. Изгледало је да је 5. октобра, с пучем у изведби ДОС-а, све пало у воду, да је Србија најзад пристала на распарчавање „крње федерације“ и прихватила све „либералне реформе“… Од тог тренутка она се труди да прихвати „међународни либерални поредак“. Године 2012. на изборима побеђују другачије снаге. Отада до данас упорно се од стране Запада намеће једно питање: признање Косова као независне државе. Али влада Александра Вучића, упркос притисцима, то није учинила.

Нови хладни (а можда и врући) рат

О намерама Запада данас довољно говоре следеће чињенице: у јуну ове године је у Корнволу потписана Атлантска повеља. Потписале су је САД и Британија, као „најближи и највећи савезници чија сарадња ће бити кључна за будућу стабилност и просперитет света“. Све се у тој повељи заснива „на британско-америчким дугогодишњим вредностима, укључујући одбрану демократије, колективну безбедност и изградњу праведног и одрживог глобалног трговинског система“. Тај систем, међутим, барем са становишта Срба и већег дела света, није ни одржив а ни праведан.
Генерални директор Руског савета за међународне послове Андреј Кортунов је потписивање овог споразума прокоментарисао на следећи начин: „Нова америчко-британска повеља сведочи о одбијању западних лидера да признају стварност савременог света и жељи да свима наметну застарели модел светског поретка“. Тај документ ће, осим тога, бити усмерен против Русије и Кине, а сигурно ће га подржати земље ЕУ и чланице НАТО-а.
Намере Запада поближе је објаснила немачка министарка одбране Анегрет Крамп-Каренбауер, оцењујући да се Русија и Кина зближавају на начин који је „опасан по Запад“: „Да би се одговорило на зближавање војноиндустријских комплекса Русије и Кине, биће потребне све снаге Запада и наших савезника. Јер зближавају се два највећа војноиндустријска комплекса.“ И такође: „Да бисмо одговорили на такав изазов, требаће нам све снаге Европе и Сједињених Држава, али и главних партнера у Индијском и Тихом океану, попут Аустралије и Јужне Кореје.“
Сада је јасно да се налазимо у новом хладном рату Запада, у исто време проглашеном против Русије и Кине. Да ли је то паметна и добитна опција? То је рат за „превазиђени модел светског поретка“. Да ли ће Запад најзад, покушавајући да изолује Русију и Кину, изоловати самог себе? То је рат који се води не само против Русије и Кине већ и против наступајућег мултиполарног светског поретка; против бољег и праведнијег света. То је и рат против десетина држава које се боре да њихов глас не буде угушен, за сопствени суверенитет и независност. То је рат против свих оних који не желе да поново буду претворени у колоније, у нове слуге и робље Запада. Они који данас говоре о томе да је Русија „аутократска“ а Кина „диктатура“ већ су изабрали своју страну.
На другој страни су сви они који се боре за мултиполарни свет – против „либералног светског поретка“, против униполарне хегемоније, против западног колонијализма и неофеудализма, против диктата из само једног центра. Русија и Кина данас предводе ову борбу.

Србија данас има коме да се обрати

Да ли би Србија (поготову ако то није учинила пре двадесет година) данас требало да призна Косово? Да ли треба да се коначно одрекне и Републике Српске, препуштајући тамошње Србе њиховој судбини? Да ли је и једно и друго, као што тврде опортунисти, „заувек и неповратно изгубљено“?
Ствари у свету су се промениле. Не може се поновити отворена оружана агресија. Није више могућа 1999. „Поред САД, као светске силе, ту су сад Русија и Кина, бар“, сматра Слободан Рељић. „И оне су спремне да подрже нас и нашу борбу…“ Србија данас, укратко, има коме да се обрати. И повлачење признања, привремено заустављено, сведочи о истом тренду, без обзира на то колико било исмевано у (про)западним медијима.
Постоје Дејтонски споразум и Резолуција 1244. То су не само резултати досадашње борбе већ и јасни путокази за будућност, од којих Србија не може одустати. И то је добро познато. С друге стране, Запад нема шта да понуди Србији ни Србима, осим „евроинтергација“. А то је врло мало, практично то је ништа.
Они (Запад) имају државе које су успостављене након 1991, али то је све само није „коначно“: „кад наши ’пријатељи’ из других постјугословенских држава причају западњацима о ’сувереним државама’ – они су њима смешни пајаци“ (С. Рељић). Свако стање је, уосталом, такво: привремено. Немогуће је зацементирати га. Издржавајући до сада све ударце, бранећи Југославију, потом српске етничке просторе, Срби су показали да имају право да се уздају у будућност, очекујући неки преокрет. При томе, Србија не сме губити из вида шири контекст и не сме да се бори само за своје усконационалистичке циљеве.
Таква Србија заиста наставља да се противи „међународном либералном поретку“. Заправо, она и не може да га прихвати јер би то била негација самог идентитета народа. Онима којима то није јасно, можда може помоћи изјава Едварда Џозефа, професора Универзитета „Џонс Хопкинс“ и спољнополитичког аналитичара НАТО-а (дата сарајевском Авазу): „Србија је једини проблем на Балкану, јер она не прихвата западни поредак… У ствари, Србија промовише вредности, а понекад и дневни ред Русије и Кине, а у Мађарској има важног савезника.“ Осим тога, Срби су ти који и даље „држе полугу над Косовом“. Због те „полуге Србија не жели прихватити независност Косова, које је још једна формативна компонента западног поретка у региону“. Таква Србија се у сваком тренутку може обратити Русији и Кини. И то би дубоко променило привремену и нестабилну равнотежу на Балкану.

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Имајући на виду да се евроатлантисти-тоталитаристи служе бољшевичким методама, јер им принципи њихове тактике и стратегије налажу да наступају као бољшевици, њихови буржоаски најамници, који су у трагичном ХХ столећу осакатили Србе и Русе и лишили их супстанце стварајући на њихов рачун нове нациије. Те бољшевичке методе је резимирао у једној реченици, коју је изговорио амерички сенатор П. Варбург ( P. Warbourg) пред америчким сенатом 1950 године: „Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављњна на основу њеног прихватања или пак победом“ – “QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI CE GOUVERNEMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE.” ( Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 255; Gerry Spence, From freedom to slavery – An urgent wake-up call for all Americans about the growing attack on our freedom, New York, 1993).

    Што се тиче Милошевићеве евроатлантистичке епохе, овде је важна једна ствар, да је неблагодарна и на дуг рок неодржива Брозова великохрватска, фабијанско-бундистичка, интермаријумска и бољшевичка НАТО-Југославија плански потпаљена, подривена, нападнута и насилно разбијена споља и изнутра преко туђинских и домаћих терористичких структура током трагичних 90-тих година ХХ столећа. Постала је полигон евроатлантистичког НАТО пакта и безбожног, антихришћанског, евроатланског мултикорпоративног система. Срби су се морали бранити од домаћих терориста- сепаратиста, које су организовали, контролисали и усмеравали извесни представници безбожног евроатланског мултикорпоративног лидершипа и борити се против конспиративног и завојевачког НАТО пакта. Разуме се, да је за отпор домаћим сепаратистима-терористима и евроатланском завојевачком НАТО пакту, цео цех платио ни крив ни дужан наш несрећни, обесправљени, окупирани и понижени српски народ.

    Такође, сваки Србин треба имати на уму историјску чињеницу, да су извесни безбожни западноевропски империјалисти-тријалисти, идолатристи и окултисти спремили план у другој половини деветнаестог столећа да нас избришу из групе европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).

    Имајући на уму да су англоамериканци у току 1943/4. године подигли безначајне југословенске комунисте, којима су монархисти на челу са генералом Дражом Михаиловићем били главни непријатељи, а не хрватске усташе и Немци, према расправи Моше Пијаде, коју је објавио под насловом “ About the legend that the Уugoslav uprising owed its existence to soviet assistance“ (Види: Mosha Piyade, About the legend
    that the Уugoslav uprising owed its existence to soviet assistance, London, England, 1950). Зато су у току судбоносне 1943/4. године и створили план да на отоку Вису подигну, реорганизују, обуку, обују и наоружају југословенске комунисте, буржоаске најамнике за своју дугорочну политику на Балкану (“Long Term Policy”) у Брозовој великохрватској, фабијанско-бундистичкој, интермаријумској и бољшевичкој неблагодарној НАТО Југославији. Тако су заштитили своје дугорочне мултикорпоративне планове и намере, за експлоатацију гаса и нафте из бившег Совјетског Савеза.

