Јевгениј Баранов – Косово је Србија

Прећи некакву административну границу, мање или више компликовано, неће утицати на то да се Руски дом тамо појављује. Отићи у Ваљево, Ниш, Грачаницу или Косовску Митровицу – за нас не постоји разлика

Као културни центар не бавимо се политичким питањима. Међутим, данашња политика је веома широк појам који задире у све облике функционисања и људског битисања, тако да донекле морамо да останемо у контакту и с том темом. Од питања људских права, међународног права, хуманитарног права не бих се склонио. Она остају отворена за дискусију и разматрање. Савремена Русија има сасвим јасан став о многим питањима везаним за актуелна дешавања како у Србији, тако и у свету, и Руски дом заједно с амбасадом Руске Федерације чини од овог културног центра једну отворену позорницу која је доступна за разматрање свих тих питања – каже у разговору за „Печат“ Јевгениј Баранов, директор Руског дома у Београду.

Интересантно је да је на представљању књиге о НАТО бомбардовању у Руском дому био изложен и артефакт крила невидљивог авиона.
Русија има јасну позицију о извесним питањима. Жао ми је ако у овом тренутку постоји Србин који не зна за крило авиона.
Причамо о онима који не знају да сте ослободили простор за крило у Културном центру, а не о Србима који нису упознати са чињеницом да је 24. марта наша војска оборила тактички бомбардер Ф-117 А.
Тај артефакт, крило авиона, био је овде као саставни део промоције књиге која је говорила о догађају и људима који су учествовали. Не видим да ме оно што је Русија чинила и оно што радим као новинар спречава да НАТО агресију назовем не акцијом или некако другачије већ агресијом и кошмаром који је настао у земљи након таквих интервенција. Не могу ни да се не помену људи који су избегли и многи који нису дочекали данашњи дан. Важно је ствари назвати правим именом.
Кошмар настао НАТО бомбардовањем изазвао је низ других питања које сте покренули у Руском дому?
Покренули смо правна питања, и те 22 године које подсећају на годишњицу таквих немилих догађаја послужиле су као одскочна даска за нека друга питања која морају да се извуку на површину, а то су правна питања.
Колико су значајни ови дебатни клубови?
Један од мојих задатака је да Руски дом постане слободна сцена на којој се одвија слободан разговор на задату тему. Ово није место где свако може да дође и направи селфи с руском заставом у позадини. Ми нисмо Руски дом било где. Ми знамо где се налазимо и сасвим је логично да имамо своја заједничка питања која решавамо. Руски дом је управо то место где се равномерно одржавају и културне и експертске манифестације. У најближем периоду нас чека велико отварање новог простора, намењеног младим научницима и перспективним стручњацима, где ће се реализовати научни сусрети, скупови, дискусије, конференције. У том простору ће им се отворити портал ка благу – милионима дигитализованих публикација које се чувају у Председничкој библиотеци. Мислим да ћемо ускоро имати прилику да раширимо своју делатност и у том правцу.
У прилог свему овоме говори чињеница да 24. јуна имамо врло важну конференцију с међународним дискусионим клубом „Валдај“ под називом „Русија на Балкану: поглед у будућност“, а неке од тема тичу се међународног права и међународних односа. Русија и Руски дом ће се трудити да том приликом буду заступљени најбољи стручњаци из ових области. Своје учешће су потврдили многи званичници наших земаља, истакнути политиколози и експерти. Имамо о чему да разговарамо. Уколико постоје евентуална отворена питања, ово је место где о томе може да се разговара.
Недавно сте били на Косову. Чиме мотивисани сте дошли на ту идеју с обзиром на то да је то прва посета Руског дома нашој јужној покрајини од проглашења независности?
Русија је јасно исказала свој став, а он је дефинитивно и мој, да је Косово Србија. С тим у вези прећи некакву административну границу, мање или више компликовано, неће утицати на то да се Руски дом тамо појављује. Отићи у Ваљево, Ниш, Грачаницу или Косовску Митровицу – за нас не постоји разлика. С Универзитетом у Приштини са седиштем у Косовској Митровици потписали смо споразум о сарадњи, састали смо се с Културним центром у Грачаници. Многи медији су спекулисали чиме сам се бавио тамо – портал „Радио Слободна Европа“ објавио је текст под називом „Руски дом у мисији на Косову“. Моја мисија на Косову је иста као и у Нишу: бавимо се културом, науком и образовањем. Нашу посету је додатно мотивисала ситуација у којој се налази манастир Високи Дечани, те смо отишли да подржимо игумана Саву. Ишао сам код својих пријатеља, познаника, такорећи рођака, код људи које познајем више од 20 година. Верујем да сам им остао близак, као што су и они мени.
Колико су ваше новинарско искуство и круг тема везан за Србију и Косово утицали на идеје које се сада спроводе с места директора Руског дома?
Свакако да ми моје искуство, боравак и бављење овим питањима више од 20 година дају предност у односу на неког ко би први пут слетео на Сурчин и дошао на позицију директора Руског дома. Познајем људе који су на моје очи расли и постали познати политичари, научници и виђени људи у овој земљи. Стекао сам многе пријатеље док сам овде био још као новинар. Волео бих да на новој позицији могу да испуним сва њихова очекивања.
Да ли је руско присуство данас више од дечје игре у песку?
Могу да кажем да је Русија искрено заинтересована за дешавања у Србији. Званични Београд и званична Москва имају врло блиске и тесне односе и мислим да су сада, када је реч о дипломатским односима, на врхунцу. Позитивна порука која се с врха власти у Русији шири кроз њена огромна пространства и продире у све слојеве веома сложене државне структуре. Слична ситуација је и у Србији.
Шта у Србији недостаје од руског присуства?
Уколико бих могао нешто да урадим о том питању и ако би то зависило од мене, свакако бих почео од тога да цена карте Београд–Москва бар буде у нивоу цене карте Београд–Париз. Она у овом тренутку кошта као лет из Београда до Њујорка. Те хоризонталне везе које треба да успоставим међу људима, пријатељима, стручњацима, уметницима обесмишљене су због енормно високе цене карата. Од старта смо блокирани. Ова астрономска цена карте руши све наше планове за високо образовање. Русија годишње издваја огромну своту новца за стипендирање и школовање студената из Србије. Иако су стипендијом покривени трошкови смештаја и наставе детета, родитељи не могу да га пошаљу у Русију. Која српска породица средњег слоја може себи да приушти да издвоји неколико хиљада евра годишње за авионске карте? Високо образовање доводимо у питање. Исто важи и за туризам.
Колико студената годишње оде у Русију на школовање?
За годину дана 122 студента ће отићи на школовање у Русију. То је много више у односу на квоту којом смо почињали пре 20 година. Русија ради на томе да тај број буде сваке године све већи.

ПОПУЛАРИЗАЦИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА

Позиција директора Руског дома у Београду изузетна је привилегија и част. Веома је пријатно радити у пријатељској земљи, где влада атмосфера поверења и разумевања. Ипак, желим да истакнем да постоје отворена питања, попут ширења информација о бесплатном високом образовању у Русији, као и опстанка учења руског језика у школама. Знате, руски језик као изборни предмет се у српским образовним установама систематски гаси, без обзира на велико интересовање како младих, тако и њихових родитеља. Циљ нам је да у наредном периоду активно радимо са школама и универзитетима широм Србије и да подржимо све оне који, упркос потешкоћама, настављају да улажу максимални напор у популаризацију и предавање руског језика.

Колико је интересовање за учење руског језика?
Стара совјетска традиција када је руски језик био у српским школама први језик одавно је остала иза нас, и сада је први страни језик енглески. То није страшно и може се савладати. Било би довољно да руски језик буде други страни језик, што нажалост није случај. Имамо и случај нових генерација које су прагматичне и које траже одговор на питање како ће применити научени језик. Мислим да би учењу језика помогло регулисање питања радних виза уколико би Србија добила она права која имају бивше совјетске републике. Тако би се умногоме олакшао одлазак Срба на рад у Русију а самим тим и потреба за учењем језика.
Јевгениј Примаков је у разговору за „Печат“ изнео интересантно запажање да је новац који се улаже у изградњу историјских споменика упутније преусмерити у неку живу активност као што је школовање деце с Косова. Да ли би то могао постати неки нови модел?
Рећи ћу лично мишљење. Србија и Русија имају заједничку историјску прошлост у којој је улога Русије била заиста велика. Реч је о хиљадама људи који су добровољно дали своје животе и сећање на њих не треба да има цену. Мислим да није лоше да Србија настави на том путу очувања сећања на заједничку историју.
Почев од цркве Рајевског у Горњем Адровцу, споменика руским добровољцима који је подигао генерал Черњајев у Алексинцу, до споменика Николају Другом у Београду и још многих других, сви они су подигнути од руског новца. То су странице наше заједничке историје. Одржавање тих споменика макар у пристојном стању мора бити обавеза српске стране. У том случају би средства руских спонзора могла да се искористе за образовне, друштвене и хуманитарне пројекте деце.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *