Тукидидова замка и кинеско буђење

Да ли је рат између САД и Кине заиста неизбежан?

Иако су се многи надали да ће нова администрација Беле куће порадити на смањењу тензија између Вашингтона и Пекинга, то се до сада није догодило. Помак набоље може се опазити само у сарадњи на пољу екологије и климатских промена, што је добро, али зато су сва друга питања остала једнако неразрешена. Тачније, горућа, још из времена Трампове владавине.

ТАЈВАНСКО ПИТАЊЕ Ређају се чарке између Америке и Кине око Тајвана, а узрок је америчко напуштање политике „једне Кине“ о питању Тајвана. Вашингтон (још) није признао Тајван као државу, али учесталост контаката на високом нивоу између званичника САД и Тајвана све више нервира Кину, јер Тајван сматра делом своје територије. Стога је разумљиво да Пекинг није задовољан ни чињеницом да Вашингтон лиферује Тајпеју све више модерног наоружања.
Кина се осећа изазваном и узвраћа слањем све бројнијих формација пресретача и бомбардера преко средње линије која на мору раздваја Тајван од копна, а коју Пекинг не признаје.
Полигон за надметање снага две суперсиле је махом море, зато се у том делу света због неразјашњених поморских међа све чешће бележе опасни „блиски сусрети“ између кинеских, на једној страни, и америчких, тајванских, филипинских и јапанских бродова на другој.
Недавно је забележен инцидент, када је тајвански патролни брод пресрео лађу кинеске ратне морнарице; капетан тајванског брода је путем радија упозорио кинеског колегу да је зашао у територијалне воде Тајвана, и да треба да послуша наређење тајванске ратне морнарице и одмах се удаљи из спорног подручја. Радио-аматери су уловили одговор кинеског команданта, који је на ултиматум узвратио обавештењем да се кинески ратни брод налази у кинеском територијалном мору, уз нагласак на чињеници да је „Тајван део Кине“. Геополитичари су немио догађај протумачили као лош знак, који наговештава да рат није далеко.

[restrict]

ОПАСНА НЕСТАБИЛНОСТ Начелник генералштаба америчке војске Марк Милеј чак и не покушава да умири домаћу и светску јавност, напротив – уверен је да се свет суочава са „опасном нестабилношћу“ и да актуелни догађаји подсећају на период „пада Рима и краха Совјетског Савеза“. Намеће се питање: Зар се рат никако не може избећи?
Ставови западних дипломата и политичара откривају да нису склони да мирно прихвате чињеницу да Кина постаје најјача земља на планети, а уз то нас и историја учи да су мале шансе да би на „крову света“ могло да дође до икакве промене – без љутог боја.
Погледајмо само скорашње догађаје; Томас Фридман је на пример крајем априла у колумни у „Њујорк тајмсу“ анализирао које је све погрешне потезе Запад повлачио у односу на Русију, да би се поткрај текста изненада упитао – да ли је рат неминован, позивајући се на новелу „2034“ коју су написали пензионисани амерички адмирал Џејмс Ставридис и Елиот Акерман, некадашњи маринац и обавештајни официр америчке војске. У књизи се Ставридис и Акерман поигравају мишљу како би могло да дође до рата између Кине и САД. Окидач за рат би, тврде, могла бити „чарка“ на мору која би се догодила близу Тајвана.
Прогнозирају да би кинеске ратне операције иза кулиса, у тихом савезништву, подржавали Иран и Русија. Почетак звучи језиво реалистично, али крај, у коме Индија после великодушне размене нуклеарних бојевих глава између Кине и САД постаје нова светска суперсила, није претерано убедљив. Мада не треба сметнути с ума податак да су Техеран и Пекинг недавно потписали важан међународни споразум о 40-годишњој сарадњи, и то у време док се на граници с Русијом одвијају највеће НАТО вежбе, а највиши кинески дипломата поручује Бајденовој администрацији да Америка „нема право да с Кином разговара с позиције моћи“.

КЛОПКЕ ГЕОПОЛИТИКЕ „Наша глупа одлука да гурнемо НАТО у лице Русије – после пада Совјетског Савеза – очврснула је посткомунистичку Русију и претворила је у нашег непријатеља уместо у потенцијалног партнера, створивши идеалне услове за устоличење антизападњачког аутократе какав је Путин. Замислите само како би било да је Русија, земља с којом немамо никакве спорове око граница, наш савезник наспрам Кине и Ирана, уместо што је њихов савезник у сукобима с нама“, вајка се Фридман.
Уверен је да су изгубљени амерички ратови у Авганистану и Ираку, заједно с економском кризом 2008. године и пандемијом, увелико ослабили пре свега САД, али и њихове савезнике. Што је „пољуљало поверење у САД, као и самопоуздање Американаца“, закључује Фридман.
На крају есеја о клопкама светске геополитике напрасно потеже расправу о микропроцесорима којима би, каже, заједно с проблематиком вештачке интелигенције морали да посветимо посебну пажњу јер су то сада једнако важни ресурси као што је то некада била нафта.

МИКРОЧИПОВИ Америка већ користи микропроцесоре као полугу своје спољне политике, зато ембарго на куповину микропроцесора (који су резултат америчке технологије) већ ствара тешко премостиве проблеме бројним кинеским предузећима.
Фридман ту види нову опасност, јер је „на свега неколико километара од кинеске границе седиште највећег и најсофистициранијег произвођача чипова на свету – Taiwan Semiconductor Manufacturing Company“. ТСМЦ је један од три произвођача најнапреднијих полупроводничких чипова, уједно највећи од свих. На другом месту је „Самсунг“, а на трећем „Интел“.
Три од пет компанија које израђују програме и опрему за литографију компјутерских процесора имају седиште у САД, а по једна у Холандији и Јапану. Пошто Кина (још увек) нема довољно знања на том подручју, јасно је да јој америчке санкције загорчавају живот. На ту карту је играо Доналд Трамп, а Џо Бајден је продужио истим путем, па је Америка недавно забранила компанији ТСМЦ да извози процесоре у седам центара у Кини, под изговором да тамошњи суперкомпјутери израђују програме за кинеску војску. Аналитичари предвиђају да Кини треба још десет година, можда и више, да сама освоји ту технологију, после чега се очекује да ће сат који одбројава време до почетка сукоба с Америком – почети брже да куца. Амерички генерали не гаје ту врсту оптимизма – према њима сукоб би могао да букне за највише шест година.

АУСТРАЛИЈСКИ БУБЊЕВИ РАТА На ту рачуницу се ослањају и у Аустралији, где је недавно нови министар одбране Питер Датон упозорио народ да се припреми на рат, јер „рат са Кином не може у потпуности да искључи – у блиској будућности“.
Још јаснији је министар унутрашњих послова Аустралије, који је на прослави „дана Анзаца“ (помен Аустралијанцима и Новозеланђанима палим у ратовима) подвукао да се у региону „све гласније и све ближе чују бубњеви рата“, због чега грађани морају бити спремни на реалност у којој све иде „у правцу рата“.
Потом је професор Џејмс Лоренсон грађанима „превео“ флоскуле политичара о „припремљености за рат“, с обзиром на то да не описују довољно прецизно шта то заправо значи. „То значи на милионе мртвих, укључујући Аустралијанце. Дошло би до глобалне економске катастрофе. До танчина треба објаснити ’какав би био тај рат’“, истиче професор и додаје да се „опасност од глобалног сукоба у последњих пет година из дана у дан само – повећава“.

КИНЕСКЕ ПРИПРЕМЕ Да Кина у погледу статуса Тајвана, као ни о другим питањима која се тичу њеног територијалног интегритета, није спремна да попушта нити преговара, потврђује изјава представника кинеског министарства спољних послова Зхао Лијиана. Он је подвукао да је „тајванско питање искључива ствар Кине“ која „никада неће дозволити ниједној држави да се меша у њене унутрашње послове“.
Јасно је да Кина не прети празном пушком; према процени међународног института СИПРИ у Стокхолму, САД са 732 милијарди долара, колико троше на оружје, још увек држе примат у свету. Штавише, Америка троши на наоружање више него десет најближих супарника, мада и Кина константно повећава давања за војску – само прошле године је због „претњи у региону“ поткрепила војни буџет за 6,8 одсто. Иако се спољна политика Кине не заснива на претњи силом, одлучна је да не одступа од виталних националних интереса, због чега се спрема и за најгори сценарио.
Како изгледају те припреме, демонстрирала је прошле седмице пред очима целог света када је у само једном дану њена ратна морнарица добила појачање у виду три велика пловила: носача хеликоптера, нуклеарне подморнице и ратног брода. За Кину је карактеристично да у последње време тако брзо гради бродове за своју војску, да је у том погледу надмашила чак и америчку ратну морнарицу.
Иако Америку још није сустигла по броју великих носача авиона – који Кини и нису толико потребни – кинеска ратна морнарица (ПЛАН) постаје права главобоља за америчку индустрију. Захваљујући тридесетогодишњем размаху „глобализације“, многе највеће фабрике су због јефтиније радне снаге пресељене из САД у Кину, па је Кина и у домену изградње бродовља оставила Америку далеко иза себе.
У САД више нема довољно бродоградилишта која би могла да парирају кинеским. Отуда је кинеска војна морнарица још 2019. године престигла америчку: Кина је већ почетком 2020. имала 350, а Америка само 293 ратна брода. Нови кинески амфибијски брод и носач хеликоптера класе 075 Yushen, сличан америчким бродовима Wasp, може да носи око тридесет хеликоптера уз око 1.200 војника и само је још више повећао разлику у наоружању – у корист Кине. Плус што се у кинеским бродоградилиштима убрзано граде још два слична брода.
Велики искорак за Кину представља и нова нуклеарна подморница класе 094 Jin, коју су крстили Changzheng 18. Она је шеста исте врсте и може да носи 12 балистичких ракета домета преко 8.000 километара. Све то допуњује и нови разарач класе 055 Renhai под именом Dalian, који је трећи своје врсте, а поред топова и противавионских ракета носи и веће противбродске ракете YJ-18, као и ракете за нападе на копнене циљеве CJ-10.

РАТ ИЛИ ОДВРАЋАЊЕ Све то нас доводи до кључног питања – да ли такво гомилање ратног арсенала, уз све чешће провокације од стране САД и њених савезника, неминовно води у рат или ће то наоружање послужити само за одвраћање (deterrence) противника, што би био спас за куглу земаљску.
Нема сумње да је сада на потезу Вашингтон. Стручњаци за геополитику се наиме слажу у процени да се САД и Кина тренутно налазе у положају у коме нова и све већа светска сила – Кина – захваљујући свом привредном и војном потенцијалу преузима примат од досадашње највеће суперсиле, Америке. Што би могао да постане довољан разлог за – рат. Посреди је Тукидидова замка, позната још из времена ратова између љутих ривала, античке Спарте и Атине.
Један од очева историографије – Тукидид својевремено је у свом делу „Историја Пелопонеског рата“ опазио да је „успон Атине, и страх који је то изазвало у Спарти, учинило рат неизбежним“.
На универзитету Харвард су на трагу тог древног спознања покренули „Пројекат Тукидидова замка“ који је осмислио Грејам Алисон. У књизи „Осуђени на рат“ посветио се управо тој теми, односно тражењу одговора на дилему јесу ли ратови које „изазивају старе суперсиле“ увек неизбежни? У то име је с групом научника помно анализирао податке који откривају односе међу моћним државама током последњих 500 година, а на основу постојећих историјских докумената. Идентификовано је чак 16 примера када су се нове, „растуће“ силе суочиле с већ изнемоглим конкурентом. У 12 случајева је међусобно надгорњавање око премоћи окончано ратом. У свега четири примера је избегнуто крвопролиће: приликом одмеравања снага између Шпаније и Португалије у касном 19. веку, током сукоба САД и Велике Британије почетком 20. века, у време Хладног рата између САД и Совјетског Савеза у 20. веку, те сукоба Немачке и Француске с Великом Британијом око будућности ЕУ. У свим тим примерима испреплетани су међусобни односи и већ саткане везе били јачи од спорова који су те државе гурали у хаос рата. То је податак који улива наду, иако се ради о свега четвртини примера које је на површину избацила суморна статистика харвардског пројекта.
Зебњу буди чињеница да је у три четвртине примера судар старе и растуће, нове регионалне или светске силе, како нас историја учи – обавезно прерастао у рат. Није тешко схватити да би у нашем свету, због огромне разорне моћи савременог оружја укључујући и нуклеарно, рат као опција био погубан за све.
Такав развој догађаја могао би бити избегнут само уколико САД и Кина пронађу начин за „мирољубиву коегзистенцију“, суживот у миру, који су као луч микрокозма својевремено у свету пропагирале југословенска, а уз њу српска дипломатија.
Али та луч неће дуго трајати ако политичке вође суперсила, а пре свега америчка администрација, нису научили лекцију које нам је историја оставила у аманет како не бисмо понављали најскупље грешке из прошлости. Извесно је да ће Америка с муком препустити трон најјаче међу јакима, мада мора да узме у обзир и чињеницу да данашња Кина више није она држава којој су у прошлости западне силе наметале понижавајуће услове трговања, дрогом тровале њихово становништво и кажњавале је како им се прохтело.
А с обзиром на то да смо у години када се обележава два века смрти Наполеона Бонапарте, ваљало би да се и у Овалном кабинету сете његове далековиде мудрости из 1817. године: „Нека Кина спава; јер када се пробуди, протрешће свет.“ Кина одавно више не спава.

[/restrict]