    Да поменемо, за експлоатацију бившег Совјетског гаса и нафте и изградњу нафтовода финансирала би америчка влада и њене мултикорпоративне компаније “OVERSЕAS PRIVATE INVESTMENT CORPORATION” and “SOUTH BALKAN DEVELOPMENT INITIATIVE” , као што је пројектовано у Вашингтону 1996. године ( Види: Kevin Phillips, American theocracy – The peril and politics of radical religion, oil, and borrowed money in the 21st century, New York, 2006, стр. 82; The war for pipelineistan, Asia Times, January 6, 2002; Go – Ahead for Balkan oil pipeline, BBC News, London, December 28, 2004; Michael B. Oren, Power, faith, and fantasy – America in the Middle East 1776 to the present, New York – London, 2007; Пјер-Мари Галоа, Крв нафте – рат у Босни…).

    Од нарочитог значаја су Ајзанхауверови извесни разговори на митингу са извесним представницима свемоћног тријалистичког естаблишмента у Сједињеним Америчким Државама који је одржан у Денверу 1952. године, на којем је дословно рекао:

    „На крају 1946. године ми смо имали највећу војну силу коју је свет икад упознао. Ми смо били у положају да захтевамо на томе да правда буде задовољена за извесне народе, посебно Балтичке, Пољаке, и на Балкану…“ (Види: Why Ike didn’t capture Berlin: An untold story, U.S. News & World Report, April 26, 1971 – „Зашто Ајк није заузео Берлин…“).

    У овом контексту поменули бисмо Сиднеја Сонина (Sidney Costantino, Baron Sonnino) да је у Версају у пролеће 1919. године демонстративно напустио Мировну конференцију због британског и америчког противљења да се Италији уступе извесни предели на источном делу Јадранског и Јонског мора, што су им савезници обећали Лондонским уговором од 26. априла 1915. године.

    Италијани су у Риму у знак протеста покренули и масовне анти-америчке демонстрације, скинули су и америчку заставу са америчке амбасаде (Види: Maurice Francis Egan and John B. Kennedy, The Knights of Columbus in the peace and war, Volume I, New Haven, Connecticut, U.S.A., 1920, p. 295).

    Што се тиче Мировне конференције која је одржана у Версају 1919. године познато је да је амерички председник Вудро Вилсон (Wilson Thomas Woodrow 1856-1924) масон-бафемиста,окултиста, езотериста, ритуалиста и идолатриста предложио да се Албанији дају градови Призрен, Пећ и Ђаковица са свима околним варошицама и цела Метохија. Вилсоновом предлогу се одлучно супроставила делегација СХС коју су представљали у Версају др. Слободан Јовановић, Никола Пашић, др. Јован Цвијић и Николај Велимировић. На крају, на захтев Француза, Вилсон је одустао од предлога.

    Не само да безбожном америчком председику Вилсону није било стало до Срба, њему није било стало ни до хришћанства, јер је био масон-окултиста а не хришћанин, што је истакао француски публициста Пјер Вирион у књизи коју је објавио под насловом „Beintot un gouvernement mondial? – Une super et counter-eglise“, где између осталог, стоји:

    „Над нагомиланим рушевинама после Првог светског рата, масон Вилсон се усудио да каже: ‘Хришћанство није успело да уједини народе. Ми ћемо успети, надам се помоћу Друштва Народа’…“ – „Sur toutes ces ruines accumulees, le F.’. Wilsom osait dire: ‘Le Christiannisme n’a pas reussi a unir les peoples. Nous reussirons, j’espere, par la Societe des Nations’…“ (Види: Pierre Virion, Beintot un gouvernement mondial? – Une super et counter-eglise, Paris, France, 1967, cтр. 40).

    Версајска Мировна конференција 1919. године била је за англо-америчке и европске империјалисте-тријалисте историска грешка, коју су направили и коју је требало исправити. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни амерички масон-окултиста, бафемиста, езотериста, идолатриста, ритуалиста 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six months that changed the world, New York, 2002).

    О извесним евроатланско-бољшевичким, империјалистичко-тријалистичким плановима и намерама, када је у питању наш обесправљени, окупирани и понижени српски народ, писао је између осталих портала и амерички портал „cuttingedge“ у току НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије.

    Види: NATO SUCCEEDS IN DEFEATING — DESTROYING — THE FIRST SOVEREIGN NATION IN ITS 50-YEAR HISTORY! Knowledgeable Americans would have been livid had the United Nations attacked Serbia, because they would have realized that it might be Serbia today, but the United States tomorrow being attacked. What most people do not realize is that NATO IS the United Nations! We look at founding NATO documents for the startling truth. http://www.cuttingedge.org/…

    Исто: AMERICAN TROOPS ACTING AS POLICE IN SERBIA, EXACTLY AS THE 1952 ILLUMINATI PLAN CALLED FOR! American troops are now on the ground in Kosovo and surrounding areas of Serbia, and are acting as a police force. This is precisely the role envisioned in the 1952 Illuminati Plan to police all areas of the world after the New World Order was established. Clinton is following the plans of the Conspiracy exactly! http://www.cuttingedge.org/…
    Исто: ILLUMINATI ACHIEVES ITS 1952 GOAL OF PUTTING AMERICAN GROUND TROOPS INTO YUGOSLAVIA THROUGH THIS WAR OVER KOSOVO In NEWS1270, we revealed the plan to place American troops in the Balkans, Yugoslavia, Romania, and Bulgaria. We demonstrated that this war was the ruse to achieve this goal. Apparently, this ‘peace agreement’ fulfills that goal; American troops are going to Serbia, and we are already in the other countries in that region. http://www.cuttingedge.org/…

    Исто: NATO CONTINUES TO INCH ITS WAY TOWARD THE 1952 GOAL OF ESTABLISHING AMERICAN TROOPS IN THE BALKANS AND YUGOSLAVIA The existence of this part of the plan proves timing of Antichrist is very close! As we pointed out in NEWS1270, the Illuminati decided to place American troops in six different areas of the world after the New World Order had been estalished, with one of those areas the Balkans and Yugoslavia. This „war“ is simply the ruse to get these troops in this region. Now, Clinton and other NATO leaders are gradually edging toward this goal, with one eye on American polls each step of the way. http://www.cuttingedge.org/…

    Исто: IN 1952, THE ILLUMINATI PLANNED TO STATION AMERICAN TROOPS IN THE BALKANS AND YUGOSLAVIA AFTER NEW WORLD ORDER WAS ESTABLISHED! President Clinton is simply following the Illuminati Plan as he maneuvers American troops into the former Yugoslavia! This information demonstrates that Clinton has to order troops into Serbia if he is to fulfill this part of the Plan. Conspiracy skeptics are also going to have to admit we have a Conspiracy afoot. http://www.cuttingedge.org/…

    Исто: Region 55 — Yugoslavia, Greece, Albania, Romania, and Bulgaria — the Balkans Region [NOTE: Serbia, Bosnia- Herzegovina, Croatia, and Macedonia were originally part of Yugoslavia; See CIA map of this Central Balkans Region, at http://www.odci.gov/cia/pub…
    You can also view the general map of Europe at http://www.odci.gov/cia/pub…%5D -http://www.cuttingedge.org/…

    Не треба заборавити ни то, да је Семјуел Хантингтон (Samuel P. Huntington) на основу ратних збивања поткрај двадесетог столећа, дословно рекао: „Запад је победио свет не са моћи својих идеја, својих вредности или својом религијом, него радије својом моћи у примени насиља. Западњак често заборавља ову чињеницу, а незападњак никад…“ – “ The West won the world not by the superiority of its ideas or values or religion but rather by its superiority in applying violence. Westerner often forget this fact, non – Westerner never do…” (Види: Samuel P. Huntington, The clash of civilizations, New York, 1993).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *