У СЕНЦИ НОВЕ НАКБЕ

СУКОБ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

Мај има посебно место у колективном сећању Израелаца, али и Палестинаца. Председник Светске ционистичке организације Давид Бен Гурион свечано је 14. маја 1948. године прогласио Декларацију о оснивању Израела. Његова одлука била је окидач за први званични рат Јевреја и Арапа у 20. веку и увод у „накбу“ – „катастрофу“, како су Арапи назвали стварање јеврејске државе. Данас, 73 године касније, Палестинци се налазе на прагу нове катастрофе

Иако се очекивало да ће најављено доношење одлуке Врховног суда Израела, о исељењу 13 палестинских породица из округа Шеик Џара, једног од квартова у Источном Јерусалиму, изазвати нов талас уличних протеста и сукоба Палестинаца и израелских снага безбедности, мало ко је могао претпоставити да ће се поново ући у масовну оружану конфронтацију. Како познаваоци прилика у Израелу описују, проблематика округа Шеик Џара, представља парадигму и микрокосмос, јеврејско-арапског сукоба око територија. Конкретно, спорна имања у овом округу јеврејска заједница је купила од арапских власника још 1876. године, о чему постоје и одређени сачувани подаци у османским земљишним књигама, међутим данас на њима живе арапске породице. Оне се суочавају са могућим исељењем из својих домова, јер израелски закони дозвољавају Јеврејима да захтевају повраћај парцела и објеката у Западној обали и Источном Јерусалиму које су поседовали или могли да поседују пре 1948. године.
Овакав законодавни приступ, који омогућује Јеврејима да судским путем исељавају палестинско становништво Источног Јерусалима, део је шире легислативне и политичке стратегије под називом „Свети басен“, односно плана израелских власти да створе „јеврејски појас“ у и око епицентра историје човечанства – Храмовне горе и да тако валоризују своје ратне успехе из „Шестодневног рата“ 1967. године када је израелска војска први пут крочила на тле Источног Јерусалима, након пропасти Великог устанка из 1. века н.е.

[restrict]

Тако се, у фокусу територијалног спорења нашао горепоменути округ Шеик Џара, део града који има изузетан значај и у контексту јудаистичке духовне традиције, имајући у виду да се у њему налазе насеља Шимон Хацадик и Нахалат Шимон. Ова насеља налазе сe у близини гробнице тзв. „Праведног Шимона“, врховног свештеника и члана Великог већа из времена постојања другог Соломоновог храма и као таква имају посебну улогу у спиритуалном поимању географије Источног Јерусалима.
Иако ова насеља због свог историјског значаја, сама по себи носе огроман потенцијал да распале нову ватру сукоба на библијским територијама, мозаик актуелне конфронтације састављен је из још неколико коцкица.
Поклапање краја, за муслимане, светог месеца Рамазана и јубилеја обележавања Дана Јерусалима, створило је додатни оквир за почетак још једног јеврејско-арапског конфликта. У року од само неколико дана, јеврејске власти донеле су низ контроверзних одлука, попут затварања „Капије Дамаска“, једне од капија које Арапима омогућавају приступ Старом граду, као и закаснелу одлуку о измени трасе којом су јеврејски радикални националисти планирали да продефилију приликом обележавања Дана Јерусалима, односно тзв. „Марша заставе“. Како су безбедносне процене израелске тајне службе Шин Бет наговештавале, у светлу повећаних међуетничких тензија очекивало се да приликом процесије јеврејских националиста може доћи од великих уличних сукоба, нарочито након посете израелског политичара Итамара Бен-Гвира и вође партије „Јеврејска снага“ („Оцма Јехудит“), спорном округу Шеик Џару и његовог позива „полицији да пуца у демонстранте“. У сваком случају сплетом случајности или не, ове одлуке довеле су прво до утврђивања и наоружавања Арапа каменицама и молотовљевим коктелима на простору Храмовне горе, у циљу супротстављања учесницима „Марша заставе“, што је резултирало упадом Израелских снага безбедности у џамију Ал-Акса. Овај упад у једно од најважнијих муслиманских светилишта на свету, представљао је преседан и чин светогрђа у очима палестинских муслимана, проузрокујући да се истог дана у игру укључи и Хамас, радикалнији део палестинске политичке сцене.

УВОДНЕ РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ Хамас је истог дана дао ултиматум израелским снагама безбедности да се повуку са простора између Ал-Акса џамије и џамије Купола на стени, чему није удовољено. Убрзо након тога уследила је баражна ракетна паљба са простора Газе на насељена места на југозападу Израела попут Ашкелона, Биршебе и Ашдота, док је израелско ваздухопловство реаговало бомбардујући, по свему судећи, унапред припремљене мете, попут високо позиционираних војних и обавештајних официра Хамаса. Довољно је рећи да је у првих неколико дана ескалације сукоба, израелско ваздухопловство успело да обезглави вођство Хамаса, убијајући команданта града Газе Басем Ису, водећег стручњака за ракете и сајбер ратовање Џому Тахла, руководиоца истраживачког и производног процеса ракетног наоружања Касема Катиба, шефа контраобавештајне службе Ваила Ису, шефа обавештајне службе Хамаса, Хасана Каогија, али и десетину других важних личности ове оружане формације и њихове најпознатије Ал Касем бригаде.
Поред тога, свакодневни извештаји указују на неколико аспеката тренутне конфронтације. Хамас и њихов ратни савезник Палестински исламски џихад, одлучили су се за нешто масовнију употребу ракета кратког домета, с обзиром да су већ у првих неколико дана испалили више од 3.000 ракета, покушавајући да политички капитализују актуелни сукоб али и да изазову жешћу реакцију Израела у циљу алармирања светске јавности и посебно муслиманског света. Са друге стране Израел успева да спречи већу материјалну штету и људске губитке, захваљујући свом систему ПВО „Гвоздена купола“ чија се ефикасност процењује на неких 90 посто и који успева да спречи да ракете испаљене са палестинских положаја озбиљније угрозе највеће израелске градове, пре свега Тел Авив. Уз то, израелски војни врх примењује тактику ваздушног ратовања, бомбардујући густо насељена подручја Газе, али и Западне обале, уништавајући лансирне рампе, командне и комуникационе центре и подземну војну инфраструктуру, тј. систем тунела колоквијално познатијих под називом „Метро“. Наравно, овакви удари за собом остављају велике цивилне жртве, имајући у виду да појас Газе и сам град Газа представљају једну од најгушће насељених области на свету, па се тако број цивилних жртава процењује на неколико стотина.
Иако још у почетној фази, многи локални коментатори већ карактеришу овај сукоб као већи и озбиљнији од сукоба за време „Друге интифаде“, тј. другог арапског устанка са почетка 21. века, који се проширује и на улице унутар самог Израела, по градовима у којима живи мешовита јеврејско-арапска популација попут Лода, Акре и Јафе. За сада се чини да палестинска страна нема излазну стратегију, док израелски политички и војни врх наглашавају да нема разговора о примирју док се не униште борбени ефективи Хамаса и Палестинског исламског џихада.

ГЕОПОЛИТИЧКИ И ЕСХАТОЛОШКИ УЗРОЦИ Стога се поставља питање, да ли је по среди само још један у низу краткотрајних сукоба Палестинаца и Израелаца или је реч о новом јеврејско-арапском рату, који прети да изнова реконфигурише мапу Блиског истока. Посматрано из дневнополитичке визуре, актуелни сукоб дошао је у тренутку великих унутрашњих политичких напетости, како између политичких опција Палестине, тако и Израела.
Дуго најављивани и скоро две деценије ишчекивани палестински парламентарни и председнички избори, заказани за мај и јул ове године, напрасно су отказани крајем априла. Као разлог за отказивање актуелни палестински председник Махмуд Абас, навео је немогућност да Палестинци који живе у Јерусалиму узму учешћа на овим изборима, односно „да ће избори бити одложени док се не загарантује учешће палестинског народа у Јерусалиму“. Суштински, познаваоци локалних политичких прилика разлог за отказивање избора виде у озбиљним превирањима унутар Фатаха, на чијем је дугогодишњем челу Абас и најављеном учешћу Мохамеда Дахлана на изборима, којем се дају велике шансе да постане нови палестински лидер.
Са друге стране зида, израелски политички амбијент је већ дуго у превирањима, услед и даље актуелног суђења Бењамину Нетанијахуу али и немогућности да се формира дугорочно стабилна парламентарна већина. Почетком маја, лидери партијa Јеш Атид, Мерец, Јизраел Бејтену и партије Јамина, састали су се у намери формирања широке коалиције која ће сменити Нетанијахуа са места премијера, међутим ови разговори су пролонгирани управо због избијања новог оружаног сукоба са Палестинцима.
Ипак, фундаменталнији узрок актуелног конфликта, може се пронаћи у стратешким документима Државе Израел и израелском нескривеном плану да се позиционира као водећа сила на простору Медитерана. У том смислу, текућа војна операција израелских одбрамбених снага „Чувари зида“, може се посматрати као континуитет у односу на претходне операције „Праведни гнев“ (2001) и „Бачено олово“ (2008). Наиме, ове две операције представљале су аналогни начин вођења војне кампање у односу на оно што Израел чини 2021. године, тј. представљале су пажљиво планиран подухват, као део ширег војно-обавештајног програма који је први пут формулисала влада премијера Ариела Шарона 2001. године. Како је тада писано: „извори у одбрамбеном естаблишменту рекли су да је министар одбране Ехуд Барак наложио израелским одбрамбеним снагама да се припреме за операцију пре више од шест месеци, чак и док је Израел почињао да преговара о споразуму о прекиду ватре са Хамасом.“ Са тим у вези, симптоматично је да је Израел за мај већ најављивао одржавање најмасовније војне вежбе у историји, под називом „Ватрене кочије“, у којој је требало да узму учешћа сви родови војске, целокупни обавештајни сектор, али и цивилни делови друштва, симулирајући вођење рата на свим фронтовима у трајању од месец дана.

Дугорочни циљ ових планова, како су их формулисали израелски креатори политике, јесте протеривање Палестинаца из палестинских земаља, односно како је у марту 2002. године писано у „Вашингтон тајмсу“, „операцију Праведни гнев представио је у јулу 2001. израелској влади шеф особља ИДФ-а Шаул Мофаз, под насловом Уништавање Палестинске управе и разоружавање свих оружаних снага са циљем поновне окупације целокупне Западне обале и можда, појаса Газе“. Уз то је тада надовезан и тзв. „Даганов план“, план човека који је у то време био на челу Мосада. „Даганов план“ предвиђао је такозвану „кантонизацију“ палестинских територија, при чему би Западна обала и Газа биле потпуно одсечене једна од друге, са одвојеним „владама“ на свакој од територија. Према овом сценарију, који је већ био предвиђен 2001. године, Израел би водио одвојене преговоре са палестинским руководствима која су доминантна на свакој од ових територија.
Даље, „Даганов план“ је подразумевао и копнену инвазију са око 30.000 израелских војника, са јасно дефинисаним задатком уништавања инфраструктуре палестинског руководства и одузимања наоружања које тренутно поседују разне палестинске снаге, и протеривања или убијања њеног војног руководства. Како је предвиђено, до масовног протеривања могло би доћи у некој каснијој фази копнене инвазије, уколико би Израелци отворили границе Газе и тако омогућили егзодус становништва. Уосталом, Ариел Шарон је тада протеривање назвао „решењем у стилу из 1948“.
На стратешком нивоу, постојећи сукоб се може посматрати и у контексту сада већ често цитираног израелског стратешког документа „План Јинона“, односно плана стварања „Великог Израела“. „План Јинона“, јесте чланак Одеда Јинона који се појавио у часопису „Правци“ (Кивуним) 1982. године, часопису Информативног одељења Светске ционистичке организације. Одед Јинон био је израелски новинар и тадашњи сарадник израелског Министарства спољних послова. Како пише Махди Даријус Наземроаџа, аутор књига „Глобализација НАТО-а“ и „Рат у Либији и ре-колонизација у Африци“, „План Јинона“ представља израелски стратешки план за осигуравање израелске регионалне супериорности, односно на просторима од Египта до Сирије, с обзиром на то да се речима оснивача Ционистичког покрета, Теодора Херцла, „јеврејска држава протеже од египатског потока (Нила) до Еуфрата“. У плану се инсистира и предвиђа да Израел мора реконфигурисати своје геополитичко окружење, балканизацијом околних арапских држава у мање и слабије државе. Израелски стратези посматрали су Ирак као свој највећи стратешки изазов. Због тога је Ирак истакнут као средиште балканизације Блиског Истока и Арапског света. У Ираку су, на основу концепата „Плана Јинона“, израелски стратези позвали на поделу Ирака на курдску и две арапске државе, једну за шиитске муслимане, а другу за сунитске муслимане. Први корак ка успостављању овога био је рат између Ирака и Ирана, о којем говори Јинона план. Сам план се заснива на две основне премисе. Да би преживео, Израел мора 1) постати империјална регионална сила и 2) мора извршити поделу читавог региона на мале државе, узрокујући распад свих постојећих арапских држава. На крају, то би резултовало новим границама Израела, који би онда обухватао историјску Палестину, јужни Либан, Голанску висораван, Јордан и залив Агаба.
Дакле, с обзиром на то да се ради о процесима дугог трајања и узимајући у обзир историјски и цивилизацијски контекст, актуелни сукоб Израела и Палестине не може представљати изненађење, али може бити изненађујући његов исход, односно спремност Израела да сукоб појача и крене корак даље у остварењу својих геополитичких циљева, пре свега у погледу овладавања Источним Јерусалимом. Јер не смемо заборавити да је корен израелско-арапског сукоба пре свега религијске природе и да се casus beli може географски врло прецизно лоцирати или именовати, а то је Храмовна гора. Стога ће и евентуално постизање примирја имати привремени и тактички карактер и представљаће само предах у једном ширем есхатолошком процесу чији се крај везује управо за простор између Зида плача, Цркве Христовог васкрсења и џамије Ал-Акса. Упућенији наслућују да је и овај сукоб „неимарске“ природе и да за циљ има да обезбеди „локацијске услове“ за зидање Трећег Соломоновог храма. А како се каже у једној израелској тв реклами, посвећеној управо изградњи Трећег Соломоновог храма: „Ово је генерација. Деца су спремна“. „Накба“ би у том случају била глобална.

[/restrict]