У ПЕРО И У ВЕТАР – КОСТА

Био је виђени француски новинар; читаоци Le Monde-а и Le Point-а сећају га се као судског извештача из свих крајева Француске, и као одмереног спољнополитичког коментатора из хладноратовског раздобља модерног доба. Ми смо га држали за нашег човека на истуреном положају војника Седме силе

Овог пролећа изгубих драгог пријатеља Косту Христића. Био је виђени француски новинар; читаоци Le Monde-а и Le Point-а сећају га се као судског извештача из свих крајева Француске, и као одмереног спољнополитичког коментатора из хладноратовског раздобља модерног доба. Ми смо га држали за нашег човека на истуреном положају војника Седме силе. Упознао сам га за време првог дужег боравка у француској престоници, средином седамдесетих. О нашим приликама писао је ретко, по мери интересовања јавности, али смо о њима често и много разговарали. Председник Црквене општине Свети Сава, члан Управног одбора Западноевропске епархије, учвршћивао је, за себе и за друге оно што нас је вековима држало и одржало усправљене на ногама.
Рођен у Атини, одрастао и школован у туђини, предано је неговао свест о припадности завичају својих предака. Његова деца, рођена у Паризу, поред француског говоре исправним српским језиком; Костин ћирилички рукопис, којим се служио пишући ми писма, био је ђачки уредан и читљив. Крв није вода. Човек се сподбија куда га невоља натера или луда глава поведе, а проток крви је вековима трасиран. Двојно држављанство подразумева лојалност према новоусвојеној домовини; душа не полаже рачуне пред општинским властима. За разлику од мога, Костино родољубље је било поштеђено непријатних сусрета са људима и стварима. Ја сам био одбеглица, а он чежњиви заљубљеник.
И ту је, у почетку, долазило до малих неспоразума у гледању и процењивању, које је обострана добра воља заташкавала. Моје подсмешљиве опаске о нашим заблудама и непромишљеним поступцима прилично су га растуживале. О моме епистоларном роману „Драги мој Петровићу“, који се онда појавио у француском преводу, објавио је врло леп осврт, али ми је, у четири ока, замерио што посвећујем превелику пажњу тривијалностима свакидашњице, превиђајући суштински смисао наше колективне судбине. Биће да сам, у отпору владајућем једноумљу, понекад губио добру меру; он је гледао изнад и изван принудних датости.
Неслагање бисмо изгладили чашицама изузетно добре грожђане ракије коју нам је, из приватне резерве, служио шеф сале великог ресторана на Монпарнасу, као аперитив, и бесплатно: кућа чашћава!
Оно што човек заволи искрсава на сваком кораку око њега, долази му у сан, храни га својом свеприсутношћу. Главни уредник Le Point-а ми је једанпут испричао како му је Коста, на питање шта га је привукло овом познатом недељнику, дао неочекиван одговор. „Пресудила је адреса“, рекао је стручњак за међународну политику. Уредник је шалу примио у свом, рационалном кључу: седиште редакције се налазило јужно од Тријумфалне капије, а Коста је становао северно од познатог трга, па је, ето, и пешице могао долазити на посао. Прави разлог је, међутим, био сујеверно-поетске природе: улица је носила име Српског краља Петра Првог. Великом детету нашег племена та адреса је нудила топлу добродошлицу.
Моје говоранције о нашој незрелости и лаковерном уздању у пријатељство западних савезника слушао је са великодушним осмехивањем. У ономе што сам сматрао штетном неозбиљношћу он је видео детињасту наивност и разголићену душевност. Коста је волео свој народ, а љубав, по речима Апостола Павла, „све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ Трпељивост Костина имала је изразито хришћанско обележје. Антикомуниста по социјалном положају, налазио је лепих речи за југословенску политику несврставања док је самоуправљање доводио у везу са Де Головом идејом партиципације у планирању и награђивању, сумњајући да се та паметна замисао може остваривати у режиму ограничених политичких слобода.
Крајем седамдесетих живео сам неко време у земљи, коју је Коста готово сваке године посећивао. Једном, касно увече, зазвони телефон у мом београдском стану. Коста. Јавља се са Аеродрома у Сурчину. „Овде сам под полицијском пратњом, имам изгон из земље са вишегодишњом забраном уласка…“ Нашли су кога ће, помислих. Тога дана се сусрео са некима од тзв. „дисидената“ (Ђилас, Добрица, професори са Филозофског), и то се ни доказаном пријатељу земље није праштало. Забрана ће, у расклиманој и умирућој држави, и сама одумрети. Она га није одвикла од обичаја да, у Паризу, у круговима тешко доступним нашим званичницима протури покоју добру реч о француској савезници са Солунског фронта.
Његова Обећана земља трајала је изнад свих политичких опредељења и подела. То је био правац, а не достигнути циљ. Враћао сам се, једног лета, за распуст, у земљу, и он се понуди да ме довезе на железничку станицу. (И иначе би ми се, при сељакањима по Паризу, увек налазио при руци.) На Gare de Lyon гужва, воз постављен, али вагони нису отворени, на перону углавном наш свет, довикивање и комешање, прави вашар у Мрчајевцима, летња сеоба Србаља-гастарбајтера са Запада на Исток, огромни кофери превезани конопцима, најлонске кесе, џакови детерџента, летњи мантили и зимски капути, храна и џебана за два дана. Још само да се негде задими роштиљ са ћевапчићима и ражњићима, и да неко поведе коло, у шеснаест. Шапнем Кости: „Ево, гледај их, то је твој обожавани народ.“
Стајали смо поред вагона са белом таблом на којој је писало Београд. Коста упери прст у таблу, и рече: „Немој тако, иду у добром правцу.“
Средином деведесетих све се око нас промени. Крену бесомучна кампања, медијска припрема за НАТО бомбардовање. Са родољубљем се више нисмо могли шалити. Коста је, са удвострученом снагом кренуо у акцију објашњавања онога што се код нас уистину дешавало. Објавио је три запажене књиге (Лажна браћа, Српски отпор, Част и превара). Покренуо је, са Лујом Далмасом, месечник „Вести са Балкана (Balkans Info), где ће, у двеста бројева, раскринкавати заверу обмањивања јавности са освајачким циљевима Великог Брата. У том, усамљеничком подвигу, поред Далмаса, учествоваће и Владимир Димитријевић, генерал Галоа, да им се, потом, придруже Петер Хандке, Харолд Пинтер, Александар Зиновјев, Ноам Чомски – истински слободни људи који су држали до части и истине. Помагао сам и ја, колико сам могао. Арогантни, силеџијски Запад је и од мене, интернационалисте очараног западноевропском културном баштином, начинити безусловног патриоту. Није било места за двоумљење. Не могу правдати осветничке злочине које су, у лудилу грађанског рата, неки чинили и у наше име. Све остало прихватам. Упоређена са разбојницима који су нас засипали касетним бомбама и ослабљеним уранијумом, наша сиротиња је имала анђеоски чисто лице.
Треће, „пензионерско“ раздобље Костина живота протекло је у знаку борбене посвећености земљи у коју су његови преци уградили оно највредније што су на свет донели. Први Христићи су, почетком 19. века, дошли из Бугарске, да би узели учешћа у Карађорђевом устанку. Прадеда Филип (1819–1905) био је истакнути државник и дипломата; деда, Коста Н. Христић (1852–1927) оставио је две књиге драгоцених „Записа старог Београђанина“. Отац мог пријатеља, Бошко (1889–1941) службовао је као амбасадор у више европских земаља. Велика фамилија је, у два упоредна тока, прокрчила важне путеве кроз 19. и 20. век. У оном, другом огранку, истичу се композитори Стеван Христић (1885–1958) и Зоран Христић (1938–2020). Један изданак те гране је и професор Драмског факултета у Београду, песник и есејиста Јован Христић (1933–2002).
Оваква плејада националних прегалаца осветљавала је Костин животни пут, намећући обавезе према свом ходу, и свом роду. Коста је те обавезе часно испунио.

Један коментар

  1. Витомир Христић

    Коста Христић није био у родбинским веѕама са Јованом Христићем и Зораном Христићем.
    С поштованјем,
    Др инг Витомир Христић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *