Словеначка фарса

Како је пропала Пахорова сачекуша за Вучића на Брду код Крања

Словеначки председник Борут Пахор у последњих месец дана нашао се у центру пажње међународне јавности на начин који се некрунисаном краљу инстаграма, како му се подсмевају код куће, нимало није допао. После објављивања „нон-пејпера“ коме је приписано ауторство словеначких политичких лидера с Пахором и премијером Јанезом Јаншом на челу, а у коме се разматра прекрајање граница на Балкану, и открића да је управо Пахор чланове председништва БиХ током недавног боравка у Сарајеву пропитивао да ли би могли мирно да се разиђу, уследила су очекивана заклињања Вашингтона, Брисела и Берлина да постојеће „границе није могуће мењати“. Словеначка дипломатија се потом завила у мук, узгред се одрекавши ауторства спорног не-папира.

СФРЈ МУСТРА Упркос маневрима предузетим у циљу ублажавања штете, на Словенији је остало бреме оптужби да поново мешетари с балканским међама, што је понукало председника Словеније да се лати новог подухвата, све како би „амортизовао“ скандал са не-папиром. У ту сврху послужила је реприза 10. годишњице „Процеса Брдо–Бриони“, која је прошле године отказана због пандемије. Пахор је догађај скројио по мустри коју смо видели пре тридесетак година, када су се у Словенији окупљале вође тадашњих република СФРЈ да би размотриле начин за опстанак Југославије. У то име су се на Брду код Крања окупили представници држава насталих на згаришту некадашње Југославије, плус Албаније и привремених институција Косова. Пахоров план био је да сви потпишу „закључну декларацију“ којом би се обавезали да су постојеће границе свих држава на Балкану – непроменљиве.

[restrict]

ДИПЛОМАТСКА ЗАМКА Наизглед једноставан текст крио је, међутим, дипломатску замку, јер би Србија, да је такав документ потписала, дефакто признала административну границу Косова као међународну границу. Пошто изјава челника државе има и међународно-правно дејство, да је председник Србије Александар Вучић потписао Пахорову декларацију, истог трена би се заправо одрекао Косова. Последично би и сви преговори о „односима Београда и Приштине“ изгубили сваки смисао.
А онда се испоставило да се Пахор преварио у рачуници, што је постало јасно већ приликом његове посете Београду, три дана уочи „судбоносног састанка“ на Брду код Крања заказаног за 17. мај. Словеначки председник је пре доласка у Београд обавио турнеју по свим другим „балканским државама“, где је унапред утаначио текст своје декларације, уверен да се Србија, жељна „словеначке помоћи на путу ка ЕУ“, неће успротивити већ усаглашеном тексту, макар због тога трпела ненадокнадиву штету.
Стога је Пахора утолико више изненадила чињеница да српски председник није насео на прозиран потез којим се председник Словеније надао да ће својим менторима, пре свега САД и Немачкој, „на мала врата“ (па чак и без икаквих концесија и компензација Србији!) обезбедити „српско признање Косова“. Из Пахорове перспективе, све је пошло по злу у тренутку када је председник Србије прозрео дипломатску навлакушу и затражио да се већ срочена декларација „незнатно“ допуни напоменом да се непроменљивост постојећих граница односи на оне границе које препознају органи, односно документа Уједињених нација. А с обзиром на то да Резолуција Савета безбедности УН 1244 гарантује територијални интегритет Србије, то би значило да сви који су укључени у последњу „Брдо–Бриони“ ујдурму признају Србију у њеним постојећим границама, што подразумева поништење међународног карактера границе између Србије и Косова иако је неке од држава укључених у Пахоров процес Брдо, кршећи међународно право, признају као – државне.

ВУЧИЋЕВА СИМУЛТАНКА Овим је српска дипломатија избегла стигму која би јој следовала уколико би се противила идеји о „непроменљивости граница“; напротив, поступила је конструктивно, наведеним предлогом да се у закључке самита, заказаног у некадашњој резиденцији српских краљева а потом Јосипа Броза, дода прецизнија формулација, дакле, да се ради о непроменљивости граница које су признате од стране Организације Уједињених нација. Тиме је врућ кромпир, намењен Вучићу, неочекивано враћен у двориште осталих актера, којима није преостало ништа друго него да преузму улогу негативаца (првобитно намењену Србији) и одбаце идеју о усвајању декларације „о непроменљивости граница“, иако би текст који је предложио Вучић испоштовао темељне постулате међународног права.
Описаном „симултанком“ је Вучић, захваљујући једном, добро осмишљеном потезу, разголитио лицемерје западних дипломата, али и испразност принципа на које се тако радо позивају. Јер како другачије објаснити да је за Пахора и његове партнере била непремостива препрека усвајање закључног документа у коме би био наведен најважнији, за све државе чланице ОУН обавезујући документ – резолуција Савета безбедности УН. Ако су резолуција СБ УН и границе које признају УН – проблем, онда то доказује да су државе којима је то „проблем“ – суштински део проблема, а не Србија. Кршењем резолуција СБ УН ове државе пред очима целог света ниподаштавају и газе међународно право.
Пахор ни у најружнијим сновима није очекивао да ће му Вучић усред новинарске конференције током посете Београду одржати лекцију о питању „принципа непроменљивости граница“ питањем – од када, од које године се земље Запада залажу за тај принцип? Јер ни 1991, ни 1999, нити 2008. нису мариле за непроменљивост граница на Балкану. Сетиле су се тог постулата тек кад су мислиле да су „променом стања на терену“ већ забетонирале промену међа, само још да Србија то потврди изјавом да су оне сад „непроменљиве“.

ТИТОВО БРДО И БРИОНИ Атак Вучића на хипокризију Запада (због чега се у истом даху „извинио“ Пахору, јер његова критика није била упућена на адресу словеначког председника већ осталих западних лидера) био је колико неочекиван, толико и болан, па су медији у Словенији тај део Вучићевог обраћања на заједничкој конференцији – глатко прескочили. Тако су Пахору, по одласку из Београда, остала два дана уочи почетка скупа на Брду код Крања да смисли нову тактику како да Вучићу „провуче“ већ написану декларацију.
У међувремену је словеначки премијер Јанез Јанша уклонио Титов кип из комплекса његове некадашње резиденције, али не због састанка некадашње „јужне браће“ већ да не би „ометала“ словеначко председавање ЕУ у другој половини 2021.
Да би спасао образ, Пахор је медијима сервирао информације о „напорним преговорима“ чији је плод „компромис у виду коначне изјаве“ у вези с којом је „свако морао да малчице попусти“. Радило се заправо о опсени, „спину“, како би наивна јавност поверовала да се на састанку десило нешто велико и значајно. А није. После Вучићевог иступа у Београду свако даље бављење границама на самиту у некадашњој Брозовој вили било је осуђено на пропаст и још већу бламажу, зато није остало ни „г“ од граница у, на једвите јаде усвојеном, документу.
Али пропала Пахорова „сачекуша“ за Вучића није једини разлог неуспеха конференције на Брду код Крања.
„Процес Брдо–Бриони“ првобитно је лансиран као Пахоров самосталан пројекат „Процес Брдо“, чиме је желео да себи обезбеди парченце славе као корисника некадашњег Титовог уточишта; убрзо се, међутим, исказало да је пројекат по свом домету амбициозан, али провинцијалан и неважан чак и у овом делу Европе, а камоли шире, па је Пахор, опседнут да себи за живота обезбеди неку „историјску заоставштину“, прионуо козметичким корекцијама да би „Процесу Брдо“ дао шири шмек; ту му је ишао наруку сличан порив претходне хрватске председнице, која је у ту сврху уложила Брозу најдраже излетиште – Брионе.
Од тада тај пројекат здушно воде председници Словеније и Хрватске, мада ни после 10 година опстанка не жање славу, што није необично ако знамо да обе државе због међусобица око разграничења – замрзнутог спора који траје већ више од три деценије – нису светао пример на који би се угледали други у региону.
Уз то, обе државе, за разлику од, на пример, Немачке (која има свој, „Берлински процес“, такође намењен земљама Балкана) немају шта да понуде земљама у региону. За разлику од Немачке, Француске, Италије, Шпаније и других значајнијих држава унутар ЕУ, ни Словенија ни Хрватска не могу да обезбеде повољне и големе кредите, ни значајнију дипломатску или материјалну помоћ, преко потребну државама у региону. У том духу су сличне иницијативе, попут „Берлинског процеса“, много важније за Србију и остале кандидате за чланство у ЕУ.
Све то се одразило и на атмосферу на последњем сусрету „Брдо–Бриони процеса“, где је била готово опипљива напетост међу окупљеним политичарима, што је овековечено и на фотографијама, које говоре више од хиљаду речи: наизглед стоје заједно, а опет се свако држи за себе, одбојан и без воље за ћаскањем. Баш како је приметио неки коментатор: „Изгледају као да нико од њих уопште не жели да буде ту.“

САСТАНАК СА СТОЛТЕНБЕРГОМ Иако је председник Србије домаћинима најавио да неће остати до краја скупа јер истог дана има унапред заказан састанак с генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом, Пахор је и ту смислио како да му „доскочи“, све како би га приволео да остане до краја скупа и можда поклекне под притисцима осталих учесника, па потпише већ спремљену изјаву о непроменљивости граница. Пахор је пост фестум открио словеначким новинарима да је Вучић намеравао да напусти конференцију и отпутује у Брисел већ после сат, али председник Словеније послужио се лукавством: док је Вучић путовао ка Љубљани, позвао је телефоном Столтенберга и договорио се да помери његов састанак с председником Србије за два сата, како би Вучић могао нешто дуже да остане на Брду код Крања.
Пахор се уздао да ће му та подвала дати довољно времена да током вишесатног сложног напада на усамљеног Вучића иза чврсто затворених врата конференцијске сале издејствује неку концесију за Косово. Али преварио се. Што доказује и на крају „сложно“ потписана декларација пуна бирократских фраза како је чланство свих кандидата у ЕУ важно „геополитичко питање“ и сличних флоскула, тек да се оправда богата гозба која је уследила после састанка. О јаловости целог подухвата сведочи и програм скупа, у коме су доминирали „фото-термини“.

БУРЕ БАРУТА Пахор је зарад вишег циља (фактичког признања Косова од стране Србије) покушао да намами и председника Француске да дође на Брдо код Крања како би сложно завртали Вучићу руку да потпише непроменљивост границе које не признају Уједињене нације, али је Емануел Макрон словеначког председника глатко откачио. Пахору је остала утеха у виду минут и шест секунди дугог видео-спота који је поставио на свој твитер налог у славу 10. годишњице „Процеса Брдо–Бриони“.
Уз то је све друштвене мреже засуо снимцима како он и Зоран Милановић, председник Хрватске а као такав такође домаћин „Процеса Брдо-Бриони“, својом добродошлицом у сендвич стављају друге председнике, почевши од Вучића, преко Мила Ђукановића и тројке из Председништва БиХ, до председника Северне Македоније и премијера Албаније, уз представницу Косова. Хрватски медији су као куриозитет на насловници забележили штури дијалог између хрватског и српског председника – Милановић: „Наши односи су ОК.“ Вучић: „Наши односи су пристојни.“
Словеначки медији су касније утврдили да је Вучић, упркос Пахоровом труду, ипак раније напустио састанак, не сачекавши заједнички ручак. Док је Вучић уписао важан дипломатски поен, за Пахора се скуп претворио у тотални фијаско, пошто му је пропала последња шанса да уочи истека председничког мандата уђе у историју као политичар који је „укротио балканско буре барута“. А све се претворило у лабудову песму словеначког председника који би да за себе, по истеку мандата, обезбеди неку синекуру у ЕУ или светској организацији. Уколико је судити по успеху Пахоровог, сада и Милановићевог „Процеса Брдо–Бриони“, шансе нису бајне, јер је у ЕУ у међувремену ушла само Хрватска (2013) и то независно, тачније, упркос опструкцијама Словеније, која је због спора око границе чак блокирала хрватске приступне преговоре.
Ни друге државе Западног Балкана се за вакта „Процеса Брдо–Бриони“ нису значајније помериле ка коначном циљу – чланству у ЕУ. Зато је многе овогодишња Пахорова сеанса на Брду код Крања горко подсетила на сличне које су се пре много деценија одиграле на истом месту, само су актери „тражења решења“ (тада за проблеме СФРЈ) били други: Милошевић, Туђман, Кучан, Изетбеговић, Булатовић, Глигоров… Нису сачували државу, ни њене границе, иако су се и тада велике силе клеле у непроменљивост граница, а амерички председник Џорџ Буш још колико марта 1991. тврдио да „неће наградити оне који се буду једнострано отцепили“. Већ јуна исте године Словенија, а после ње Хрватска, једнострано су се, помоћу оружане сецесије, одвојиле од дотадашње матице, да би априла наредне године САД аминовале „ново стање на терену“ и нове границе, баш у време када је у Хрватској и Босни управо због тога – буктао рат. Толико о „западним принципима о непроменљивости граница“. Стога се на Брду код Крања историја донекле поновила, сада као фарса.

[/restrict]

Један коментар

  1. А шта и очекивати од аустроугарских коњушара?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *