Зечевизија – Српски филм опет побеђује

Као и све друго у нас, таленат делује против очекивања, готово у инат. Богу хвала, ништа се с нама не може предвидети и одлично је што је тако. То се наиме потврдило и када је, упркос „комбинацијама“ регионалних лобија, српски филм оставио утисак најзначајније кинематографије на Фесту ’21

Упркос штимовању и ујдурмама регионалних лобија, српски филм је ипак оставио утисак најзначајније кинематографије на Фесту ’21. Средином фестивала, готово изненада, догодило се мало чудо: у средиште пажње избила су, истога дана, два српска филма, која су далеко иза себе оставила све што је до тада смишљао и приказивао регион. Ради се о филмовима Оаза Ивана Икића (највиша награда фестивала) и Лихвар Немање Ћеранића (признање редитељу најбољег домаћег филма). Да чудо буде веће, оба филма су дебитантска, а два њихова аутора позната су углавном у круговима млађих синеаста. Обе теме чврсто су укорењене у српску стварност, с домаћим глумцима (углавном непрофесионалним, што је још један битан моменат), али су лако схватљиве и неће имати проблема са страном публиком, што се већ показало у Венецији и другде. Филмски говор ових дела разумљив је, читак и у најбољем (Оаза) иновативан с уметничке тачке гледишта. Ето доказа виталности нашег филма у тренуцима у којима се чинило да је сасвим потонуо у сивило и безначајност. Као и све друго у нас, таленат делује против очекивања, готово у инат. Богу хвала, ништа се с нама не може предвидети и одлично је што је тако.

[restrict]

БЕКСТВО У СЛОБОДУ Оаза је значајно остварење у домену филмског истраживања. Икић своју љубавну причу смешта у троугао ментално ретардираних адолесцената из дома у Сремчици, који назива оазом иако, на први поглед, овај амбијент изазива многе асоцијације на својеврстан гето. Главне улоге тумаче штићеници ове установе, троје младих с израженим поремећајима у понашању, који међутим воле и разумеју филм и привржено у њему учествују. Разуме се да је филмска прича, тј. сценарио, зависио од ове датости, а да је режија често остајала у међупросторима изостављања, подразумевања и менталног дописивања. Из такве суптилне и скрупулозне микрорежије Икић је градио праву малу поетику крупних планова, ухваћених погледа, загрцнутог ћутања, дугих и привидно неиспуњених ходова камере, дакле наговештаја нарочите организације простора и времена, као и глуме која је условљена тренутним расположењима актера, која се, наравно, нису могла предвидети.
Разгрнути све наносе културе и цивилизације и дохватити се рудиментарног људског може се само у оази неприлагођених, изгледа да мисли млади Икић (има, доиста, и таквих уметника који сматрају да праву слободу могу остварити само поремећене особе, на пример Кен Кизи, аутор романа „Лет изнад кукавичијег гнезда“, по коме је Форман снимио своје ремек-дело). Сви су били свесни тих ризика: не само „Догме 95“ (у смислу форме) него и таквих остварења као што је био филм Дејвид и Лиза Френка Перија из 1962. или сасвим другачијег Сна летње ноћи Горана Паскаљевића, мада све то не важи за Оазу као резултат аутентичног и доследног ауторског става. Речју, ово је филм открића и ослобођења, достигнуће без премца не само у домаћим условима.
Исход ове трауматичне повести је, како каже сам аутор, „очајничко бекство у слободу“ са свим последицама које изазива једна иначе разуђена громада савременог искуства. Али Икић се не бави ничим што иде изван строго омеђене оазе нагона и страсти. Као и Фромово „Бекство од слободе“, Икићев бег у слободу припада домену ирационалног и неподношљивог осећања изгубљености савременог човека, барем што се тиче фромовског механизма деструктивности. Јер потмула жила унутрашњег живота Оазе јесте самоповређивање, на крају и самоуништење. Аутодеструкција је и најболнија тачка Икићевог микрокозма, језгро око које се плете поетика суровости овог филма. Експлицитно приказивање овог чина за многе је заиста било несносно. То је она граница која увек изазива емотивне реакције у публици и подсећа нас на извесност: Оаза јесте легитиман експеримент, али експеримент с опасном границом, тим пре што остају дилеме о употреби или злоупотреби заштићених особа у медијуму покретне слике, поготову оних са дисоцијативним поремећајима личности.

НЕУГАСЛИ ДУХ ЕКСПЕРИМЕНТА Али каква је то иновација у ментално и стваралачки скученој кинематографији, као што је ова наша данашња! Какав је то корак од седам миља када се узме у обзир потпуна празнина и безначајност премоћне већине онога што се годишње штанцује под називом домаћа филмска продукција, па још и траћи огромне народне паре. Али дух филмског експеримента одувек је присутан у српском филму и ево чуда које се и данас догађа и буди нас из обамрлости! Оаза је, дакле, најлегитимнији могући потомак истог духа који се родио раних двадесетих година прошлог века у српском авангардом у филму и ево већ равно стотину година дејствује као континуум.
Од „Поетике кинематографа“ Станислава Винавера из 1920. године потиче, дакле, начело експеримента у српском филму, без кога нема помака у Седмој уметности. У исто то време ову истину пројавили су Ејзенштејн, Буњуел и Љубомир Мицић са својим „Шими на гробљу латинске четврти“, који представља прву монтажу атракција у духу Ејзенштејновог „грандиозног уметничког експеримента“ (Вјаћеслав Иванов), па се онда све то вратило у раним шездесетим кроз филмове Душана Макавејева и експериментаторе из Кино-клуба Београд, поетику суровости Живојина Павловића и српског филма из шездесетих и седамдесетих, преко „Филмфорума“ СКЦ и београдског круга алтернативног филма, затим покрета Alternative у Академском филмском центру, све до дана данашњег. Иако се Оаза не бави трагањем у уже схваћеном домену форме, она припада домену алтернативног по својим менталним и интелектуалним својствима, а она јесу опозиција владајућим кодовима грађанског света. Ту се Оаза и Кукавичје гнездо веома приближавају. Немирење с постојећим, субверзија, опозиција, отпор, кршење правила и бунт јесу по себи велики експеримент, који је и у самој суштини уметничког филма. Ето у томе је, по мени, искорак Оазе и њен значај у нашем простору и времену.

ТУ СВАКО СВАКОМ НЕШТО ДУГУЈЕ На другој страни је филм Лихвар Немање Ћеранића у коме нема ничег експерименталног. Он је, напротив, сав у духу конвенција криминалистичког жанра према Хоуксовој формули „човека у опасности“. У миљеу градића надомак Београда, који је захваљујући пореским и другим олакшицама доживео економски бум, тиме и сва могућа искушења „сиве зоне“, један утеривач дугова испољава уобичајене грубости пре него што се одвоји од подземља и започне свој мали, легални бизнис. Али то није баш једноставно у граду „у коме свако сваком нешто дугује“, како овај антијунак описује своју сумрачну зону. Драматургија је јасна, праволинијска и избегава све дигресије: главно лице се без компромиса суочава с низом препрека и контраигром, при чему открива своју болест као отежавајућу околност и узрок фаталног преокрета. Један превид, мала грешка и цео план је пропао. Нема ничега непознатог у овој акционој шеми насталој на искуству стотине наратива истог типа.
Али има нешто у ауторском језгру овог филма што га повезује с Повратком негдашњег дебитанта Жике Павловића (1966): Лихвар испоставља једну сличну причу и носи трагове штимунга раног „црног таласа“ као и целе поетике Павловићевог антихероја. Ал Капоне Павловића и Ћеранићев Мундир су од истог материјала и судбина им је слична: они не могу да побегну из лавиринта злочина, који их је узео под своје. Шта год да учине, подземље их вуче натраг. Само што у транзицијском мутљагу Лихвара Жикин инспектор милиције постаје главни кум подземља, што прегледно оцртава линију суноврата нашег друштва, од те, 1966. године до сада. У данашњем грабежу, међутим, нема времена за губљење. У Ћеранићевој причи о анђелима подземља све је доследно изведено, течно и без грешке, што се може рећи и за чисту, прецизну режију. Ово је мушки, биоскопски филм par excellence, намењен тржишту и састављен по његовим захтевима. Нарочит квалитет представља рад са глумцима-натуршчицима, што успоставља још једну везу са тзв. црним таласом седамдесетих. Лихвар се, речју, налази на другом продукцијском полу у односу на Оазу, те зорно показује да наш филм данас може много више него што је у стању да открије на први поглед. Оба дебитанта већ су се окушали у бранши и показују да могу све оно што и њихове младе колеге у свету. У нашем филму свако сваком понешто дугује: и духу авангарде и поетици подземља и наслеђу српског биоскопа.

[/restrict]

Један коментар

  1. Zeko hvala za pohvalu, braca iz indjije obecavaju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *