Жив је Де Гол, умро није

Писма француских генерала Макрону

Уколико бисмо покушали да писмо генерала Емануелу Макрону, француској влади и парламенту доведемо у везу с неуспелим војним пучем из 1961, свело би се то на питање: Ако се Француска повукла из Алжира, да ли треба да се повуче и из Француске? Одговор пензионисаних генерала (готово сви су носиоци Легије части), као и већине Француза, војника и цивила који их подржавају – недвосмислен је

Позив једног човека, патриоте у егзилу који је чврсто веровао да се мора наставити борба против немачког окупатора пошто су „услови непријатеља за прекид ватре у супротности са чашћу, достојанством и независношћу Француске“, изменио је ток историје 20. века. Колаборационистички режим у Вишију одузео му је држављанство и чин генерала и осудио га на смрт због угрожавања спољних интереса, те издаје земље и дезертерства. Тај позив генерала Шарла де Гола на таласима Радио Лондона, 18. јуна 1940, постао је камен темељац француског покрета отпора, симбол части и храбрости. Обележио је, такође, почетак политичке каријере „човека који је рекао НЕ“.
Вероватно имајући њега на уму, група пензионисаних француских генерала упутила је отворено писмо председнику Републике Емануелу Макрону, у ком га упозоравају на опасности нове „окупације“, која додуше није отворена попут оне немачке, али је за опстанак државе потенцијално много опаснија. Актуелна власт је њихов позив, као што се десило и с Де Голом, етикетирала као „издајнички“, доводећи га у везу с пучем из 1961. године, осуђујући га и директно га повезујући с екстремном десницом, коју, и у овој прилици, власт користи као страшило, заобилазећи тако нимало спорну суштину поруке писма.
Овај неуобичајен, али не и тако неочекиван искорак означио је и почетак председничке кампање 2022. чија ће предигра бити регионални избори у јуну ове године. Тешко је поверовати да је баш то била намера пензионисаних генерала, но Марин ле Пен их је позвала да јој се придруже и спасу Француску од расула. Ле Пеновој брзој реакцији претходила је агресивна осуда из табора другог кандидата, вође партије Непокорна Француска Жан-Лука Меланшона, који на последњим председничким изборима није досегао толико жељени други круг, а чија је специјалност да на политичким трибинама управо позива на устанак и револуцију. Та два реаговања су, заправо, отворила трку за председника Француске.

[restrict]

ПОКОРАВАЊЕ У НАЈАВИ Елем, није ово први пут да официри говоре о стању у француском друштву, које протеклих деценија упада у све дубљу кризу на свим пољима – социјалном, политичком, културном, идентитетском, безбедносном. У последњих двадесет година било је много јавних изјава, у парламенту, у новинским чланцима и књигама –упозоравале су да се Француска ближи грађанском рату, и оцењивале да се земља налази у предреволуционарном стању, након чега је и избила побуна Жутих прслука. Зашто онда толико острашћених осуда, тражења казни од стране владе и њој блиских коментатора и медија? Чему треба да послужи довођење у везу с неуспелим пучем из 1961?
За пажљиве посматраче француског друштва, у ситуацији у којој политичке странке добијају изборе на програмима које не спроводе, у којој је поверење у политичку елиту и државне установе озбиљно пољуљано, било је очекивано да ће се огласити последња институција која ужива поверење народа, или барем неки од њених представника. Макар и преко пензионисаних генерала…
Друштво је то у ком универзитетски професори, лекари, научници више нису друштвена елита, у економском смислу, у ком је незапосленост достигла девет процената, где више од девет милиона људи живи у беди, а статистике показују да сваки дан један сељак изврши самоубиство због сиромаштва, друштво у ком је делокализација фабрика довела до деиндустријализације, а студенти стоје у редовима пред народним кухињама да би имали макар један оброк дневно, где је здравство у кризи, а лекари годинама упозоравају власт да су државне болнице на рубу пропасти, у којем постоје изгубљене територије – предграђа – где полиција, ватрогасци и хитна помоћ не могу да уђу а да не буду каменовани и нападнути од десетина и стотина „младих“. Неопходно је поменути и нападе у којима су заклани верници у цркви у Ници, професору Самјуелу Патију на улици одрубљена глава, заклана Стефани Монферме, полицајка у комесаријату у Рамбујеу, убијена полицајка Ерика Масона од стране нарко-дилера, да се дешавају свакодневни напади на полицијске станице и патроле и позива на убиства полицајаца, да политичке партије због добијања гласова муслиманске заједнице одбијају да то именују и осуде као исламистичке злочине, сводећи терористе на психички лабилне особе, да буја антифранцуски расизам, да бројне НВО у име антирасизма активно продубљују јаз и подстичу расне сукобе. Треба подсетити и на конференције студентског синдиката УНЕФ на којима је забрањен приступ белцима и ревизије и осуде француске историје са становишта савремених критеријума… Све то је тек део биланса наизменичне владавине левице и деснице и дискредитоване слике француског друштва последњих деценија.
Током пандемије, која најављује друштвену и економску кризу непредвидивих размера, а када влада цензура у медијима, прети се укидањем грађанских слобода и права радника, искључује се парламент при доношењу виталних одлука за нацију, прети се увођењем тоталне контроле становништва и дефигурише све што је Француску чинило светиоником људских права и слобода, као и посебност француског умећа живљења (L’art de vivre à la française) – као један од последњих шамара дошао је интервју председника Емануела Макрона америчкој телевизијској станици Си-Би-Ес, на енглеском, у ком је изјавио да „треба да деконструише историју Француске“. У односу на свакодневицу бројних Француза роман Мишела Уелбека „Покоравање“ бледа je хроника догађаја у најави.

ДЕКОНТАМИНАЦИЈА НА ФРАНЦУСКИ НАЧИН У оптужбама за, у најмању руку, најаву пуча и довођење писма у везу с неуспелим пучем из 1961, те мешање војске у послове владе, могуће је наслутити намеру владе да дисквалификује и неутралише „контаминиране“ генерале, потписнике писма, а тако и потенцијалне кандидате на јавне функције за које њихове компетенције, у руковођењу ризицима и пацификацији, савршено одговарају ситуацији. Јер све је више високорангираних официра који јавно упозоравају да се друштво ближи тачки без повратка. Многи од њих су протеклих година радили на процени ризика и решењима заустављања срљања у понор, што пак француска влада није усвајала.
Готово у исто време с писмом пензионисаних генерала, које је објавио недељник десне оријентације „Валерс аткуел“, друга група генерала упутила је писмо свим парламентарним групама у скупштини, у ком их упозорава на исте претње по опстанак Француске и указује на идентичне проблеме, за шта се сазнало тек када је првопоменуто писмо генерала прерасло у аферу.
У октобру прошле године официр француске жандармерије Ерве Моро прекршио је обавезу ћутања и објавио књигу „Истине једног официра Жандармерије“. На то се одлучио иако му je до пензије остало тек неколико месеци, спреман на све последице тог геста и да буде, како каже, портпарол тихој већини, онима који не смеју да проговоре, а којима је све постало неподношљиво. Добио је укор од министарке војске, што је најоштрија казна икада изречена за прекршај обавезе ћутања, али и огромну подршку својих колега и популарност у јавности. Најавио је да ускоро улази у политику и позвао све да му се придруже на парламентарним изборима 2022. рекавши: „Наше оружје и наши меци биће гласови који ће нас одвести у Парламент.“

ГЛАС СВРГНУТОГ Смена у војсци врховно командујућег генерала Пјера де Вилијеа, који се успротивио смањењу војног буџета, и понижење које му је због тога приредио Емануел Макрон у јавном обраћању поводом 14. јула 2017, након чега је генерал поднео оставку и пензионисан, добили су свој наставак у Де Вилијеовој књизи, која му је донела велику популарност. Својим отменим и доброћудним држањем, мирним али директним тоном којим говори о катастрофалном стању у друштву, анализом која се не спушта на дневнополитичке поделе што кидају ткиво француског друштва, подстакао је помисао да Француску од грађанског рата и расула може да спаси само војска. И он има подршку за кандидатуру на председничким изборима 2022.
Иако није потписник писма, да ли је управо он мета тако агресивне реакције Макроновог владајућег режима? Макрон 2022. свакако не жели човека провиђења. Да би добио још један мандат, потребан му је, по сваку цену, други круг против Марин ле Пен. Поставља се, такође, питање, да ли би 2022. године „опасност Марин ле Пен“, „којој треба стати на пут по сваку цену“, могла да буде, као што је то било на последњим председничким изборима, добитни џокер новог председника, чак и без озбиљног програма, и да доведе поново на власт човека за кога је његов ментор Жак Атали изјавио да је отелотворење празнине у политичком животу Француске.
Пошто је писмо генерала осудио врховнокомандујући генерал Лекуантр, генерал Де Вилије критиковао је свог наследника подсећајући га на лојалност према својим друговима, док по друштвеним мрежама кружи његова изјава да „војска треба да буде лојална француском народу, а не Емануелу Макрону“.
Филип де Вилије, рођени брат генерала Де Вилијеа и дугогодишњи француски посланик у ЕП, те оснивач историјског парка Пуи де Фу, приликом представљања своје нове књиге „Дан после“, на опаску новинара да није нежан према председнику Макрону иако су пријатељи, каже: „Рекао сам Емануелу када је победио, да ће се будућем француском председнику судити не по томе шта буде изменио него шта буде спасао у Француској, а то значи носиве зидове: ауторитет, идентитет, безбедност, суверенитет, слободу. Присуствујемо тоталном краху тих зидова, што нам је показала и ова санитарна криза.“

КОГА ПОДРЖАВА ВОЈСКА? Стари фантазми око политичке оријентације француске војске, по којима она подржава екстремну десницу, пали су у воду на председничким изборима 1981, на којима је победио Франсоа Митеран. Наиме, када су социјалисти ушли у коалицију с комунистима, од страха да би војска могла да им стане на пут, аналитичари су покушали да одреде политичку боју француске војске, да би на крају открили да је махом гласала за Митерана. Војску чине људи различитих политичких уверења: ројалисти, бонапартисти и републиканци, који заклетву не полажу Уставу, неком вођи или некој политичкој партији него Француској. Сви као један стоје под француском заставом на којој је златним словима исписанo „Част и отаџбина“. Од екстремних ставова у француској војсци жива је једино екстремна љубав и оданост отаџбини.
На први поглед занемарљив детаљ у писму јесте позив на повратак части у владању, а последња национална институција која користи речи част и отаџбина јесте војска. На олтару хиперглобализације, која је у Француској већ дуго на делу а досеже свој врхунац с пандемијском кризом, прве положене жртве биле су речи идентитет, част и отаџбина. Вокабулар, протеран из друштвене и политичке комуникације, ексклузивно је препуштен од 1980-их година Националном фронту и његовом председнику Жан-Мари ле Пену, и створен амалгам с „најмрачнијим страницама наше историје“. Те „контаминиране“ речи васкрснула је реалност, управо она реалност о којој пишу пензионисани генерали и у којој живе милиони Француза сваки дан. Политички коментатори који у писму генерала виде подршку војске партији Марин ле Пен, намерно или не, учествују у маневру који је толико пута успео, машући карикираном политиком партије Националног окупљања и скрећући пажњу јавности са суштинских проблема који су и довели Француску до кризе у којој се налази.
Упорни покушаји интелектуалаца, новинара и политичара, свих политичких опција, од краја 1990-их година до данас, да „деконтаминирају“ те речи и врате их у јавни простор остајали су без успеха. Свако помињање речи идентитет и нација, безбедност и имиграција, сумњичило би их да су притајене присталице екстремне деснице, и претило им изопштавањем из друштва, које је владајућа елита последњих деценија одлучно усмерила ка мултикултуралном концепту и потирању француске посебности.
Као одговор на нападе и осуде на пензионисане генерале од стране власти стигло је ново писмо у ком две хиљаде активних официра чврсто стаје у одбрану својих старијих другова, и оштрије и директније подсећају власт да „грађански рат клија у Француској и ви то савршено добро знате“, те је позивају да реагује јер је у питању опстанак „наше земље, ваше земље“.
Уколико бисмо, ипак, покушали да писмо генерала доведемо у везу с неуспелим пучем из 1961, свело би се то на питање: Ако се Француска повукла из Алжира, да ли треба да се повуче и из Француске? Одговор пензионисаних генерала, међу којима су готово сви носиоци Легије части, као и већине Француза, војника и цивила –недвосмислен је. То је исти онај одговор који су Французи дали и на Де Голов позив од пре више од 80 година.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *