Светионик – Уринирање

Током кампање која је била феномен за посматрање кад и за проучавање, присташе Ђукановићевог DPS-а, странке која паралелно влада тиме што држи све кључне институције и стварне полуге моћи – организују ауто-колоне које не само што шпартају Црном Гором и Боком Которском него листом траже белаја гдје год да се појаве. Провоцирају

Током незапамћеног предизборног пресинга уочи локалних избора који су се у Херцег Новом одржали по једнима на Дан Европе, а по другима на Дан побједе у Другом свјетском рату, дакле 9. маја, у тренутку писања овог текста, исход се лако може прогнозирати.
Занимљиво, медицинска знаност је и овога пута побиједила невидљивог непријатеља, па се корона повукла баш као и 30. августа 2020. године када су у географији црногорској и приморској побиједили Срби тако што су изгубили post festum.
Слично ће бити и у постизборном Херцег Новом, најмлађем од свих старих градова никлих у Заливу. Нови је настао 1382. због трговине сољу, али се и данас – бокељолози то опажају – разликује по томе што је увијек за степен нерафинисанији, да не кажем дивљији, од древног Котора. Но током кампање која је била феномен за посматрање кад и за проучавање, присташе Ђукановићевог DPS-а, странке која паралелно влада тиме што држи све кључне институције и стварне полуге моћи – организују ауто-колоне које не само што шпартају Црном Гором и Боком Которском него листом траже белаја гдје год да се појаве. Провоцирају. Из њима знаних разлога све те небокељске регистрације пуне адренализованог младог свијета што сједи по прозора (подгорички падеж у значењу: по прозорима аутомобила) и машу црвеним заставама, трубећи све у шеснаест, чикају, изазивају, и неријетко успијевају да зауставе колону и крену да се обрачунавају са Србима из првог кафића у коме је некоме прекипјело па их је погодио из вербалне праћке.
Видео-снимци подивљале Боке, авај, шире се и ван Залива чији је подразумијевајући слоган: да живимо у миру и суживоту.
И питам се, усред реченице којој је читалац свједок, да ли доливам уље на ватру тиме што пријављујем да су монтенегрински комити на билборду са ликом актуелног херцегновског градоначелника, чија подгоричка централа признаје Косово*, написали „Србе на врбе“, или би било боље да ћутим, еда ли се у очима цијеле Србије најсрпскији наш град на Приморју не би брукао?
У исто вријеме, у главном граду Боке, у Котору – хаос! Хоће да уринирају по вратима Цркве Светог Николе, и да шкропе мокраћом оне исте скале на којима сваке године, 27. јануара, на Савиндан, када пролази римокатоличка процесија с моштима Светог Трифуна, свеца из времена прије раскола, изађу сви православни свештеници и многи вјерни народ – да поздраве браћу у Христу, јер то је суживотна Бока.
Или је била. Ко губи, има право да се љути, а ко политички губи, себи је канда стекао право да може да завади и закрви. Дубока држава нема душу, али има приватну цркву. Довољно за сукоб.
Братство православне омладине Св. Лука пак, згрожено над називањем попадије која је скрнавитеље с прозора камене куће у Старом граду опомињала да се призову памети – српском курвом – издало је саопштење у коме се јуришницима Ђукановићеве партије DPS каже: „Молите се, покајте се. То вам братски поручујемо. Увреде упућене попадији су увреде свим нашим мајкама, сестрама и ћеркама. Зар нас толико мрзите само зато што смо Срби и православци?“
Заиста, колико пута током историје човјек ову питалицу мора да осјети на својој кожи: Зар нас толико мрзите само зато што смо Срби и православци?
Братство даље казује у званичном саопштењу: „Наши суграђани Аџић, Кривокапић и Банићевић, познати спортисти, нажалост су задојени мржњом… јер су постали марионете нечије острашћене политике.“
Да није ријеч о изолованом дивљаштву групе националиста већ о унапријед планираној акцији са циљем подизања тензија и изазивања грађанских сукоба, казује Игор Дамјановић, политички аналитичар, и додаје како је сигнификантно ћутање западних амбасада и NVO сектора, „задуженог“ за заштиту људских права, кад и за право супруге которског пароха, нападнуте од стране тзв. патриотско-комитске, а заправо усташке руље.
Вратимо се из главног града у најмлађи град Боке, у коме се, у тренутку док читаочево око сијече редове текста као барке таласе – ствара нова локална власт.
Да видимо, угрубо отеше ли се, кога ми то у Херцег Новом имамо?
Имамо Новљанима веома симпатичну Новску листу састављену од глава које су смислиле добар слоган „Наш град – наш брод“, али и реченицу: „Наша глава није ни у Подгорици, ни у Београду.“ Што је, ах, недопустиво плитка досјетка. Јер Новску листу не чине Андрићи, и новски зетови Пашићи, нити потомци Карађорђевића, који је након одласка из Боке убијен у Марсељу, него главе локалне, па „мало Београда“ не би било наодмет. Има га, тог кадровског Београда, с руком на срцу, али није за политички маркетинг.
Странка друга, која је на августовским парламентарним изборима постала језичак на ваги, у тренутку када је постала и мјера свезападне пажње, странка чији је челник честитао Косову* Дан државности, копулира са већинским херцегновским Србима. То што им се чини политички сприједа и отпозади, гласачи већински не осјећају још, колико су само моћни медијски лубриканти државе задужене за 750 милиона нечега, долара или евра свеједно, од тренутка конституисања нове републичке власти, чак три мјесеца „од побједе“ на августовским изборима.
Даље, ту су у граду на улазу у Залив и остале групе и удруге, нпр. Срба који коалирају са партнером што је гласао за црногорски језик и дискриминаторски Устав. Та ће група изгубити највише. Гласове ће већинске узети самозване Демократе, прелетачи и ини Срби којима не сметају ни EU, ни санкције Русији, странка којој је слоган на парламентарним изборима био: Мир је наша нација.
Ђукановићев DPS, онај што спрејом по билбордима вјеша Србе о врбе, понизио је лик актуелног градоначелника Херцег Новог и тим срамним натписом понизио цијели Херцег Нови. Иако тако не изгледа, Ђукановићева партија има шансе да јаше још, јер и даље држи добар комад обале, што ће рећи туристичке привреде. Изгубиће DPS дакако, али, иако то у странци знају, интензивно организује ауто-колоне, казано је какве, пишу увредљиве графите, и откопчавају шлицеве пред црквама.
Постоји, ипак, један феномен тако карактеристичан за ове изборе.
Тиче се обалне златне коке. Нисам опазио, запљускиван листом политичким обећањима без покрића, де је иједна коалиција или странка дала тврду вјеру како ће обалу вратити, тј. уступити бесплатно мјештанима и туристима.
Има читалаца и читалаца који знају да је наплатити улаз на плажу, или ући уз услов да се плати сунцобран и лежаљка, једнако одвратно као и наплаћивати обичну воду у кафићу или ресторану. Забрана да мјештани могу ногом крочити на мјеста гдје су пропливали – није била тема с брда сишавших политичара, челника, који су локалцима, као да су шимије (добро је да многи не знају превод овог романизма), давали руке све вријеме током кампање. Добром обалном комаду некада рибарске и бродограђевне Бијеле, на 12 километара од Херцег Новог, данас је забрањено прићи чак и зими. Чак и зими!
У доба власти Мила Ђукановића Бокељи су почели да губе право изласка на своју обалну земљу. Ови послије њега не уринирају на ту неправду. Гле?, а уста пуна фраза о бољој будућности. Природно Приморчево право је излазак на пјену од мора, јер је, ако ни због чега, а оно баш зато – живот на мору повлашћен.
Каже Миљенко Смоје, легендарни Сплићанин: „Misto bez mora nije za judsko živjenje. Ben ti svako misto di se ne moš njanci popišat u more.“ Мислио је Смоје свакако на мушкарце, који су и прије доба гејева имали ту необичну ужанцу, посебно када пуни вина изађу из конобе, колективно да се олакшају у мору. Момо Капор биљежи исто што и Смоје: Рекао је Марко Поло да нико не пиша у море соло – Marco Polo ha detto che nessuno urina in mare da solo!
У горњем пасусу замишљену клапу не треба поистовијетити са оним хулиганима из Котора. Горњи пасус подразумијева црногорске политичаре којима је глава у Бриселу и Вашингтону, и који групно уринирају по вјерницима демократије, по гласачима. По пучини – што би рекао Његош, херцегновски ђак – оној грдној.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море